Kad je Kristijano Ronaldo krajem 2022. godine sleteo u Rijad, Saudijska Arabija je dobila simbol. Kupila je lice projekta koji je trebalo da pokaže svetu da je Bliski istok spreman za stvaranje potpuno nove fudbalske sile. Delovalo je sve bajkovito. Privatni avioni, milijarde iz državnog fonda, zvučni transferi, reflektori sveta uprti u ligu koja je preko noći odlučila da više ne bude nebitna. Međutim, fudbal ne ide uvek po scenariju koji napišu bogataši.
Tri godine kasnije, dok su se oko njega smenjivali treneri i političke poruke upakovane u sport, Ronaldo je i dalje čekao titulu. Ono zbog čega je zapravo doveden u Al Nasr. Golove je davao kao na traci. Rekorde rušio bez milosti. Punio stadione, Instagram, naslovne strane i bankovne račune, svoje i saudijske lige. Samo je trofej uporno izmicao. A za čoveka koji je ceo život navikao da osvaja, to je počelo da liči na otvorenu ranu, sa još soli pride.
Meridian sport ti donosi NOVI BONUS DOBRODOŠLICE – do 26.000 DINARA uz dva dana igre bez depozita!
Zato su suze posle Damaka “govorile sve jezike”. Al Nasr je sinoć u poslednjem kolu Pro lige pregazio Damak sa 4:1, a Ronaldo je sa dva gola konačno zaključao nacionalnu titulu. Posle godina frustracija, promašenih sezona i bolnih završnica, žuto-plavi deo Rijada eksplodirao je od olakšanja.
Bio je to trenutak kada je jedan od najvećih fudbalera svih vremena konačno skinuo ogroman teret sa leđa. Jer, koliko god apsurdno zvučalo, Kristijano je u Arabiji prvi put osetio kako izgleda kada trofej beži od njega. Doslovno se migolji.
U vitrini sada ima 34 trofeja, mada i dalje gleda preko ramena ka Lionelu Mesiju i njegovih 45 pehara, Markinjosu i Daniju Alvesu sa 41, Serhiju Busketsu sa 37, Andresu Inijesti i Đeraru Pikeu sa 36…
Došao je Portugalac posle haosa u Mančester junajtedu, praktično isteran iz evropskog fudbala, uz priču da je gotov za najveću scenu. Saudijci su mu ponudili ogroman ugovor, i dali mu ulogu čoveka kakvu niko pre njega nije imao. Njegov dolazak otvorio je vrata lavini transfera. Za Kristijanom su krenuli Karim Benzema, Ngolo Kante, Rijad Marez, Sadio Mane, Sergej Milinković Savić, Aleksandar Mitrović, Nejmar i još gomila velikih imena. Saudijska Pro liga više nije bila predmet podsmeha. Postala je projekat.
A iza je stajao PIF – državni fond koji je praktično preuzeo kontrolu nad najvećim klubovima. Al Nasr, Al Hilal, Al Ahli i Al Itihad postali su centri ogromnog državnog projekta. Isti fond koji drži i Njukasl je počeo da pumpa milijarde evra u saudijski fudbal, pokušavajući da napravi jednu od najjačih svetskih liga pre nego što iko stigne da shvati šta se dešava.
I jedno vreme je stvarno delovalo da Arapi uspevaju. Ova sezona bila je ludnica od početka do kraja. Nije više postojao samo jedan bogati klub. Četiri ekipe su se gurale za vrh. Al Ahli je jahao na golovima Ajvana Tonija, dok je Al Kadisija, uz novac Aramka i trenera Brendana Rodžersa, pokušavala da razbije ustaljeni poredak i pretvori “veliku četvorku” u “veliku petorku”.
Na kraju su ipak ostala dva čudovišta – Al Nasr i Al Hilal. A onda je došao 12. maj. Utakmica koja je po svemu ličila na politički događaj prerušеn u fudbal. Pričalo se da je derbi glavnog grada gledan u više od 180 zemalja. Rijad je goreo. Al Nasr je vodio sa 1:0, titula je već bila nadohvat ruke, navijači su krenuli da slave, a onda je usledio trenutak koji je mogao da slomi sezonu.
Golman Bento je ispustio loptu u 98. minutu kao da mu je neko ugasio struju u rukama. Autogol, 1:1. Stadion je zanemeo. Kamere su odmah pronašle Ronalda. Sedeo je na klupi, slomljen. Plakao je bez kontrole, kao klinac kojem je neko istrgao san iz ruku.
I baš taj kadar je možda najbolje pokazao zašto je Kristijano drugačiji od većine. Čovek koji je osvojio pet Liga šampiona, prvenstva Engleske, Španije i Italije, čovek sa stotinama miliona evra na računu i skoro hiljadu golova u karijeri, raspao se zbog remija u Saudijskoj Arabiji.
Ronaldu nikad nije dosta. Stalo mu je za svaki pehar. I zato je nekoliko dana kasnije izašao protiv Damaka kao da igra finale života. Prvi gol, slobodnjak iskosa, baš onako kako je godinama lomio golmane po Evropi. Drugi, predatorski instinkt u petercu, odbitak, udarac iz sve snage, mreža se cepa. Dva gola. Kraj.
Ronaldo je stigao do 973 pogodaka u karijeri i do trofeja koji mu je nedostajao otkad je stigao na Bliski istok. Ima on posebnu težinu, jer ovo nije bio Real Madrid koji melje sve pred sobom. Čak ni Juventus koji je u njegovo vreme uzimao skudeto po navici. U Saudijskoj Arabiji je prvi put osetio kako izgleda kad te ljudi gledaju i čekaju da padneš. Kada se svaki neuspeh koristi kao dokaz da si došao samo po novac. Kada ti broje godine posle svakog promašaja.
Da je Kristijano živ i zdrav, promašaja je bilo. Al Nasr je izgubio finale AFC Lige šampiona 2 od japanske Gamba Osake i to je bio jedan od najtežih udaraca u Ronaldovoj eri. Počele su priče da projekat stagnira, da je liga izgubila početni sjaj, da više nema ludila iz 2023. kada su Saudijci trošili po 800 miliona evra u jednom prelaznom roku.
U međuvremenu, pojavile su se i pukotine. PIF je počeo da se povlači iz pojedinih sportskih projekata. Zimske azijske igre 2029. odložene su na neodređeno vreme. Čak se pojavila priča da i WTA završni turnir odlazi iz Saudijske Arabije po isteku ugovora.
Nestala je i ona svakodnevna transfer-histerija. Više niko ne povezuje 10 svetskih zvezda dnevno sa saudijskom Pro ligom. Fokus se promenio. Sada se traže mlađi igrači koji mogu kasnije da se prodaju za ozbiljan novac. Ipak, veliki poslovi nisu potpuno nestali. Al Kadisija je istresla ogroman novac za Matea Retegija, dok je Al Hilal doveo Darvina Nunjeza.
U pozadini i dalje lebdi ime Mohameda Salaha iz Liverpula. Saudijci ga sanjaju. I dalje žele veterana sa takvim renomeom koji može da nosi marketing, reflektore i političku težinu projekta, baš kao što je to radio Ronaldo.
Međutim, čak ni cela ta mašinerija nije uspela da izbegne kontroverze. Tokom sezone mnogi su optuživali ligu da favorizuje Ronalda i Al Nasr. Među najglasnijima bili su Ajvan Toni i brazilski krilni fudbaler Galeno. Pričalo se o sudijama, pritiscima, privilegijama i načinu na koji PIF tretira klubove.
Ronaldo je na sve odgovorio prilično nervozno.
“Mislim da to nije dobro za ligu. Svi se žale. Ovo je fudbal, nije rat… Ali nije sve dozvoljeno. Govoriću na kraju sezone jer sam video mnogo loših stvari. Mnogi igrači su se žalili, objavljivali postove na Instagramu i Fejsbuku, pričali o sudijama, o ligi, o projektu. To nije dobro. To nije cilj lige“.
Nije to savršen projekat, razume se. Nije bila ni savršena sezona. Bilo je haosa, politike, ega, novca i ogromnog pritiska. I, na kraju je opet isplivao isti čovek. Neko ko odbija da ode na “otpad”.
Sa 41 godinom Ronaldo je završio sezonu sa 26 golova u 29 utakmica. Osvojio je osmu ligašku titulu u četvrtoj različitoj državi – posle Engleske, Španije i Italije. Neki u njegovom dobu igraju revijalne mečeve, otvaraju restorane ili snimaju reklame o “velikoj karijeri”. A, Kristijano i dalje juri trofeje kao manijak.
Ronaldo u suzama, na Bliskom istoku. Ronaldo koji urla posle gola nekom Damaku. Ronaldo koji sa 41 godinom gazi teren kao da mu je 25 i kao da posle svega još ima nešto da dokazuje. Slika koja kaže da ga još nije prošlo.
Bonus video:
