Godinama je četvrtak bio dan Unaja Emerija. Dan kada se igra Liga Evrope, dan kada njegovi timovi bivaju gladniji od svih ostalih. Ovog puta finale se igralo u sredu, ali je zato četvrtak izgledao baš onako kako Baskijcu i dolikuje – mamurni Istanbul, navijači Aston Vile pevaju po ulicama do jutra i još jedan evropski trofej u CV-ju trenera koji je privatizovao drugo po jačini UEFA takmičenje.
Ovo više nije slučajnost. Pet trofeja se ne osvajaju na sreću. Pet trofeja ne dolazi zato što ste specijalista za Kup takmičenja. Pet pehara osvajaju ljudi koji su opsednuti detaljima, koji žive fudbal po ceo dan i kojima ni tri ujutru nije kasno da premotavaju snimke mečeva koje niko normalan ne bi gledao.
Meridian sport ti donosi NOVI BONUS DOBRODOŠLICE – do 26.000 DINARA uz dva dana igre bez depozita!
Emeri je, kažu, upravo takav. Fanatik. I zato je danas Liga Evrope turnir u kojem svi ostali samo pokušavaju da prežive dok se strateg iz Ondaribije ponovo ne pojavi.
Liga Evrope je pre deceniju i po promenila ime, malo je modernizovana, menjali su joj i format, ali gde god se pojavi Emeri sa fasciklom pod miškom i podočnjacima od neprospavanih noći, taj klub vrlo brzo počne da miriše na evropski trofej. SeVILLA. Villarreal. Aston VILLA.
Kao da je dovoljno da u nazivu postoji “Villa”, pa da Emeri preuzme taj klub i donese mu trofeje, unese disciplinu, opsesiju i onu njegovu hladnu, gotovo manijakalnu potrebu da kontroliše svaki detalj utakmice. U Istanbulu je to ponovo uradio. Aston Vila je pregazila Frajburg sa 3:0 i osvojila drugorangirano kontinentalno takmičenje, prvi evropski trofej još od 1982. godine.
U noći u kojoj je Istanbul goreo od navijačkih pesama, Aston Vila je izgledala kao tim koji je finale igrao već 10 puta. Najmanje. Birmingemski sastav je delovao bez panike. Bez drame. Bez viška emocija. Kao ekipa koja tačno zna kada treba da udari protivnika i gde će najviše da ga zaboli.
Pred očima heroja iz 1982. godine, među kojima su bili legendarni kapiten Denis Mortimer i strelac Piter Vit, Vila je napisala novo poglavlje svoje evropske istorije. I opet je sudbina imala smisla za simboliku.
Kao i te 1982. godine, Vila je igrala u belom i pobedila nemački tim u crvenom. Samo što ovog puta rival nije bio Bajern, već Frajburg podno Švarcvalda. Nije bio Roterdam, već Istanbul. Nije pogodio Piter Vit, nego Juri Tilemans, Emilijano Buendija i Morgan Rodžers. Ali osećaj je bio isti – Aston Vila je ponovo bila evropska sila.
Finale je praktično rešeno u nekoliko minuta brutalne efikasnosti. Frajburg je pokušavao da preživi prvo poluvreme kompaktno i disciplinovano. Nemci su želeli utakmicu bez ritma i haosa. Emerijev tim ih je pustio da veruju kako uspevaju. A onda ih je slomio. Bio je to onaj Emerijev fudbal. Ne mora da te uništi posedom i pritiskom. Dovoljno je nekoliko minuta njegove preciznosti i utakmica više ne postoji.
Kapiten Džon Mekgin je podigao pehar, a Aston Vila se vratila tamo gde njeni navijači veruju da oduvek pripada, među evropsku elitu. A možda je najluđe od svega to što ovo nije ni približno slučajno.
Kada je Emeri stigao u Birmingem 1. novembra 2022. godine, klub je bio tek 16. na tabeli Premijer lige, jedva iznad zone ispadanja. Ekipa bez identiteta. Bez kontinuiteta. Bez vere da može da uradi nešto veliko. A onda je stigao čovek koji od fudbala pravi opsesiju.
Emeri je umeo da govori da niko ne radi više od njega. I kada to kaže, ne zvuči kao ego. Više kao upozorenje. Opsednut je detaljima. Položajem stopala. Uglom tela prilikom prijema lopte. Distancama među linijama. Tranzicijom. Načinima presinga. Fizičkom pripremom. Od svojih igrača traži da 70 odsto života podrede fudbalu. Za njega trening nije rutina. To je laboratorija.
Više puta je pričao o roditeljima i osećaju odgovornosti koji su mu usadili još kao dečaku u Baskiji. Kod Emerija ništa nije “samo posao”. Ako je preuzeo klub, onda oseća obavezu da ga podigne. Ako je obećao trofej, onda ga to izjeda dok ga ne osvoji.
Kada su Unaja kritikovali zbog toga što je odmarao ključne igrače u porazu od Totenhema pred revanš polufinala protiv Notingem Foresta, nije trepnuo. Već je izračunao da će Aston Vila bodove za plasman u Ligu šampiona da uzme negde drugde. I bio je u pravu.
Do kraja prve sezone izvukao je Vilu do sedmog mesta i povratka u Evropu prvi put još od kampanje 2010/11. U prvoj kompletnoj sezoni odveo je klub u Ligu šampiona prvi put još od sezone 1982/83. Njegov tim ostvario je 15 uzastopnih domaćih pobeda u ligi, što je najduži niz u 151 godini dugoj istoriji slavnog kluba iz Birmingema.
Emeri je sada u društvu koje deluje gotovo nedodirljivo. Jedino su Karlo Anćeloti i Žoze Murinjo pre njega uspeli da osvoje pet velikih evropskih trofeja kroz Ligu šampiona, Ligu Evrope i Ligu konferencije. Anćeloti ima pet titula u Ligi šampiona – tri sa madridskim Realom i dve sa Milanom.
Murinjo je osvajao Evropu sa Portom, Interom, Mančester junajtedom i Romom, ostavši jedini trener koji je osvojio sva tri velika UEFA takmičenja. A Emeri? Emeri je postao prvi u istoriji koji je isto evropsko takmičenje osvojio sa tri različita kluba – Sevilja, Viljareal i Aston Vila. Pet trofeja u 13 prethodnih sezona Lige Evrope.
Usput je Unaj prestigao i legende poput Boba Pejslija i Đovanija Trapatonija, a prišao društvu u kojem su još Pep Gvardiola, Zinedin Zidan i Rafa Benitez. I možda je upravo to najjači dokaz njegove veličine.
Emeri nikada nije imao najbogatije timove. Osim kratkog perioda u Pari Sen Žermenu, gotovo nikada nije radio sa ekipom koja je automatski favorit za osvajanje svega i svačega. U koju svako želi da dođe. Baskijac nije za glamur. Okrenut je radu. Analizama. Treninzima. Besomučnim ponavljanjima.
Dok drugi spavaju, Emeri gleda još jednu utakmicu koju verovatno nije morao da pogleda. I, zato uzima sve što mu se pruža.
Bonus video:
