Priča Emira Sulejmanovića je teška. Nekada davno, novinar Vladimir Stanković, opisao je njene delove za Mundo deportivu, kroz svedočenje Nedžada Sulejmanovića, Emirovog oca.
Teška je toliko da dodiruje najmračnije događaje. Mračne koliko i šuma u blizini Srebrenice u kojoj se porodila Emirova majka, donevši dvogodišnjem Samiru mlađeg brata. Ali, život je za sve njih krenuo tek kada je Nedžad, kako je sam pričao, posle 250 dana pušten iz zarobljeništva.
Meridian sport ti donosi NOVI BONUS DOBRODOŠLICE – do 26.000 DINARA uz dva dana igre bez depozita!
Preko Crvenog krsta su završili u Finskoj, gde je bilo još mnogo izazova, čak i onih najtežih.
Više od 30 godina kasnije, Emir je u Badaloni. Kao košarkaš Unikahe pokušao je da se dokopa (druge) titule prvaka Lige šampiona. Nije uspeo, ali se borio kao lav. Kako 206 santimetara visine i 110 kilograma mišića nalažu.
U Malagu je letos stigao praktično kao zamena za Dilana Osetkovskog, čoveka koji je sa Unikahom osvajao brojne pehare, a onda prešao u Partizan. Iako su drugačiji igrači, Ibon Navaro, trener Andalužana, zamislio je kako Sulejmanović uleće u već postavljenju mašinu koja imala vrlo malo kvarova poslednjih godina.
„Sve igrače koje su doveli, hteli su da ubace u taj sistem koji je već postojao“, priča Emir za Meridian sport. „Naravno da je teško sad biti neko drugi u tom sistemu, moraš da pokušaš da daš najbolje od sebe i što ekipa od tebe zapravo treba. Jedan dan će biti skokovi i odbrana, jedan dan poeni… To je i nebitno, jer imamo toliko igrača da nikad ne znaš ko može da ima dobar dan.“
Unikaha nije uspela da osvoji treću titulu uzastopno. Na putu se isprečio AEK, ali je četa iz Malage nasmejana napustila Kataloniju osvojivši treće mesto. Sulejmanović je imao svoju ulogu, kao i tokom cele sezone.
„Nije lako doći iz druge sredine negde gde postoji izgrađen sistem i učiti kako se igra. Međutim, vremenom sve pokupiš, prilagodiš se nečemu što funkcioniše. Zapravo na kraju i ne bude toliko teško. Jednostavno, treba prihvatiti da budeš spreman za različite uloge.“
Sulejmanović je bio zaista veliki potencijal, o čemu svedoči i prelazak iz Olimpije u Barselonu. Iako je osvojio Ligu šampiona sa Tenerifama, deluje da je poziv Unikahe u ovoj fazi karijere bio veliki korak za njega, posebno posle dve sjajne sezone u Saragosi.
„Kad je poziv stigao, osećao sam se stvarno super. Svi ciljamo da dođemo na najviši nivo koji možemo da dohvatimo. Na ovaj način sav trud koji sam uložio cele karijere isplatio se. Ovo je bila nagrada i dodatna motivacija da nastavim da radim. Veoma sam srećan što sam dobio priliku. Čari svega su to što možemo da imamo priliku da budemo na ovakvim događajima kao što je Fajnal-for i borimo se za titule. Zato je ovaj sport divan. Ostaviti nešto iza sebe, a da ne bude samo ’bio si i otišao, a ništa uradio nisi’. Mnogo sam srećan što sam imao priliku da budem na F4.“
Emir je samo provukao da je uložio mnogo truda da bi bio tu gde jeste. Ne traži nikakvo ordenje za to što je prošao toliko trnovitim putem da su svuda ožiljci. Ali, ovaj deo „ostaviti nešto iza sebe“ je za njega posebno važan. I za za prezime koje nosi na leđima.
„Ničiji put nije lak“, ponovo iz pozicije skromnog, tihog čoveka, odgovara Sulejmanović na pitanje Meridian sporta. „Moraš mnogo prepreka da pređeš, da imaš strpljenja, da radiš čak i kada ne ide baš sve onako kako bi želeo. Moraš da budeš uporan. Mnogi igrači odustanu u teškim momentima, ne vide svetlo na kraju tunela, ali zapravo si tu, blizu… Moj je savet svima da uvek veruju u sebe, šta god da rade, jer će na kraju sve izaći na videlo. Ja sve ovo ne bih mogao ni da zamislim bez moje porodice, bez njihove podrške. Uvek su bili tu, verovali su više u mene nego ja sam u sebe. Na ovom putu ne postoji ništa bitnije. Uz mnogo rada i malo sreće.“
Sulejmanović je prošao mlađe kategorije Finske, gde je i odstastao. Ali, u jednom momentu je doneo odluku da želi da igra za Bosnu i Hercegovinu. Morao je da ispoštuje pravila i pauzira godinama kako bi konačno obukao dres Zmajeva.
„Kad me to pitaju, uvek kažem koliko sam zahvalan Finskoj. Tamo sam dobio priliku posle svega što smo prošli, kad smo došli iz Bosne, iz ratnih uslova. Kad je moj otac izašao iz zarobljeništva, u Finskoj nam je pružena prilika za novi život. Ali, srce je jednostavno vuklo prema Bosni. Na kraju sam doneo takvu odluku zbog koje se uopšte ne kajem. Opet bih čekao one tri godine da bih mogao da nastupam za BiH. Ne postoji cena igranja za svoju domovinu, za svoj narod. To je za mene nešto prelepo i veoma sam ponosan što mogu da budem deo reprezentacije Bosne i Hercegovine.“
Situacija je takva da Sulejmanović sada vodi bitku protiv državnog tima Srbije za mesto u drugoj rundi kvalifikacija za Svetsko prvenstvo 2027. godine u Dohi. U prvom meču dve reprezentacije, u Sarajevu, bio je jedan od dvojice dvocifrenih u domaćem timu. U sledećem prozoru, BiH dolazi u Beograd.
„Čekaju nas dve veoma teške utakmice, protiv Turske u Zenici i Srbije u, valjda, Beogradu. Turska je već izborila plasman dalje, tako da jedna pobeda može da nam odigra veliku ulogu za sledeću fazu. Veoma nam je važno da se pripremimo na najbolji mogući način. Naravno da neće biti lako, ali, kao i uvek, mi ćemo sigurno dati sve od sebe“, dodao je Emir Sulejmanović sa BCL bronzom na grudima.
Kada bude odlazio, niko neće moći da kaže da je samo bio, a ništa nije uradio.
Bonus video:
tadija
Prosao svašta zato je i naučio da uvek ima izlaza tako treba svi da razmišljaju alo nije lako