Titula kad je Kamp Nou plakao i pevao

Pre samo dve godine delovalo je da je fudbalski svet završio priču. Real Madrid je proslavio titulu prvaka Evrope, okitio se krunom u Španiji, a onda predstavio Kilijana Mbapea kao pojačanje. Galaktički cirkus dobio je tada glavnu zvezdu i svi su pričali da je gotovo. Da gigant sa Bernabeua nema konkurenciju.

U isto vreme, Barsa je tonula u dugove, rezala troškove, krpila rupe i gledala kako joj se Evropa udaljava. Delovalo je da će Katalonci godinama gledati u leđa Madriđanima.

Meridian sport ti donosi NOVI BONUS DOBRODOŠLICE – do 26.000 DINARA uz dva dana igre bez depozita!

A onda je Đoan Laporta presekao. Povukao potez koji mnogi nisu smeli. Sklonio je Ćavija, čoveka koji je bio simbol kluba, i doveo Hansija Flika. Rizik, ogroman. Ispostavilo se kao remek-delo. Još jednom je Laporta pogodio trenera kao nekada sa Frankom Rajkardom i Pepom Gvardiolom.

Od trenutka kada je Nemac seo na klupu, Barselona je uzela dve uzastopne La Lige, Kup kralja i dva Superkupa Španije. Dok je Madrid pravio galaktičke naslovnice, Barselona je sklapala tim. I upravo tu je napravljena razlika, jer Real je ove sezone izgledao kao skup velikih imena bez pulsa.

Kraljevski klub delovao je bez hemije, i malokrvan. Svlačionica koja puca iznutra, sukobi među igračima, nervoza, haos, povlačenje Mbapea iz najvažnije utakmice jutro pred El Klasiko, “nestanak” Florentina Pereza kada je postalo jasno šta dolazi. Sve ono što Madrid nikada ne voli da pokaže svetu, pokazao je ove sezone.

A u Kataloniji, potpuna suprotnost. Klinci iz La Masije rame uz rame sa veteranima. Grupa igrača koji igraju jedan za drugog. Tim koji izgleda kao porodica. Sastav koji ne glumi zvezde nego igra fudbal. I zato je sinoćnji El Klasiko izgledao jednostrano.

Real je na Kamp Nou stigao kao ekipa koja je kampanju završila još pre mesec dana. Barseloni je bio dovoljan i bod za titulu, ali Flikov tim nije izašao da računa. Izašao je da zgazi Madriđane. Već posle 18 minuta sve je bilo gotovo. Markus Rašford i Feran Tores ugasili su Kralja pre nego što je utakmica pošteno i počela.

Na tribinama nedovršenog Kamp Noua – ludilo. Više od 60 hiljada ljudi je pevalo, provociralo, uživalo u raspadu najvećeg rivala. “Gde je Florentino?“, “Vinisijus, lopta za plažu!” – odzvanjalo je stadionom dok je veliki Real izgledao nemoćno i poniženo.

Uprkos svemu tome, slavlju, ludnici na tribinama, utisak večeri je Hansi Flik. Samo nekoliko sati pre utakmice saznao je da mu je preminuo otac. Majka ga je pozvala ujutru i rekla mu vest koja čoveka parališe. Mogao je da se skloni. Mogao je da ne vodi ekipu. Mogao je da ćuti. Umesto toga, došao je na stadion, seo na klupu i poveo Barselonu do titule.

Posle meča Nemac je priznao da je razmišljao da li da igračima uopšte kaže šta se dogodilo. Rekao im je. A reakcija ekipe bila je upravo ono što je Flik tokom dve godine i izgradio – zajedništvo.

“Oni su moja porodica“, rekao je Hansi posle meča.

I stvarno je tako izgledalo. Tim je igrao za svog trenera. Pedri je odmah poručio da je pobeda za Flika i za sve što je dao ekipi. Frenki de Jong je dodao da je osvajanje titule protiv Reala na Kamp Nou nešto posebno. Rafinja je priznao da je tim prošao kroz teške trenutke, ali da je iz svega izašao jači. Đerar Martin je poručio da su morali da daju više nego ikada baš zbog trenera. Pau Kubarsi je pobedu posvetio celoj Flikovoj porodici, a Erik Garsija se nadovezao kako igrači koji su odrasli u Barseloni najbolje znaju šta znači pobediti Real i uzeti La Ligu.

To je najveća snaga ove Barselone. Tim i u dobru, i u zlu. Flik je skockao mašinu koja melje visokim presingom i ludom energijom. Blaugrana je rizikovala sa visoko postavljenom odbranom, igrala agresivno, često na ivici, i imala je identitet. Baš ono što je Realu nedostajalo.

La Masija je ponovo postala srce kluba. Lamin Jamal izgleda kao neko ko će da obeleži narednu deceniju. Pedri igra kao čovek koji kontroliše ritam čitave utakmice jednim dodirom. Kubarsi, Erik Garsija, mladi igrači koji ne deluju kao klinci nego kao ljudi koji godinama igraju najveće utakmice. I svi deluju gladno.

To potvrđuju i brojke. Barselona je osvojila titulu sa 91 bodom i čak 14 više od Reala. Ostalo je još tri kola do kraja i sledeći cilj Flikovih momaka je da osvoje 100 bodova. I da zadrže maksimalan učinak na domaćem terenu pošto sada imaju 18 pobeda iz 18 utakmica. Dominacija bez dileme.

Interesantno, u poslednjih 50 godina Barselona je postala vladar španskog fudbala. U tom periodu uzela je 20 titula, jednu više od Reala. U poslednjih 10 godina odnos je 6:4 za Barselonu. U poslednjih 20 godina 11:7. U 21. veku – 13 kruna Barselone naspram devet Realovih. Sve je krenulo još od dolaska Johana Krojfa krajem osamdesetih, kada je klub promenio filozofiju i zauvek promenio način na koji vidi fudbal.

Danas Flik nastavlja taj put i već sada je statistički među najboljim trenerima u istoriji Barselone. Njegov prosek bodova od 2,37 po utakmici bolji je od Ćavijevog i Kumanovog, praktično rame uz rame sa Gvardiolom (2,36). Ispred su još samo Luis Enrike sa 2,41 i Tito Vilanova sa 2,39. A Flik je tek počeo.

Naravno, ostaje rana zvana Liga šampiona. Barselona još nije pokorila Evropu i to je sledeći korak ako ova generacija želi da ostane upisana među besmrtne. A, ovaj tim nije sit. Još nije završio posao. Zato ovo slavlje nije izgledalo kao kraj.

Bonus video: