GRUPE D, E i F: Poketino i Pulišić aduti Amerikanaca, Nagelsmanova Vircijala priželjkuje reprizu Rija, novi okršaj Van Dajka i Đekereša

Šest dana deli nas od početka Svetskog prvenstva koje će po mnogo čemu biti jedinstveno. Pre svega, Mundijal u Sjedinjenim Američkim Državama, Kanadi i Meksiku biće prvi na kojem će učestvovati čak 48 reprezentacija, a ostaće upamćen i kao prvo izdanje čiji su domaćini tri države.

Tokom 39 dana, od 11. juna do 19. jula, bićemo svedoci 104 utakmice, posle kojih ćemo dobiti odgovor na pitanje ko će naslediti Argentinu na svetskom tronu, koji drži još od Mundijala u Kataru pre četiri godine.

Meridian sport ti donosi NOVI BONUS DOBRODOŠLICE – do 26.000 DINARA uz dva dana igre bez depozita!

Meridian sport će vam predstaviti sve učesnike Svetskog prvenstva po grupama, kroz seriju tekstova u kojima će biti analizirane po tri grupe. Juče ste imali priliku da čitate o grupama A, B i C, a danas vam predstavljamo učesnike grupa D, E i F.

GRUPA D

Sjedinjene Američke Države

Selekcija SAD ulazi u predstojeći planetarni šampionat pod lupom kakva u ovoj zemlji nije viđena još od 1994. godine. Amerikanci ovaj put ne žele da budu samo organizatori koji prave dobar šou na tribinama, već ekipa koja će ravnopravno izaći na crtu najboljim svetskim silama. Za razliku od prethodnih ciklusa kada su bazu tima činili igrači iz domaće MLS lige, aktuelni roster je gotovo potpuno evropeizovan, sa nosiocima igre koji redovno nastupaju u Ligi šampiona.

Najveći potres, ali ujedno i najveći zalet za ovaj tim, doneo je dolazak Maurisija Poketina na mesto selektora. Argentinski stručnjak je uneo evropski taktički rigiditet i visoke zahteve u pogledu fizičke spreme, što je odmah dalo rezultate kroz stabilizaciju forme u pripremnom periodu. S obzirom na to da kao domaćini nisu igrali takmičarske kvalifikacije, Poketino je koristio mečeve u KONKAKAF Ligi nacija i jake prijateljske duele da iskoreni hronične defanzivne propuste.

Kada pričamo o najvećim uspesima, mnogi zaboravljaju podatak koji zvuči kao sjajno kviz pitanje za kafanu: SAD su osvojile treće mesto na prvom ikada održanom Svetskom prvenstvu u Urugvaju 1930. godine! U modernoj eri, zlatnim slovima je upisan Mundijal u Japanu i Južnoj Koreji 2002. godine, kada su stigli do četvrtfinala i tamo tesno ispali od Nemaca sa 1:0, što je uspeh koji ova generacija pod svaku cenu želi da nadmaši na domaćem terenu.

Istorija Amerikanaca na Mundijalima prepuna je neverovatnih anegdota, a najveća se krije u dalekoj 1950. godini i turniru u Brazilu. Tada su SAD, sastavljene od potpunih amatera – među kojima su bili perač sudova, vozač pogrebnih kola i poštar – pobedile moćnu Englesku sa 1:0. Ta utakmica je ostala upamćena kao Čudo na travi, a priča kaže da su engleski mediji, kada je stigao telegram sa rezultatom, mislili da je u pitanju štamparska greška i objavili da je Engleska pobedila sa 10:1.

U aktuelnom sastavu takođe ne manjka zanimljivih likova. Prva zvezda Kristijan Pulišić, koga navijači s ponosom zovu Kapetan Amerika, zapravo ima hrvatske korene po dedi, pa je u jednom momentu postojala šansa da zaigra u Evropi za vatrene. Sa druge strane, Veston Mekeni je poznat po tome što je zaljubljenik u serijal o Hariju Poteru, pa svaki svoj gol proslavlja imitirajući bacanje vradžbina čarobnim štapićem, što američki klinci masovno kopiraju na terenima širom zemlje.

Turska

Turska gori od iščekivanja jer je provela skoro četvrt veka čekajući da ponovo oseti mundijalsku atmosferu. Poslednji put kada su bili deo ovog takmičenja, mnogi od aktuelnih reprezentativaca nisu bili ni rođeni, pa Vinčenco Montela trenutno ima status nacionalnog heroja koji je vratio ponos zemlji. Turski navijači već uveliko prave planove za okupaciju stadiona, donoseći prepoznatljivi fanatizam, što se najbolje videlo na nedavnim mečevima Galatasaraja, gde su protivnički treneri morali da nose čepove za uši zbog abnormalne buke sa tribina.

Najveći uspeh turskog fudbala je čuvena bronzana medalja iz 2002. godine, kada su pod vođstvom Šenola Guneša očarali planetu. Pored same bronze, Turska drži i jedan apsolutni mundijalski rekord za koji je teško verovati da će ikada biti oboren. Na utakmici za treće mesto protiv Južne Koreje, legendarni napadač Hakan Šukur postigao je gol nakon samo 10,8 sekundi igre, što je zvanično najbrži pogodak u istoriji takmičenja.

Bizaran je i način na koji se Turska uopšte plasirala na svoje prvo Svetsko prvenstvo 1954. godine u Švajcarskoj… Nakon što su u kvalifikacijama odigrali nerešen dvomeč sa Španijom, tadašnja pravila nisu predviđala penale, već je putnika odlučivao čisti žreb. Na stadionu u Rimu, organizatori su pozvali slepog italijanskog dečaka po imenu Franko Đema da izvuče papirić iz šešira – dečak je izvukao Tursku i poslao je na turnir, dok su Španci ostali kod kuće.

Današnja ekipa privlači pažnju zbog sjajnog spoja mladosti i iskustva. Arda Guler, čudo od deteta iz Real Madrida, već ruši rekorde kao najmlađi turski strelac na velikim takmičenjima, a javnost od njega očekuje magiju u svakom kontaktu s loptom. Tu je i najbolji igrač Juventusa, već dokazani Kenan Jildiz, koji se, doduše, još muči sa povredom i u magli je nastup na Mundijalu. Sa druge strane, kapiten Hakan Čalhanoglu donosi neophodno iskustvo, a u svlačionici je poznat kao pasionirani kolekcionar luksuznih satova, koje često poklanja saigračima nakon velikih pobeda.

Atmosfera u turskom taboru je mešavina ogromne emocije i želje za dokazivanjem. Montela je uspeo da spoji turski temperament sa italijanskim osećajem za zajedništvo, stvorivši ekipu koja ne kalkuliše – svesnu svojih kvaliteta. Navijači ne traže samo pobede, oni po pravilu traže fanatičnu borbu i ostavljanje srca na terenu, a sudeći po mnogim anketama Turska je kadra da postane najopasnija nagazna mina šampionata.

Paragvaj

Paragvajci u ovaj novi pohod donose južnoameričku strast i inat koji je godinama falio svetskim prvenstvima. Oni su svesni da ih apsolutno niko ne vide u samoj završnici, ali upravo iz te pozicije crpe svoju najveću snagu i motiv da pokvare planove favoritima.

Kada se priča o najvećem uspehu Paragvaja, svi putevi vode u Južnu Afriku 2010. godine i nezaboravno četvrtfinale sa Španijom. Paragvajci su tada odigrali utakmicu života, promašili penal za vođstvo, a kasniji svetski šampion ih je slomio tek u samoj završnici pogotkom Davida Vilje od stative. Taj turnir je obeležila i čuvena navijačica Larisa Rikelme, koja je preko noći postala globalni fenomen i prva asocijacija na paragvajsku podršku sa tribina.

Najveća legenda u istoriji ove reprezentacije je ekscentrični golman Hose Luis Čilavert. Čovek koji je bio poznat po tome što je redovno izvodio slobodne udarce i penale – postigao je čak osam golova za nacionalni tim, po čemu je jedinstven u mundijalskoj istoriji. Čilavert je bio prepoznatljiv i po prgavom temperamentu, redovno je ulazio u klinč sa protivničkim zvezdama i vređao ih pre mečeva kako bi im ušao u glavu.

Još jedan neverovatan kuriozitet vezan za Paragvaj jeste njihov nastup na Kopa Americi 2011. godine, koji savršeno oslikava njihov specifičan fudbalski karakter. Oni su stigli do samog finala tog prestižnog takmičenja, a da nisu pobedili nijednu jedinu utakmicu u regularnih 90 minuta. Sve mečeve u grupi i eliminacionim fazama su odigrali nerešeno, prolazeći dalje nakon penala, dokazavši da su kraljevi nervoze i mentalne čvrstine.

Selektor Gustavo Alfaro je uspeo da obnovi kult zajedništva unutar svlačionice, a ekipa ima i jednu lepu tradiciju. Pre svakog zajedničkog obroka u kampu obavezno se sluša tradicionalna muzika na harfi, instrumentu koji predstavlja nacionalni simbol Paragvaja, a igrači poručuju da na prvenstvo ne dolaze da se dive velikim imenima.

Australija

Popularni Sokerosi su od 2006. godine postali sinonim za fudbalski kontinuitet, pošto ne propuštaju velika takmičenja. U Australiji se navijači polako bude jer, iako kriket i ragbi drže primat tokom godine, Svetsko prvenstvo uvek pokrene fudbalsku maniju na celom kontinentu. Ova generacija donosi zanimljiv spoj ostrvske čvrstine i azijske discipline, sa jasnom namerom da pokaže koliko je fudbal napredovao u njihovoj zemlji.

Najveći uspesi Australije vezuju se za 2006. godinu i prethodni šampionat u Kataru, gde su stizali do osmine finala. Onaj turnir u Nemačkoj ’06. ostao je upamćen po zlatnoj generaciji koju su činili Mark Viduka, Tim Kejhil i Hari Kjuel, kao i po kontroverznom ispadanju od Italije u poslednjim sekundama meča nakon sumnjivog penala. U Kataru su ponovili taj plasman, dokazavši da imaju neophodno turnirsko iskustvo. Takođe, za Srbije je posebno bolan Mundijal u Južnoj Africi, gde je tada ekipa Radomira Antića odigrala najbolje poluvreme ikada, koje nije materijalizovala golom uprkos brojnim šansama. Krajnji epilog – poraz od 2:1 i eliminacija u grupnoj fazi.

Australija drži i jedan prilično neverovatan rekord u istoriji međunarodnog fudbala, koji je zapravo potpuno promenio tok njihove sportske istorije. U aprilu 2001. godine, u okviru kvalifikacija, pobedili su Američku Samou sa nerealnih 31:0, pri čemu je napadač Arči Tompson postigao čak 13 golova na jednom meču. Ta utakmica je bila toliko dominantna da su čelnici saveza nakon tog ciklusa odlučili da napuste Okeaniju i pređu u Azijsku konfederaciju kako bi igrali jače mečeve.

Prethodne mundijalske priče obeležio je i njihov rezervni golman Endru Redmejn, koji je postao globalna senzacija tokom interkontinentalnog baraža. Redmejn je ušao u igru pred samu penal seriju i svojim bizarnim plesom na gol liniji, skakanjem i mlataranjem rukama, potpuno dekoncentrisao protivničke izvođače. Danas ekipu vodi Toni Popović, a prva tema u australijskim medijima je supertalentovani Nestori Irankunda. Dečak koji je rođen u izbegličkom kampu u Tanzaniji, nakon što su njegovi roditelji pobegli od građanskog rata u Burundiju, danas je član velikog Bajerna i nada tamošnjeg fudbala.

GRUPA E

Nemačka

U nemačkom taboru pred start turnira vlada atmosfera maksimalne ozbiljnosti. Nakon dve uzastopne eliminacije u grupnoj fazi na prethodnim šampionatima, što se smatra sportskom katastrofom prve kategorije, ekipa nema pravo na grešku. Julijan Nagelsman je uveo jasna pravila ponašanja u kampu, a fudbaleri su svesni da javnost kod kuće ne želi nikakva opravdanja, već isključivo juriš na sam tron.

Kada govorimo o uspesima, Nemačka je istinska velesila sa četiri titule svetskog prvaka i čak četiri izgubljena finala. Njihov trijumf iz 1954. godine, poznat kao Čudo u Bernu, kada su u finalu srušili moćnu i do tada nepobedivu mađarsku Laku konjicu predvođenu Ferencom Puškašem, prevazišao je okvire sporta i smatra se istorijskom prekretnicom koja je podigla moral cele nacije u posleratnom periodu.

Nemci drže i jedan statistički podatak pred kojim svi protivnici skidaju kapu: oni nikada u istoriji svetskih prvenstava nisu izgubili penal seriju. Izvodili su jedanaesterce četiri puta kroz istoriju i svaki put su izašli kao pobednici, promašivši samo jedan jedini penal od ukupno 18 šuteva. Taj podatak savršeno ilustruje njihovu čuvenu hladnokrvnost kada je pritisak na vrhuncu.

Jedna od najzabavnijih mundijalskih priča vezana je za njihovog legendarnog napadača Tomasa Milera, koji je i na ovom prvenstvu uz tim u mentorskoj ulozi. Miler je na svom debitantskom turniru u Južnoj Africi osvojio Zlatnu kopačku, a pre samog takmičenja, na jednoj konferenciji za medije, Dijego Maradona je odbio da sedi pored njega jer je mislio da je Miler običan sakupljač lopti. Nekoliko meseci kasnije, Miler je postigao gol u pobedi Nemačke nad Maradoninom Argentinom od 4:0.

Danas igra ove nove Nemačke počiva na vanserijskom kreativnom tandemu koji mediji popularno zovu Vircijala – Florijanu Vircu i Džamalu Musijali. Nagelsman je uspešno sproveo smenu generacija, a tehnologija u njihovom trening centru je dovedena do savršenstva, pa igrači koriste i specijalne naočare za simulaciju brzine reakcije. Nemci poručuju da su lekcije iz prošlosti dobro naučene i da su spremni za velika dela.

Ekvador

Ekvadorci unose veliku količinu pozitivne energije i ritma u grupu E, a atmosfera u njihovom kampu je sušta suprotnost nemačkoj strogoći. Sa zvučnika u svlačionici redovno odzvanja salsa i regeton, što je selektor Sebastijan Bekasese namerno dopustio kako bi opustio ekipu i skinuo pritisak sa leđa. Ekvador želi da dokaže da njihovi dobri rezultati nisu vezani samo za veliku nadmorsku visinu u Kitu, već da imaju kvalitet da se nadigravaju na svakom terenu.

Najveći mundijalski uspeh jeste plasman u osminu finala 2006. godine u Nemačkoj, gde ih je minimalnim rezultatom 1:0 eliminisala Engleska – čuvenim golom Davida Bekama iz slobodnog udarca. Za zemlju kojoj je to bilo tek drugo učešće u istoriji, taj rezultat je dočekan sa slavljem, a heroji te generacije poput Ivana Kavijedesa i Agustina Delgada i danas imaju status istinskih legendi u domovini.

Fudbalski folklor Ekvadora pamti i jednu od najbizarnijih priča koja se dogodila njihovom aktuelnom kapitenu Eneru Valensiji tokom kvalifikacija pre nekoliko godina. Valensija je bio u sporu sa bivšom suprugom oko neplaćene alimentacije, a policija ga je čekala ispred stadiona da ga privede odmah nakon meča. Ener je usred utakmice fingirao tešku povredu, stavili su ga na nosila sa maskom za kiseonik i uneli u vozilo Hitne pomoći, dok su policajci bukvalno trčali atletskom stazom za vozilom u pokušaju da ga zaustave.

Ova reprezentacija ima i najmlađeg strelca u istoriji južnoameričkih kvalifikacija. Mladi Kendri Paez postigao je pogodak sa samo 16 godina i 161 danom, srušivši rekord koji je decenijama držao čuveni Paragvajac Roke Santa Kruz. Paez važi za vanserijskog talenta koga je londonski Čelsi obezbedio veoma rano, a javnost od njega očekuje da nastavi stazama Antonija Valensije, dugogodišnjeg asa Mančester Junajteda.

Glavno ime na sredini terena je zvezda Čelsija Moizes Kaisedo – koji drži sve konce igre u svojim rukama. Bekasese je uspeo da stvori homogenu grupu koja kombinuje zavidan trkački kapacitet i fizičku nadmoć u duelima. Ekvadorci ulaze u takmičenje sa jasnim ambicijama, svesni da imaju generaciju koja poseduje individualni kvalitet za iskorak.

Obala Slonovače

Popularni Slonovi se vraćaju na najveću svetsku pozornicu na velika vrata, nakon što su propustili prethodna dva turnira. Obala Slonovače na ovo prvenstvo stiže sa oreolom prošlog šampiona Afrike, titule koju su osvojili na neverovatan, gotovo filmski način na domaćem terenu. Tada su, nakon smene selektora usred turnira, pod vođstvom Emersea Faea vaskrsli iz mrtvih i otišli do samog kraja, a taj pobednički, turnirski mentalitet postao je zaštitni znak ove ekipe.

Iako su imali vanserijske generacije fudbalera u prošlosti, najveći uspeh Obale Slonovače jeste samo učešće na prvenstvima, jer nikada nisu uspeli da prođu grupnu fazu. Glavni razlog za to bio je neverovatan nedostatak sreće na žrebu, pošto su redovno upadali u takozvane grupe smrti sa timovima poput Argentine, Holandije, Brazila i Portugala. Ova generacija veruje da je konačno došlo vreme da se ta istorijska tradicija sruši.

Najznačajniji i najdirljiviji momenat vezan za reprezentaciju dogodio se 2005. godine. Legendarni Didije Drogba je nakon istorijskog plasmana na Mundijal uzeo mikrofon u svlačionici, pao na kolena pred kamerama zajedno sa saigračima i javno molio zaraćene strane u domovini da polože oružje. Ovaj emotivni apel je urodio plodom, primirje u građanskom ratu je potpisano, a fudbalska reprezentacija je postala jedini istinski simbol jedinstva u zemlji.

Fudbalski DNK ove nacije neraskidivo je vezan za jedno mitsko mesto, čuvenu akademiju Sol Beni fudbalskog kluba ASEC Mimosas iz Abidžana. Ova jedinstvena fabrika talenata već decenijama važi za jednu od najboljih na planeti i bukvalno je sama izgradila modernu istoriju domaćeg fudbala. Od braće Ture, preko Žervinja i Salomon Kalua, pa sve do momaka iz današnjeg sastava, ta škola drži neverovatan kontinuitet u kojoj se igrači od malih nogu uče prepoznatljivoj tehnici i kultu reprezentacije, čineći Obalu Slonovače nepresušnim izvorom igrača za najjače evropske lige.

Pored Alera, igru tima nose Frank Kesi na sredini terena i Simon Adingra na krilnoj poziciji. Fae je uspeo da izbaci sve spoljne pritiske iz kampa reprezentacije, stvorivši ekipu koja igra izuzetno strpljivo i zrelo. U Abidžanu vlada prava fudbalska groznica jer navijači iskreno veruju da ovaj tim ima sve što je potrebno da konačno nadmaši uspehe legendarne Drogbine generacije.

Kurasao

Kurasao proživljava najlepše trenutke u svojoj sportskoj istoriji, a atmosfera na ovom karipskom ostrvu je u znaku neprestane karnevalske proslave. Dok se svetski mediji bave taktičkim analizama velikana, Kurasao uživa u statusu apsolutnog miljenika neutralnih navijača širom planete. Za ostrvo sa jedva 150.000 stanovnika, sam dolazak na ovakav turnir predstavlja ostvarenje sna o kome niko ranije nije smeo ni da razmišlja.

Temelje profesionalizacije saveza i uvođenja ozbiljnog sistema rada postavio je svojevremeno čuveni Patrik Klajvert tokom svog selektorskog mandata. Najveći uspesi pre ovog istorijskog plasmana bili su osvajanje Karipskog kupa 2017. godine i plasman u završnicu regionalnog Zlatnog kupa, gde su prvi put pokazali da mogu ravnopravno da igraju sa jačim selekcijama iz regiona.

Pored fudbala, ostrvo je globalno poznato po čuvenom plavom likeru po kojem nosi ime, a koji se pravi od kore gorke pomorandže koja raste isključivo tamo. Navijači su već napravili plan da brendiraju svoje učešće kroz ovaj nacionalni simbol.

Prava fudbalska revolucija ovog tima oslikava se u njihovom neverovatnom usponu na FIFA rang listi, gde su za kratko vreme prešli put od potpune margine i 178. pozicije do plasmana među sedamdeset najboljih selekcija sveta. Ovaj meteorski skok rezultat je uvođenja modernog evropskog skautinga i okupljanja igrača koji redovno nastupaju u holandskoj Erediviziji i engleskom Čempionšipu. Iako na ostrvu vlada amaterski fudbal, reprezentacija je sastavljena od prekaljenih profesionalaca koji donose preko potrebnu taktičku zrelost i čvrstinu u duelima sa znatno moćnijim protivnicima.

Glavni arhitekta ovog istorijskog uspeha na klupi je iskusni holandski stručnjak Dik Advokat (78) – koji se vratio na klupu tik pred prvenstvo na zahtev igrača i tako će postati najstariji selektor ikada na nekom Mundijalu. Ekipu na terenu predvode braća Džuninho i Leandro Bakuna, uz podršku Vurnona Anite i proverenog golmana Eloja Roma. Kurasao na prvenstvo stiže potpuno rasterećen, sa željom da uživa u svakom minutu ove fudbalske bajke, svesni da nemaju šta da izgube u duelima sa svetskim velesilama.

GRUPA F

Japan

Plavi samuraji već godinama unazad predstavljaju azijsku fudbalsku avangardu, ekipu koja spaja ekstremnu disciplinu, timski duh i neverovatnu brzinu. Japan je uspeo da izgradi kult reprezentacije koja se nikada ne predaje, bez obzira na snagu i ime protivnika sa druge strane terena. Zbog svog besprekornog ponašanja, ali i atraktivnog fudbala zasnovanog na brzim tranzicijama, stekli su milione neutralnih navijača koji sa uzbuđenjem prate svaki njihov korak.

Njihov fudbalski put počeo je ozbiljnije da se razvija tek krajem prošlog veka, nakon bolnog gubitka plasmana na šampionat u dramatičnim trenucima sudijske nadoknade. Od tog momenta, Japan je postao redovan učesnik svetskih smotri, a najveći izazov ostao je preskakanje prve stepenice u nokaut fazi. Nekoliko puta su bili na korak od istorijskog četvrtfinala, ali su nesrećni porazi u penal serijama ostali kao velika lekcija koju ova nova generacija želi konačno da naplati.

Zanimljiv fenomen koji stoji iza rasta popularnosti fudbala u ovoj zemlji jeste uticaj pop kulture i čuvenih anime serijala o fudbalskim genijalcima. Mnogi današnji reprezentativci otvoreno priznaju da su prohodali uz te crtane priče i da su upravo na tim maštovitim potezima gradili svoje prve fudbalske snove. Taj specifični duh stripovske upornosti i želje za stalnim usavršavanjem savršeno se preslikao na realan teren, gde Japanci deluju kao besprekorno podmazana mašina.

Ekipa je pretrpela ozbiljnu evropeizaciju, pa skoro kompletan sastav čine fudbaleri koji igraju u engleskoj Premijer ligi, nemačkoj Bundesligi i španskoj Primeri. Više ne postoji kompleks niže vrednosti u duelima sa evropskim i južnoameričkim velesilama, što su dokazali i na prethodnim turnirima rušenjem nekadašnjih svetskih prvaka. Njihova igra visokog presinga i brze razmene pasova u trku predstavlja nerešivu zagonetku za teške i statične odbrane.

Glavne zvezde tima su vanserijski krilni napadač Kaoru Mitoma, kreativni Takefusa Kubo i iskusni vezista Vataru Endo koji drži ključeve sredine terena. Selekcija deluje taktički zrelije nego ikada pre, sa igračima koji su u punoj takmičarskoj snazi i na vrhuncu karijera. Japan dolazi na šampionat sa jasnim ciljem da sruši sopstvene barijere i dokaže da azijski fudbal ravnopravno pripada samom svetskom vrhu.

Tunis

Orlovi Kartagine na najveću pozornicu donose prepoznatljivi severnoafrički temperament, fanatičnu borbenost i taktički pragmatizam. Tunis je ekipa koja tradicionalno crpi snagu iz kolektivne discipline i sposobnosti da u potpunosti umrtvi igru i isfrustrira znatno skuplje protivničke timove. Za ovu naciju, fudbal je pitanje ponosa i dostojanstva, pa svako oblačenje dresa sa državnim grbom nosi posebnu težinu i odgovornost pred milionskom armijom navijača.

Istorija pamti Tunis kao prvu afričku selekciju koja je uspela da ostvari pobedu na planetarnom šampionatu, kada su davne 1978. godine savladali Meksiko. Ipak, uprkos čestim učešćima na smotrama najboljih, sudbina im nikada nije dozvolila da prođu grupnu fazu takmičenja. Taj neostvareni san ostaje glavna pokretačka snaga ove generacije, koja čvrsto veruje da poseduje i drskost i kvalitet da sruši tu istorijsku barijeru.

Specifičnost tuniske reprezentacije leži u njenoj neraskidivoj vezi sa francuskim fudbalskim sistemom. Veliki broj igrača iz aktuelnog sastava rođen je i školovan u elitnim akademijama širom Francuske, ali su zbog jakih porodičnih korena i patriotskog naboja izabrali da brane boje svoje domovine. Ta fuzija evropske taktičke pismenosti i urođenog arapskog mentaliteta stvorila je izuzetno žilavu ekipu koja zna kako se igraju velike utakmice pod pritiskom.

Igra Tunisa bazira se na čvrstom srednjem redu i agresivnom bloku koji ne ostavlja nimalo prostora za kombinovanje protivničkim kreativcima. Oni su svesni svojih limita, ne upuštaju se u nadigravanje sa tehnički dominantnijim ekipama, već strpljivo čekaju šansu iz prekida ili brze kontre preko krilnih pozicija. Ta taktička zrelost i sposobnost da se pati na terenu čine ih jednim od najnepoželjnijih rivala za sve timove koji vole lep i otvoren fudbal.

Glavni lider na terenu i motor ekipe je beskompromisni Aisa Laiduni, čija energija i borbenost daju ton celom timu, dok se u napadu sve vrti oko lucidnosti Hanibala Mejbrija. Tunis na prvenstvo dolazi sa jasnom namerom da od svakog meča napravi rovovsku bitku u kojoj niko unapred ne može da računa na bodove. Svesni su da nisu favoriti, ali ta uloga autsajdera im savršeno odgovara u pohodu na istorijski plasman u nokaut fazu.

Holandija

Kultna narandžasta armija stiže na prvenstvo sa večitim bremenom fudbalskih romantičara koji su promenili istoriju ove igre, ali nikada nisu podigli najvažniji trofej. Holanđani su sinonim za totalni fudbal, prepoznatljiv stil i viziju koja je inspirisala generacije, pa i danas uživaju ogromne simpatije širom planete. Njihovo učešće uvek garantuje spektakl, kako na terenu zbog napadačke filozofije, tako i van njega.

Istorija ove selekcije protkana je velikim tragedijama i bolnim porazima u finalima planetarnih šampionata. Generacija predvođena Johanom Krojfom sedamdesetih godina prošlog veka ostala je uskraćena za titulu, a prokletstvo se nastavilo i u novijoj istoriji u Južnoj Africi. Taj hronični nedostatak sreće u samim završnicama stvorio je specifičan inat unutar tima, pa Lale na svaki novi turnir dolaze sa jednom jedinom misijom – da konačno skinu kletvu večitog vicešampiona.

Ono što Holandiju izdvaja od svih ostalih jeste njihova verna publika koja u potpunosti parališe gradove u kojima reprezentacija igra. Narandžasti stampedo na ulicama, praćen specifičnom muzikom i koreografijama gde stotine hiljada navijača sinhronizovano skače sleva nadesno, postao je globalni fenomen i zaštitni znak velikih takmičenja. Ta masovna euforija redovno se preliva na tribine stadiona, stvarajući vetar u leđa ekipi koja uvek igra u domaćinskoj atmosferi.

Taktički gledano, Holandija je prošla kroz ozbiljnu evoluciju i više se ne oslanja isključivo na besomučne napade, već poseduje jedan od najmoćnijih odbrambenih bedema na svetu. Škola koja je nekada rađala isključivo vrhunske krilne igrače i golgetere, danas proizvodi elitne defanzivce koji diktiraju tempo u najjačim evropskim ligama. Ta nova stabilnost u zadnjoj liniji omogućava ekipi da kontroliše utakmice i uspešno rešava krizne momente koji su ih ranije skupo koštali.

Glavnu reč na terenu vodi prekaljeni kapiten Virdžil van Dajk, za kreaciju je tu lucidni Tižani Rejnders, dok u napadu postoji nekoliko opcija i svi su opasni… Gakpo, Depaj, pa i sjajni Broubi, koji je zablistao u dresu Sanderlendu. Stručni štab je uspeo da spoji neophodno iskustvo sa energijom mladih lavova koji nemaju strah od velikih imena. Holandija ulazi u turnir sa jasnim planom i zrelom igrom, svesna da ima sve karte u rukama za istorijski juriš na tron koji im generacijama izmiče.

Švedska

Šveđani ulaze u novu eru svog fudbala, uspešno završivši bolan tranzicioni period i promenu filozofije igre. Dugogodišnja tradicija u kojoj je sve zavisilo od vanserijskog individualnog kvaliteta i harizme Zlatana Ibrahimovića zamenjena je modernim, ultra-napadačkim kolektivom koji pršti od talenta i energije. Plavo-žuti ponovo bude strahopoštovanje širom Evrope, a njihov povratak na veliku scenu najavljen je u velikom stilu.

Najveći uspesi švedskog fudbala vezani su za davnu 1958. godinu i finale na domaćem terenu, kao i za legendarnu generaciju iz 1994. koja je osvojila bronzu u Americi predvođena Brolinom i Larsonom. Decenijama nakon toga, Švedska je važila za defanzivnu, izuzetno čvrstu i pomalo dosadnu ekipu koja se oslanjala na fizičku snagu i prekide. Danas je ta slika potpuno promenjena, a javnost u domovini sa nestrpljenjem očekuje mečeve tima koji igra na gol više.

Koncept umerenosti i balansa koji je duboko ukorenjen u švedskom društvu i kulturi, na fudbalskom terenu je eksplodirao u potpunu suprotnost. Nova generacija donela je drskost, brzinu i glad za golovima, što je nateralo stručni štab da napusti tradicionalne sisteme i prilagodi igru moćnom napadačkom potencijalu. Navijači su prepoznali ovu promenu, pa je podrška reprezentaciji ponovo na vrhuncu, uz prepoznatljivu severnjačku atmosferu na tribinama.

Udarnu iglu tima čini golgeter Viktor Đokereš, čija je brutalna efikasnost zaludela fudbalski svet, a ogromnu podršku ima u Aleksandru Isaku i Entoniju Elangi. Ovaj trio donosi nepredvidivost i moć sa kojom malo koja odbrana može da izađe na kraj. Švedska stiže na turnir potpuno rasterećena, spremna da u velikom stilu pokaže svetu svoje novo, atraktivno lice i uključi se u borbu za samu završnicu.

Bonus video: