Položi obe ruke na kompjuter, otkuca nešto, pa potom uzme olovku i upiše u tefter. Poznat mi je taj stil. Živim ga.
„Sledeći pregled 24. jula. Odgovara vam?“
Ko će osvojiti najviše medalja na Olimpijskim igrama u Parizu?
Doktorka je podigla pogled tek kad sam odgovorio:
„Ne mogu, putujem baš 24.“
„U koliko sati putujete?“
Valjda sam napravio izraz kao da sam upravo loptom razbio staklo na toj ordinaciji Veterinarskog fakulteta.
„Ne znate kada putujete?“
Nisam bio baš pripremljen u toj ranoj fazi sedmog meseca, ali sam sve imao u mejlu.
„Gde idete“, pita drugi doktor, verovatno da bi prekratio neprijatnost dok vrtim po telefonu u potrazi za rasporedom letenja.
„Zvučaće atraktivno, ali idem poslom, tako da… Pariz.“
„Uh“, doktoru se otela mešavina zavisti i podrške.
„Meni to i nije baš uzbudljivo. Neću da zvučim kao…ali Pariz se mnogo promenio. Ljudi su se promenili“, zaključuje priču njegova šefica, upisujući u prepodnevni termin, baš na dan putovanja, kuče koje je barem pola sata već bilo u modu Endija Dufrejna tražeći izlaz iz ovog „Šošenka“.
Verovatno se i promenio u poslednjih 14 godina, koliko je prošlo od kada sam proveo četiri-pet dana u glavnom gradu Francuske. Sećanja – van onih koja su se dešavala u Bersiju – gotovo su iščezla. Osim jednog – da je grandiozan! I to je, uvek kada bih učestvovao u ovakvim raspravama o gradovima, bio moj jedini opis Pariza.
Meridian Sport te časti – POTPUNO BESPLATNO! Registruj se i odmah preuzmi 6.000 FREEBET!
Te promene na koje je aludirala doktorka, verovatno sam prepoznao u vozu od aerodroma do centra. Verovatno, jer tek sada o tome razmišljam dok pišem. Stavio sam laptop u krilo i krenuo da bacam na papir – a, ne, nije više papir, šta ti je navika – slučajnog susreta sa Viktorom Troickim na aerodromu.
Sedeli su pored mene, tokom tih 45 minuta na šinama, mladi, stari, srećni, umorni, sa slušalicama u ušima, u dresovima, uniformama… Menjali su se onako kako se menjao i Pariz.
Sa 20-dnevnim koferom dogegao sam se do izlaza gde treba provući karticu koju su svi mediji i učesnici Olimpijskih igara dobili od domaćina. Merci beacucoup, ali ne radi.
Dok sam (ne)umorno pokušavao, jedan momak je preskočio (alal vera) ceo aparat, dok je drugi prošao i pogledao me držeći mašinu tako da mogu i ja da je prevarim. Pokazao sam mu na kofer. Tip iz, otprilike, Perua, sa oštrom tarzankom, prošao je, tako da je mašina opet bila blokirana. Ali, vratio se da mi ponudio još jednu opciju.
„Samo mi prebaci kofer.“
E, to je grad! To je metropola!
Obožavam takva mesta gde bi „rendom“ lik rado pokupio moje majice i pantalone, podeliti ih ortacima dok se smeju naivnom turisti na nekom krovu.
Pariz se možda promenio, ali je ostao isti. Pariz je i dalje grandiozan. Ljudi ga čine takvim. Ovaj potomak Inka, jednako kao i originalni Francuz koji je, na moj pritisak dugmeta, sišao, otvorio mašinu i pokazao mi kuda dalje da idem…
Dalje idem kuda i najbolji srpski sportisti...
BONUS VIDEO:
emir.zujovic
Interesantan pocetak putopisa…..