Atletiko Madrid je ponovo ostao bez vazduha na najvećoj sceni. I dok se u istom trenutku zatvaraju dve priče koje su godinama držale klub – oproštaj Antoana Grizmana i nepromenjena sudbina Dijega Simeonea u Ligi šampiona – ostaje gorak utisak da se sve ponovo završilo isto. Nema trofeja. Izostao je završni udarac.
Grizmanova sudbina još jednom se slomila tik pred najveću nagradu. Poraz od Arsenala u polufinalu Lige šampiona je još jedna stranica u karijeri igrača koji je napravio sve da dotakne vrh, i uvek ostajao korak ispod njega. Za dlaku, milimetar…
Meridian sport ti donosi NOVI BONUS DOBRODOŠLICE – do 26.000 DINARA uz dva dana igre bez depozita!
Brojke su tu, impresivne, neumoljive, ali trofej koji se računa i dalje mu izmiče kao da ga neko namerno sklanja u poslednjem trenutku. Liga šampiona će izvesno da ostane Antoanov pusti san.
Ovo je trebalo da bude njegova poslednja velika jurnjava. Sa 35 godina, uz već jasno najavljen odlazak iz Evrope i selidbu u Floridu, u Orlando, Grizman je znao da mu je ovo poslednji krug u dresu Atletika. Poslednja šansa da zatvori priču sa klubom koji ga je izgradio i trošio do maksimuma.
Umesto toga, Francuz je dobio još jedno veče koje liči na sve prethodne evropske noći u njegovoj karijeri. Mnogo borbe, “krvi” do kolena, nekoliko propuštenih trenutaka, možda i nedosuđen penal, ali bez onog ključnog udarca koji menja istoriju.
I to ga vraća unazad, u iste slike koje ga prate godinama. Kao kad čovek gleda album sa letovanja. Svako liči na prethodno. Finale Lige šampiona protiv Reala 2016. godine, onaj penal koji završava na prečki, i večiti osećaj da je sve bilo tu. Na dohvat ruke. Ne i u rukama. Grizman je kroz sve to prošao više puta nego što bi jedan igrač trebalo da podnese.
Njegov put je dodatno zamršen epizodom u Barseloni između 2019. i 2021. godine. Period koji je trebalo da ga lansira na evropski tron, a pretvorio se u još jednu nedovršenu priču. I onda povratak u Madrid. Kao popravni ispit, kao iskupljenje. Dobio je opet ulogu vođe, centralnu scenu, brojke koje razbijaju istoriju kluba. Postao je najbolji strelac u istoriji Atletika. Ali ni to nije bilo dovoljno da se promeni ono što mu nedostaje.
Na kraju se sve svodi na isto. Broje se trofeji. Antoan ih nema u izobilju. Nema Lige šampiona, nema La Lige, nema Kupa kralja u njegovoj vitrini sa Atletikom. Jedini veliki trofej ostaje Liga Evrope iz 2018. godine. I to je ta nelagodna istina koja visi iznad njegove karijere u Madridu.
Nezavisna Crna Gora, Zinedin Zidan i Arsenal koji je nestao na 20 godina
Zato i njegova poslednja slika u crveno-belom dresu u Ligi šampiona govori više od bilo čega. Pogled izgubljen u prazno dok pozdravlja navijače, kao čovek koji zna da je dao sve, ali i da nešto fali. Ogroman trag postoji, a priča je ostala bez konačnog pečata.
Paralelno sa Grizmanovim odlaskom, stoji i druga priča. Ona Dijega Simeonea i njegove opsesije. Priča o treneru koji je klub iz korena promenio, ali ga nikada nije odveo do kraja. Ova sezona je mogla da bude posebna, a samo je još jedna u nizu.
Posle pobede nad Barselonom u četvrtfinalu, Simeone je govorio o “posebnoj energiji”, kao da je osetio da se nešto gradi. Međutim, fudbal ume da bude surov. U nekoliko dana sve je palo. Poraz u finalu Kupa kralja od Sosijedada, pa zatim ispadanje od Arsenala u polufinalu Lige šampiona.
Realnost je jednostavna i neprijatna. Atletiko je ulagao, podizao kvalitet tima, širio ambicije, ali rezultat nije stigao. Kada nema trofeja, uvek se prvo gleda u istu adresu – u Simeonea. Čoveka koji je definisao klub poslednjih 14 i po godina, pretvorio ga u mašinu za borbu, u tim sa kojim niko ne voli ima posla, ali koji prečesto ostaje kratak kada se meri krajnji ishod.
Ipak, nije pošteno svesti njegov rad na jednu sezonu. Simeone je promenio DNK Atletika, izgradio identitet, uveo klub u evropsku elitu i učinio ga stalnim učesnikom najveće scene. To nije mali posao.
Ali upravo zato sada sve deluje teže nego ikad. Kada jednom podigneš klub toliko visoko, a ne osvojiš ono što svi čekaju, onda pitanje više nije samo rezultat, nego smisao sledećeg koraka. Sad je pitanje šta je ostalo od ideje koja je trajala bezmalo deceniju i po.
Neko stalno gasi svetlo kad Grizman uđe u kadar
Čolo je posle ispadanja bio miran, ali rezigniran. Rekao je da su se borili, ali da nisu završili posao kada je trebalo. Govorio je o propuštenim šansama u prvoj utakmici, o boljem drugom poluvremenu, o snazi Arsenala i razlici u budžetu i kvalitetu.
Dotakao se i sudijskih odluka, ali bez želje da pravi dramu. Pomenuo je situaciju sa Grizmanom i još neke sporne momente. Na kraju je bio gotovo hladno realan. Razočaranje postoji, ali i ponos na put koji je pređen. Polufinale Lige šampiona nije mala stvar, pogotovo za tim koji mnogi nisu videli među četiri najbolja na Starom kontinentu.
I tako se zatvara krug. Grizman odlazi kao legenda bez završnog trofeja, a Simeone ostaje kao arhitekta identiteta koji je doneo mnogo, ne i ono glavno. Atletiko Madrid ostaje negde između. To je izgleda jedina prava slika Kolčonjerosa – borba do koske i stalno isti kraj.
Bonus video:
