Maja Ognjenović 20 godina posle prve medalje: Pitala sam se da li je trebalo da se vratim... Ova bronza mi je melem na dušu

/Od izveštača Meridian Sporta iz Istanbula/

Dvadeset godina prošlo je od prve medalje Maje Ognjenović u dresu reprezentacije do bronze koju je sinoć stavila oko vrata u Istanbulu. Ni sama nije očekivala da će u sportskom smislu dočekati toliku vremensku distancu. Ovo odličje joj je možda baš zato posebno.

Došlo je posle povratka u reprezentaciju, posle pitanja koja je postavljala samoj sebi – da li je dovoljno spremna, da li ima dovoljno vremena, da li je uopšte trebalo da se vrati… Na kraju Evropskog prvenstva dobila je odgovor kakav je želela. I opisala ga na način na koji samo Maja ume – kao melem na dušu, zagrljaj i utehu.

NOVI BONUS DOBRODOŠLICE – Registruj se i uzmi besplatan tiket uz 100 sekundi besplatnih spinova! 

Srbija je takmičenje završila pobedom nad Poljskom i bronzanom medaljom. Samo dan ranije doživela je bolan i ubedljiv poraz od Turske u polufinalu, pa je veliki izazov bio za kratko vreme podići ekipu i pripremiti je za još jednu utakmicu ogromnog značaja.

“Prelep je osećaj. Bronza koju smo priželjkivale. Mislim da nije bilo jednostavno posle onako ubedljivog poraza da se ekipa, pre svega psihološki, pripremi za ono što nas je čekalo. Terza mi je, u stvari, rekao i pre početka polufinala: ‘Majo, šta god da bude, ono najvažnije je sutra’. Mogla je da bude borba za zlato, a bila je borba za bronzu. Tako da nije bilo lako“, počela je razgovor Maja Ognjenović.

Čak ni ona, sa ogromnim iskustvom velikih utakmica, nije bila sigurna kakvu će Srbiju videti kada dođe trenutak da se odlučuje o medalji. Na kraju je ostala – oduševljena.

“U jednu ruku sam iznenađena, a u drugu oduševljena, jer nisam znala šta da očekujem. Ovo je ipak ekipa u kojoj većina igračica nikada nije igrala utakmicu ovakvog značaja i to mora da se uzme u obzir. Tića, Minka, Slađa, ja – sve je to u redu, ali opet je bila većina koja nikada nije bila u takvoj situaciji. Sad sam saznala i da je Branka bila debitant na Evropskom prvenstvu. Tim više ova medalja za mene ima još veći značaj. Valjda je zbog toga i osećaj još više pojačan“.

A noć posle poraza od Turske? Moglo bi se pomisliti da je bila duga i teška. Maja je, međutim, odmah odgovorila – nije.

“To smo komentarisale u svlačionici, a posle i u hotelu kada smo pokušale da sumiramo utiske. Nije mi bila teška, zato što je to bila utakmica na kojoj se mi, ne volim to da kažem, ali žargonski – stvarno nismo pojavile. Nismo bile na terenu“.

Dobro je znala i zbog čega je Srbija u polufinalu izgledala toliko drugačije od ekipe koja je želela da napadne finale.

“Znam šta je prouzrokovalo taj osećaj. Prevelika želja. Taj strah, pozitivni, koji smo sve osećale, trebalo je da se pretvori u snagu, a pretvorio se u neku potpunu paralizu. Nažalost, moram da kažem da je to bilo jedno od naših najlošijih izdanja. Ne sećam se da smo u poslednjih nekoliko godina imale toliko lošu utakmicu“.

Zbog toga nije želela ni da traži opravdanja, niti da dugo žali za propuštenom prilikom.

“Kada ste svesni da niste ni bili u prilici da pružite ono što znate, onda nema za čim da se žali. Bio je to ubedljiv poraz, ali ne zaslugom Turske, nego time što mi nismo bile ono što možemo da budemo“.

Dan kasnije jesu. A kada je bronza konačno bila oko vrata, pojavila se i jedna računica koju Maja do tada možda nije ni imala na umu. Dvadeset godina deli je od prve reprezentativne medalje.

“Slađa je pravila neku analizu i shvatile smo da je 20 godina prošlo od osvajanja te prve medalje. Kada se sada pogleda, to je vremenska distanca koju nisam očekivala da ću doživeti u sportskom smislu“, priznala je Ognjenovićeva.

Upravo ova medalja, međutim, nosi i jednu sasvim drugačiju, ličnu težinu. Maja se ovog leta vratila u reprezentaciju posle godinu dana pauze. Osetila je da ponovo treba da bude tu, ali odluka o povratku nije značila da nije bilo dilema.

“Povratnik – da. Vratila sam se. Moram da kažem da sam bila povratnik, iako je to samo jedna godina neigranja. Ne mogu da kažem da je postojala nesigurnost ili sumnja. Vratila sam se tamo gde sam osetila da treba da budem, gde na neki način pripadam. Ali, sa druge strane, imala sam solidnu dozu odgovornosti, nekog pozitivnog pritiska – da budem na nivou, da budem na usluzi ekipi, da pomognem“.

Nije igrala Ligu nacija, vremena za pripremu nije bilo neograničeno, a pitanja su se nizala. Ovog puta – pitanja koja je Maja postavljala sebi.

“Možda je i to neigranje Lige nacija uticalo, ne znam koliko, ali bilo je neizvesno. Sa moje lične strane bilo mi je vrlo upitno: Da li je dovoljno vremena? Da li sam dovoljno spremna? Da li je trebalo? Da li nije trebalo?“.

INTERVJU – Maja Ognjenović: Roditelji su me ostali željni! Jednog dana kada završim, raspašću se emotivno… (VIDEO)

Posle Istanbula više ne mora da traži odgovor.

“Kada se ovako završi, onda to dođe kao neka potvrda i kao neka kruna. Koliko god da je to bronza na Evropskom prvenstvu, meni dođe stvarno kao neki melem… Ne na ranu, nego na dušu. Onako baš da me zagrli i da me uteši u neku ruku“, zaključila je Maja.

Dvadeset godina posle prve, još jedna medalja je oko njenog vrata. Ali ova nije samo još jedno odličje u bogatoj kolekciji Maje Ognjenović.

Posle svih pitanja sa kojima se vratila ovog leta, stigla je i potvrda – trebalo je.

Bonus video: