Finala ne ostavljaju prostor za sredinu. Nema popravnog, nema “sledeće nedelje ćemo bolje”. Ili uđeš u istoriju, ili te proguta tišina poraza. Sve što si gradio mesecima stane u 90 minuta. Večeras se otvara ovosezonsko finale evropskih takmičenja, i to duelom u okviru Lige Evrope u Istanbulu, gde se sastaju Frajburg i Aston Vila.
Već za sedam dana u Lajpcigu će se za trofej Lige konferencije boriti Kristal Palas i Rajo Valjekano, u još jednom meču koji nosi težinu čitave sezone. A završni čin stiže 30. maja u Budimpešti, gde nas čeka spektakl Lige šampiona – Pari Sen Žermen protiv Arsenala, duel za najvredniji trofej u evropskom klupskom fudbalu.
Meridian sport ti donosi NOVI BONUS DOBRODOŠLICE – do 26.000 DINARA uz dva dana igre bez depozita!
Od 1990. godine do danas, evropski fudbal je prošao kroz nekoliko života. Menjale su se države, valute, formati, vlasnici, pravila, sponzori i političke granice. Nestajali su klubovi, rađale se nove sile, a jedno takmičenje je čak i umrlo usput – nekadašnji Kup pobednika kupova ugašen je 1999. godine. Međutim, finale je ostalo finale. I ono ne laže.
Kada se saberu sva finala Lige šampiona, Kupa UEFA iliti Lige Evrope, Lige konferencije i Kupa pobednika kupova od sezone 1990/91 do danas, dobija se brutalno precizna mapa evropske moći. Bez romantike i mitova. Samo brojke i porazi koji bole više od trofeja. I tu na vrhu sedi Španija.
Sa 43 evropskih finala i čak 29 trofeja, Španci su pretvorili evropske noći u svoju privatnu teritoriju. To je navika. Real Madrid je sam osvojio devet “ušatih” pehara u ovom periodu i praktično iskrivio statistiku do nivoa apsurda. Barselona je dodala svoje, Sevilja je od Lige Evrope napravila porodični biznis, Atletiko je redovno ulazio duboko u turnire čak i kad je ostajao krvavih šaka bez pehara.
MERIDIAN KVOTE
21.00: (5,20) FRAJBURG (3,80) ASTON VILA (1,75)
Španski klubovi možda nisu uvek imali najviše novca. Ali su imali ono što Evropa najviše mrzi – osećaj da finale pripada njima.
Iza njih dolazi Engleska. Zemlja koja danas deluje kao centar fudbalskog sveta, ali kojoj je trebalo mnogo vremena da ponovo preuzme Evropu. Premijer liga je godinama bila bogata, glamurozna i precenjena, dok su Španci odnosili pehare. Međutim, u poslednjih desetak godina Englezi su počeli da melju. Mančester siti, Liverpul, Čelsi, Mančester junajted, Totenhem, Vest Hem… Svi su ostavljali trag.
Ukupno 36 finala i 17 trofeja govore da je Engleska konstantno prisutna. Ali postoji i druga strana te priče – gomila poraza koji vise kao teg oko vrata. Engleski klubovi su često dolazili do kraja, ali nisu uvek znali da završe posao.
A onda Italija. Zemlja koja možda najbolje opisuje evropski fudbal u poslednjih 35 godina. Drama, padovi, genijalnost, haos i večita borba između prošlosti i sadašnjosti. Azuri imaju čak 38 finala i 18 trofeja, ali broj koji najviše bode oči nije taj. Već onaj drugi – 20 izgubljenih finala. Dve decenije srčanih udara.
Milan je donosio slavu, Juventus gomilao traume, Inter se dizao i padao, Roma i Fiorentina ostajale kratke za jedan korak, dok je Atalanta tek skoro uspela da probije plafon i razbije nemački Leverkuzen u finalu Lige Evrope. Italijanski fudbal je možda najviše patio od svih velikih sila. Stalno tu negde. Stalno na ivici. I često na pogrešnoj strani.
Nemačka je posebna priča. Manje finala nego Engleska i Italija, ali mnogo više hladnoće. Nemci retko dolaze slučajno. Kad stignu do završnice, uglavnom su organizovani kao mašina. Bajern je nosio najveći deo tereta, Dortmund imao svoje trenutke ludila, Ajntraht uspeo da uzme evropski trofej usred modernog fudbalskog kapitalizma. Ukupno 21 finale i osam trofeja možda ne zvuče nestvarno u poređenju sa Špancima, ali Nemačka je godinama bila konstanta. Tvrd zid koji nikad ne nestaje potpuno.
Francuska ima samo tri evropska trofeja u ovom periodu uprkos milijardama, projektima i beskrajnim pokušajima da PSŽ postane gospodar Evrope. Portugalija je sa daleko manje resursa izvukla gotovo isti evropski učinak zahvaljujući Portu i Benfiki. Holandija je polako klizila iz elite, ali je Ajaks i dalje uspevao da povremeno podseti Evropu ko je nekada učio kontinent kako se igra fudbal.
I onda dolaze one priče koje fudbal čine živim. Rusija sa dva evropska trofeja iz dva finala. Hladna efikasnost moskovskog CSKA i Zenita. Ukrajina koja je preko Šahtjora uspela da ugrabi evropski pehar uprkos svim turbulencijama koje su pratile region. Grčka, koja je godinama bila fusnota evropskog fudbala, pa onda preko Olimpijakosa napravila možda i najveće iznenađenje moderne ere osvajanjem Lige konferencije 2024. godine.
Turska, gde je Galatasaraj 2000. godine uzeo Kup UEFA i ostao jedini turski klub koji je osvojio evropski trofej. Noć koja se i danas prepričava u Istanbulu kao urbana legenda.
UEFA ne može da sakrije englesku istinu
Negde u toj tabeli stoji i Srbija. Zapravo poslednji trzaj jedne druge države, SFR Jugoslavije. Nekog drugog vremena i drugačijeg fudbala. Jedno finale i odmah trofej. Crvena zvezda 1991. godine. Poslednji evropski šampion sa ovih prostora i podsetnik koliko je danas gotovo nemoguće da klub van finansijske elite dođe do krova Evrope. Taj uspeh danas deluje kao nešto iz drugog univerzuma. Kao relikt vremena pre nego što su televizijska prava i arapski fondovi “pomutili vodu”.
Zanimljivo je da se kroz sve ove brojke najbolje vidi koliko je finale surovo mesto. Nije isto igrati dobro i osvajati. Španija je to najbolje razumela. Zato ima 29 trofeja iz 43 finala. Engleska i Italija imaju mnogo nastupa, ali i mnogo ožiljaka. Posebno Italijani, koji su evropske završnice često pretvarali u kolektivnu nacionalnu tragediju.
Možda je upravo to prava slika evropskog fudbala poslednjih 35 godina. Nije pitanje samo ko je bio najbolji.
Bonus video:
