Neobičan fudbalski put, epitet je koji dobija potpuno novu dimenziju kada se pogleda karijera Vladana Đekića. Golman rođen 1999. godine školovao se u Crvenoj zvezdi i Interu, a posle prvih seniorskih koraka napravljenih u Seriji C vratio se u Srbiju gde je igrao u tri ranga takmičenja.
Početak 2026. godine doneo je novo poglavlje za Đekića koji je iz Dubočice prešao u Al Muharak i posle samo nekoliko meseci se okitio prvim trofejem. Srpski golman je među stativama trofejnog kluba dao doprinos na putu do trofeja u Kupu Bahreina, a značajan uspeh došao je kao ukras na period protkan iskušenjima o kojem je govorio za Meridian sport.
Meridian sport ti donosi NOVI BONUS DOBRODOŠLICE – do 26.000 DINARA uz dva dana igre bez depozita!
“Nije moglo bolje. Nije bilo lako s obzirom na sve što sam prošao… Čitav put kroz Srpsku ligu do Muharaka i trofeja… Muharak je veliki klub i ljudi ga gledaju na način na koji gledaju Zvezdu kod nas. Dominantan je klub, uvek se bore za titulu, ali su imali post kada su u pitanju trofeji. Osvojili su ligu 2024. posle sedam godina pauze. Iako je ubedljivo najtrofejniji klub u državi, i u kupu je bila slična situacija”, počeo je priču za Meridian sport Vladan Đekić.
“Finale je bilo sjajno! Puna tribina, prisustvovao je i princ koji nam je na kraju uručio medalje i pehar. Osvojio sam prvi trofej još od Primavere sa Nerazurima, iako poslednje godine u Interu nisam uspeo da osvojim pehar, izgubili smo u finalu od Atalante – Kuluševski nas je ‘ubio’ u toj utakmici.”
Iako je Al Rifa povela u finalu, Muharak je uspeo da režira preokret i dođe do trona, a Đekić ne krije da ga je zatrpala lavina emocija u trenutku kada je sudija odsvirao kraj.
“Utakmica za trofej bila je veoma emotivna, kao i ceo put koji me je doveo do aktuelne situacije. Mnogo je rada, odricanja, srećnih i nesrećnih okolnosti. Pre utakmice smo pogledali emotivni video koji nas je dodatno motivisao, pa je čitav ambijent bio specifičan. Kad je sudija svirao kraj vratile su mi se prethodne godine kroz glavu u trenutku i samo sam legao na zemlju i sve emocije izbacio iz sebe. Navikao sam u Zvezdi i Interu da pobeđujem i nikad se nisam bojao prilike. Zahvalan sam zbog svega što sam prošao i možda su svi ti moji izbori u karijeri doveli do današnjeg dana. Bez obzira šta se dešavalo sam nastavio svoj put, radio na sebi i poslednji sudijski zvižduk uticao je da skinem veliki teret. Osećao sam da je sve vredelo. Klub osam godina nije osvojio taj trofej i značilo mi je da budem deo istorije.”
Uprkos tome što je Bahrein na Bliskom istoku fudbalski u senci Saudijske Arabije i Ujedinjenih Arapskih Emirata, uspeh Muharaka imao je odjek i na drugim kontinentima.
“Mnogo bivših saigrača i trenera me je gledalo i uputilo mi čestitke. Bilo mi je drago da sam doneo nešto sebi i klubu, ali sam i pokazao da je ovo bio dobar izbor. Moje utakmice prate se i u Beogradu, Leskovcu, drugim gradovima i državama. Naravno – i u Zvezdi gde je Điđi Brivio, moj nekadašnji učitelj, a godinama saradnik Dejana Stankovića. Čestitali su mi i treneri iz Akademije Kocejić gde sam počeo sa osam godina, dobio sam poruke iz Italije, od nekadašnjih saigrača iz Intera i Pize…”
Poruke sa svih strana bile su povod da Đekić premota film na put tokom kojeg je bilo uspona i padova.
“Dosta sam sazreo celim putem. Pozicija golmana zahteva istrajnost i samo meni najbliži znaju šta sam sve radio i koliko sam se trudio. Kao i svako, imao sam bolje i lošije dane, ali ljudi dozvole sebi da sude nekome i da ocenjuju bez da odvoje minut da porazgovaraju. Ono što je mene nosilo jeste ubeđenje da je za nešto pozitivno u životu potrebno da ti budeš taj okidač koji će doneti promenu. I kad sam bio u Srpskoj ligi vizualizovao sam sebe u najboljem scenariju. Iskreno, nisam u trenutku dok sam bio u trećem rangu takmičenja video kako ću izaći iz situacije u kojoj sam bio, ali sam imao uz sebe najbliže – porodicu i devojku Anu. Jedno veče je samo stigla poruka sa broja +973… Predstavio se čovek da je iz Muharaka i pitao kad možemo da se čujemo.”
Danas sve deluje bajkovito, a uspeh ostvaren pre dve nedelje Muharak bi mogao da nadogradi u prvenstvu gde je uz Al Kalidiju glavni pretendent na titulu. Duel rivala zakazan je za sutra, Đekić je najavljen među starterima, a dok čeka novi izazov je otkrio kako ga je put doveo do Bahreina i to praktično preko noći.
“U Dubočici je stanje bilo takvo da smo išli kolima, u svojoj režiji, iz Leskovca u Priboj na dan utakmice. Igrali, a šest meseci nismo bili plaćeni. Naravno da sam želeo da promenim sredinu i kad se ukazala prilika da odem u Bahrein, vrlo brzo se sve rešilo, a po dolasku sam shvatio da me je klub ozbiljno ispratio. Dočekao me je Lazar Đorđević sa kojim sam stupio u kontakt pre nego što sam doneo odluku. Rekao mi je sve najbolje o klubu i u njegove sam se reči uverio vrlo brzo. Klub je ogroman, sa velikom tradicijom i armijom navijača.”
Srpskom golmanu je još tokom pregovora predočeno da će šansu morati da čeka pored 40-godišnje legende kluba, ali je dobio garanciju da će imati priliku da se dokaže.
“Konkurencija mi je bio Sajed Mohamed Džafer, golman koji je kapiten i decenijama član reprezentacije. U klubu su mi dali vreme da se adaptiram, branio sam u kupu i čekao konkretniju šansu. Debitovao sam u osmini finala kupa, pobedili smo 6:0 i od tad sam dobijao šansu na kašikicu. Ekipa je veoma dobra i na početku nisam imao mnogo posla, ali tokom utakmice bude dve ili tri situacije u kojima moraš da si na nivou. Na devet utakmica na kojima sam branio primio sam tri gola, od kojih je jedan autogol na samom početku utakmice finala Kupa kralja protiv Rife. Srećom, preokrenuli smo i nakon visegodišnje apstinencije pehar je 20. put došao u vitrine Muharaka.”
Planirani put poremetila su dešavanja koja nisu imala veze sa sportom. Rat Izraela i SAD protiv Irana odrazio se i na Bahrein.
“Četvrtfinale kupa je donelo prvu utakmicu u kojoj sam imao nešto više posla. Pobedili smo 3:0 Šabab. Prvi put su me testirali ozbiljnije i bio sam zadovoljan kako sam se pokazao, ali je već sutradan počeo rat. Igrali smo 27. februara utakmicu, a 28. smo imali slobodan dan. Ustao sam rano posle utakmice, otišao u teretanu i dok sam trenirao čuo sam eksplozije usled presretanja projektila u vazduhu. U istom trenutku mi je stigla i notifikacija na telefon – poruka tamošnje Vlade da se ostane u domovima.”
Srbima nažalost ratno stanje nije nepoznanica, međutim Đekić se rodio nakon poslednjih sukoba na Balkanu.
“Sa mnom je u Bahreinu i devojka Ana, gledali smo šta nam je činiti, ali se posle prvih nekoliko dana sve normalizovalo. Gađali su uglavnom tokom noći, remetili su san svima, ali posle nekoliko dana nastavili smo treninge. Bilo je specifično, ali smo se navikli. Čak smo tokom bombardovanja odigrali dve utakmice. Kada se sve desilo pričao sam sa ocem. Moji su preživeli dva rata. Izbegli su iz Hrvatske, a potom je usledilo i NATO bombardovanje. Brat koji je rođen 1993. je stariji šest godina od mene i preživeo je dva rata. Sada sam i ja postao deo nepisanog porodičnog pravila. Tokom bombardovanja su me pitali da li imamo struje i vode, pa kada sam im objasnio da živimo skoro u potpunosti uobičajenim ritmom šalili su se da to i nije pravi rat.”
Ratno stanje bilo je samo poslednja u nizu prepreka na putu srpskog golmana koji ističe da bi sve dosadašnje odluke ponovio.
“Bio sam spreman da iskoristim šansu kada se ona ukazala. Prilika koju sam dobio je dokaz da sve što mi se dešavalo je zapravo bilo dobro za mene. Da mi se nisu desile neke stvari koje su se desile, ne bih bio u ovom trenutku. Iako je bilo dana kada nisam video izlaz iz nekih situacija, posebno posle Voždovca.”
Voždovac čuvaru mreže nije doneo rasplet kakav je želeo, a usledili su izazovi u Prvoj ligi i Srpskoj ligi.
“Dobio sam poziv iz Voždovca. Rečeno mi je koja će mi uloga biti do zime, to sam prihvatio i svesno se vratio, ali sam se razočarao kako su predstavljene neke stvari, označen sam kao neradnik… Sve što se desilo mi je dalo neku snagu i kad sam poslednjeg dana zimskog roka otišao u Radnički iz Zrenjanina – u tom trenutku 11. tim Srpske lige, ispostavilo se da sam napravio najbolji potez u karijeri. Završili smo treći. Otišao sam u Naftagas iz Elemira, a potom dobio poziv Radničkog iz Sremske Mitrovice gde se politika umešala u fudbal, ali i nesreća da primimo gol u 96. minutu u Užicu, a potom u Smederevu ispadnemo iz lige. To je dovelo do situacije da odem u Dubočicu, da dobijem šansu da branim. Ipak, klub se našao u finansijskom rasulu i igrači nisu šest meseci plaćeni. U takvoj situaciji imao sam pravo na jednostrani raskid i kad je stigao poziv otišao sam u Muharak bez obeštećenja. Iz te perspektive, svaki korak je vodio ka ovome i sigurno bih se manje nervirao da sam znao da će ovako da se završi”, priznao je Đekić na kraju uz osmeh.
Bonus video:
