Marakana ostala nedosanjana: Odem u Romu, a tamo konkurencija Maikon i Florenci...Gatuzo mi promenio pogled na fudbal

Nije samo generacija sa Novog Zelanda donela Srbiji zlato u fudbalu, ali kao da je sav fokus javnosti otišao na njih.

Samo dve godine pre toga, četa Ljubinka Drulovića je savladala Francusku u finalu Eura za omladince, a jedan od momaka koji je odigrao perfektno prvenstvo bio je Petar Golubović.

Tada golobradi junoša OFK Beograda, a danas iskusni bek ruskog Himkija, evocirao je za Meridian sport uspomene iz bogate karijere koja je počela na Marakani i koja je u jednom trenutku umalo imala potpunu afirmaciju u Romi.

Meridian sport te časti – registruj se i osvoji 5.000 dinara za sport i 500 besplatnih spinova!

“Prošao sam mnogo toga u Himkiju. Sama činjenica da sam u klub došao kada je selidba u drugi rang bila i više nego izvesna, jasno ukazuje da volim izazove. Igrao sam i u drugoj ligi gde sve počinje i završava se na fizičkoj spremi, ali na svu sreću, ekspresno smo se vratili u Premijer ligu. U tekućoj sezoni, stvari idu po planu, jer je opstanak bio primarni cilj, a sada smo na 10. mestu. Ima još osam utakmica do kraja sezone, tako da se nadam da ćemo dodatno podići nivo igara i definitivno matematički obezbedimo opstanak. Prvenstvo je svakako nikad zanimljivije, pogotovo ako se uzme u obzir da se Krasnodar, Zenit i Spartak grčevito bore za titulu. Iskreno, sve tri ekipe su mi egal, mnogo je teško prognozirati ko će biti šampion. Što se mene tiče, imam ugovor na još godinu dana i lepo mi je u Himkiju“, počeo je Golubović razgovor za Meridian sport, ali smo priču potom vratili na Marakanu, tamo gde je sve počelo:

“Nažalost, Partizanova generacija 1994. je bila ispred Zvezdine. Imali su dobre igrače, to se posle pokazalo i na velikoj sceni. Dominirali su Lazar Marković, Nikola Ninković, Luka Stojanović…U to vreme kada smo mi stasavali i trebali da dobijemo šansu u prvom timu Zvezde, klub je stvarno bio u teškoj situaciji. Nisu nas interesovale finansije, želeli smo da igramo, ali politika kluba je bila takva da mladih igrača u prvom timu gotovo da nije bilo. Odlazak sa Marakane mi je teško pao, ali sa ove tačke gledišta, bio je to dobar potez za karijeru. Srećan sam kad vidim da Zvezda danas ukazuje šansu mladim igračima iz škole.”

Odlazak iz Zvezde mu je teško pao. Ipak, iz ovog ugla, smatra da je doneo pravu odluku.

“Posle omladinske sezone u Zvezdi, ponuđeno mi je da idem u Sopot na kaljenje, bez nekog značajnog plana za dalje. U suštini, meni je u tom periodu bilo bitno samo da dođem do prvog tima Zvezde, s obzirom na činjenicu da sam prošao sve mlađe selekcije, kao i da je to klub koji volim. Momenat je bio takav da mladi igrači, kao što sam već rekao, nisu dobijali šansu. Uz dogovor sa ocem, odlučili smo da odem u OFK Beograd, jer je reč o klubu koji je poznat po tome da ukazuje šansu mladim igračima. Dogovor je bio da treniram sa prvim timom, ali da igram za omladince. Međutim, brzo sam se nametnuo i debitovao za prvi tim protiv Vojvodine.“

Bio je i predstavnik Srbije kao najtalentovaniji fudbaler rođen 1994. godine u okviru projekta koji je pokrenuo “Najk”.

“Svaki klub u Srbiji je slao po nekoliko igrača za selektiranje gde smo imali motorička i tehnička testiranja. U međuvremenu igrali smo i utakmice koje su posmatralli treneri na čelu sa Aleksandrom Jankovićem, a finale je odigrano u Kovilovu, posle čega sam izabran da predstavljan Srbiju. Otišao sam u Barselonu gde sam zatim morao da prođem drugi filter u konkurenciji od 100 igrača. Na kraju sam kroz dve nedelje uspeo da se nametnem i uđem među 16 najboljih te krenem na veliku turneju. Bilo je to nezaboravno iskustvo, jer smo igrali protiv najboljih klubova, a ujedno i trenirali sa njima. U tim godinama sam odmeravao snagu sa talentima Arsenala, Juventusa, Barselone…Nisam mogao da ostanem u “Najk akademiji”, jer sam već tada imao profesionalni ugovor sa OFK Beogradom, te sam se nakon turneje vratio u klub koji mi je ukazao šansu.”

Sa Srbijom je osvojio Evropu, davne 2013. godine. Prisetio se i anegdote sa Aleksandrom Mitrovićem, koga je opisao kao lidera pomenute generacije.

“Prelepe uspomene. U suštini – kolektiv je tu odigrao najveću ulogu. Imali smo i dobre igrače, ali i sjajne ljude. Napravljena je fantastična hemija koja je rezultirala zlatom. Svi su pred prvenstvo videli Francusku i Portugaliju kao favorite. I nije to bilo slučajno. Za Francusku su igrali Rabio, Laport, Benzija, a za Portugal asovi poput Bernarda Silve i Kansela. I naša generacija je bila sjajna, igrali su Mitrović, Sergej, Rajković, Maksimović, Đurđević, Gaćinović, Veljković… Trener Ljubinko Drulović nas je nekako prepoznao, u smislu toga kome na kakav način treba pristupiti. Odličan trener i psiholog. Sećam se protiv Portugala, kada su krenule himne, pustili su sa razglasa “Hej Sloveni”. Mitrović je tada kao lider rekao da ćemo mi otpevati “Bože pravde”, bez obzira na sve. Nikom na stadionu nije bilo jasno šta se dešava, jer je sa razglasa išla jedna himna, a mi glasno intonirali drugu. Uspeli smo u polufinalu da golom Gaćinovića izjednačimo i odemo u produžetke, gde je Mitrovićev penal odlučio prolazak. Kao stariji i iskusniji, preuzeo je odgovornost i odveo nas u finale. Mi smo tada već imali utakmicu sa Francuskom, remizirali smo u grupi, ali smo verovali da možemo da ih pobedimo. Na kraju, gol Lukovića će ostati večno upisan u istoriju fudbala. Meni lično, najlepši deo karijere, pogotovo taj momenat kada je sudija svirao kraj u finalu i kada sam shvatio da sam postao evropski prvak.”

Ne oseća se Golubović kao da je uspeh ostao u senci generacije koja je osvojila svetsku titulu na Novom Zelandu, dve godine kasnije.

“Ne mislim da smo ostali u nečijoj senci, čak mi je drago što je generacija posle naše ponovo obradovala Srbiju zlatom u fudbalu. I to svetskom titulom. To je samo dokaz da Srbija ima šta da kaže u fudbalu i da se prečesto potcenjujemo. I dalje iz Srbije izlaze sjajni igrači sposobni da donesu uspeh na velikim takmičenjima. Nadam se da će uskoro i seniorska reprezentacija to pokazati“

Sa Karaburme odlazi pravo u Rim, svestan da veliki klub ne zove dva puta.

“Meni je titula evropskog prvaka donela mnogo toga. Gurnula me je u žižu javnosti i znam da su tada uz Romu – Šalke i Lokomotiva iz Moskve pregovarali sa OFK Beogradom oko mog transfera. Postojale su glasine i oko Zvezdinog interesovanja, ali ništa konkretnije. Roma je bila najupornija i nisam se dvoumio. Bio sam svestan da tako veliki klub ne zove dva puta. Opet, zahvalan sam i OFK Beogradu na svemu. Ukazali su mi šansu, verovali u mene. Imali smo i dobru svlačionicu, slušao sam iskusnije – Petra Grbića, Veseljka Trivunovića, Marka Petkovića, dali su mi mnogo dragocenih saveta kojih se i danas pridržavam.”

Oštra konkurencija u Romi, ali i preveliki zalogaj za mladog igrača, doveli su do toga da vreme u Italiji pamti po pozajmicama. Ali i radu sa Đenarom Gatuzom.

“Odlazak u Romu je bila neka vrsta rizika, jer je reč o velikom klubu sa imperativom pobeda koji nema mnogo strpljenja za mlade igrače. Sa 19 godina, bitno je da igraš, a u Romi su na mom mestu bili Maikon i Florenci. Prihvatio sam da idem sa njima na priprememe, a da me posle šalju na pozajmice kako bih se fudbalski razvijao. Shvatao sam da su za mladog igrača minuti ključni. Bio sam dve godine u Pizi, trenirao pod komandom Đenara Gatuza koji je mnogo uticao na moje dalje razvijanje u karijeri, ali i pogled na fudbal. Igrao sam u Seriji B koja je izuzetno zahtevna sa taktičke strane, ali ono što sam naučio iz tog vremena, mi je i danas važan adut u igri. Mnogi klubovi koji su sada u Seriji A su u to vreme bili drugoligaši, što dovoljno govori o tom takmičenju. Najlepše mi je bilo u Pizi, verujem da će već ove sezone izboriti plasman u Seriju A.”

Iz Italije odlazi u Belgiju. Dijametralno suprotno shvatanje fudbala u te dve države, ali i brza adaptacija Golubovića.

“Posle četiri i po godine sam napustio Italiju. Smatrao sam da je vreme da promenim državu i pronađem se u novom izazovu, tako da sam vrlo rado prihvatio poziv Kortrajka. I tamo sam ostao dugo, tri i po godine. Odlično iskustvo i potpuno novi fudbal nakon Italije. U Belgiji je tranzicija u fokusu, igra se izuzetno ofanzivno, dakle, skroz drugačije u odnosu na Italiju gde se sve podređuje taktici. Preko noći sam morao da se priviknem na daleko brži fudbal, ali sam uspeo. Rastao sam zajedno sa klubom i shvatio koliko je šampionat Belgije dobar za razvoj. Tako da, to je savet za mlade igrače, smatram da je idealno prvenstvo posle Superlige Srbije – Župiler liga. Moderan fudbal, razvojno prvenstvo, a opet dovoljno atraktivno da je na radaru Liga petica.”

Fudbalski bon vivan, nastavio je da se vodi izazovima, te je posle Belgije otišao u Norvešku. Predrasude su bile srušene već posle prve utakmice.

“Mogao sam da ostanem u Belgiji, ali ponovo sam pohitao ka novom izazovu. Stigao je poziv iz Norveške, i postojale su predrasude kada je došla ponuda. Međutim, uverio sam se da je sve na vrhunskom nivou, kao i da se igra sjajan fudbal usled terena sa veštačkom travom. Liga postaje sve interesantnija i za mlade igrače, prave se veliki transferi u velike klubove. U Olesundu su me dočekala i dva fudbalera sa naših prostora, što mi je dodatno olakšalo adaptaciju, a ujedno i motivisalo da pravim razliku na terenu. Svidelo mi se da živim u malom mestu pored mora, mada je dosta kišovito. Videla je i srpska javnost kakav je Bode, pa mogu sami da prave paralele. Zvezda je bila dovoljno mudra da odigra pametno u Norveškoj, a Bodeu je upravo domaći teren najveća prednost usled brze podloge. Crveno-beli nisu poklekli i na Marakani su obezbedili Ligu šampiona.”

Nezaobilazna su i leksikonska pitanja.

“Najbolji fudbaler sa kojim sam igrao – Frančesko Toti, a najteži za čuvanje – Janik Bolasi. Jurili smo se dok je igrao za Anderleht. Kada je reč o trenerima, pomenuo sam već i Đenara Gatuza i Ljubinka Drulovića, ali ne mogu da zaboravim ni Zorana Milinkovića koji me je učio dok sam igrao u OFK Beogradu.”

Prisetio se Golubović i kako je sve počelo, a ujedno i dana kada ga je čuveni Čika Toma upisao u svesku posle probnog treninga iza severne tribine Marakane.

“Od malih nogu me je privlačila fudbalska lopta. Krenuo sam u Rakovici da treniram fudbal, u Mondijalu. To je klub koji su držala braća Janković – Vlada i Igor, ljudi koji su dugo u fudbalu. Konkretno, Vlada je bio pomoćnik Vladanu Milojeviću u prvom mandatu u Zvezdi, a Igor je godinama bio u Fudbalskom savezu Srbije. Igrali smo “mini-maksi ligu”, i kada je došlo vreme da se iz balona pređe na velike terene, moj otac je čuo preko radija da Zvezda organizuje probne treninge vikendom iza severne tribine. Naravno, bio sam presrećan kada sam čuo za to, s obzirom na činjenicu da smo porodično zvezdaši. Otac me je odveo na probni trening i sećam se da me je čuveni Toma Milićević zapisao u svesku, što je značilo da sam prošao. Bio sam presrećan. I dan danas pamtim sve što mi je govorio, bila je to dragocena škola i ponosan sam što me je takav stručnjak učio u najranijem fudbalskom dobu“, zaključio je Golubović.

BONUS VIDEO: