Čudo koje je napravio sa Kurasaom, Advokat sanjao sa Srbijom: Plakao je na oproštaju od Orlova, Kolarov otkazao let da bi došao u Hajat na rastanak

Četiri države debitovaće na aktuelnom Svetskom prvenstvu, ali čak i kada je reč o reprezentacijama koje su režirale iznenađenje u kvalifikacijama postoji jasna gradacija. Senzacija koju je teško uporediti sa bilo kojom jeste rezultat koji je ostvario Kurasao, najmanja država koja se izborila za mesto na Mundijalu.

Pod komandom Dika Advokata, selekcija zemlje koja ima oko 150.000 stanovnika izborila se za mesto u istoriji, te je na planetarnu fudbalsku smotru stigla potpuno rasterećena i u takvoj atmosferi očekuje premijeru protiv Nemačke, danas u 19 časova. Svesni su svi da Kurasao nema šta da izgubi, ne samo protiv Pancera, već i u utakmicama sa Ekvadorom i Obalom Slonovače, ali upravo takvi timovi najčešće su nagazna mina za favorizovane rivale.

Meridian sport ti donosi NOVI BONUS DOBRODOŠLICE – do 26.000 DINARA uz dva dana igre bez depozita!

Upravo iz te perspektive o Advokatu i njegovoj četi za Meridian sport je govorio Željko Petrović, iskusni stručnjak koji je godinama sarađivao sa Holanđaninom – između ostalog i na klupi reprezentacije Srbije.

“Dik Advokat je sa 78 godina potvrdio ko zna koji put da je jedan od velikana svetskog fudbala. Nažalost samo kod nas nije prošlo njegovo impresivno znanje. To me najviše boli. Bio sam ubeđen, milijardu odsto, da će Advokat sa Srbijom napraviti uspeh, ali… Stalno su se dešavali neki čudni spletovi okolnosti, pamtimo i ono oduzimanje bodova, kazne, generalnu situaciju… Nije u Srbiju došao zbog novca, voleo je da bude tu. Mislim da je on najjeftiniji srpski selektor svih vremena, u poslednjih 10, 15 godina – sigurno. Želeo je da sa još jednom zemljom napravi uspeh. Ovo što je uradio sa Kurasaom je neverovatno. To je ostrvo sa veoma malim brojem stanovnika. Ogroman je uspeh što su se domogli prestižne pozornice. Ne verujem da mogu dalje od grupne faze. Mahom su to Holanđani poreklom iz Kurasaa, neretko drugoligaši koji su se opredelili da nastupaju za njihov nacionalni tim. Njihov plasman na Mundijal je uspeh ravan čudu, ravan makar polufinalu Mundijala”, rekao je Petrović za Meridian sport.

19.00: (1,03) Nemačka (15,0) Kurasao (30,0)

Nikšićanin bogate trenerske biografije je sa Advokatom sarađivao godinama, u brojnim sredinama.

“On mi je najpre bio trener. Svako ko ga je upoznao zna kakav je čovek. Zovu ga Mali general, a on je toliko dobar čovek da zaplače kada vidi malo emotivniju scenu na filmu. Legenda! Ljudska gromada. Dao mi je potpunu slobodu kada radimo zajedno, kao da sam ja glavni trener… Koliko je to samo dobar čovek, teško je opisati rečima. Nikada neću zaboraviti njegove suze na oproštaju od reprezentacije Srbije u hotelu Hajat. Igrači su tu pričali sa njim, plakali… Teško je prepričati nekome ko nije prisustvovao. Aleksandar Kolarov je imao zakazan let, ali ga je otkazao da bi se pozdravio sa Dikom. Vladimir Stojković, Danko Lazović, Aleksandar Kolarov… Mnogo njih, držali su govore kada je Dik odlazio iz tima. Bili su zadovoljni kako se radilo.”

Zadržao se Advokat na klupi Orlova samo četiri utakmice, a veliki uticaj na takav rasplet imale su nefudbalske stvari.

“Kada god smo dolazili nešto se dešavalo u Beogradu, grad stalno zatvoren, mitinzi, protesti… Dik se nađe u čudu, pita me o čemu se radi, a ja nisam želeo da mu prevodim kako zaista jeste. Nisam hteo da se zabrine dodatno oko stvari koje nemaju veze sa fudbalom. Kada su reprezentaciju kaznili oduzimanjem tri boda, on je odlučio da je vreme za rastanak. Rekao mi je da ne želi da ljudima svaki mesec uzima platu, da nema potrebe za tim, jer nije to Nemačka, Francuska ili neka moćna selekcija. Poželeo je da se povuče ljudski i ustupi mesto nekom drugom treneru. Zoran Laković i Tomislav Karadžić nisu mogli da veruju. Rekli su: ‘Neverovatno, kakav čovek’. Svi smo otišli i nismo želeli da uzimamo plate do kraja ugovora, jer nismo ni došli da otaljamo posao, već da uradimo nešto veliko.”

Incident na utakmici sa Albanijom okončan je kažnjavanjem Srbije, a uz utisak nepravednog raspleta Orlovi su ostali bez realnih šansi da naprave značajniji rezultat.

“Nekada se u sportu dešavaju stvari na koje ne možeš da utičeš. Znam 100 odsto da niko u startu nije video o kojoj zastavi je reč. Stefan Mitrović je skočio da skloni zastavu kako bi se utakmica što pre nastavila. Nastao je haos i svi znamo kako se završilo. Bezveze! Bolje da ne pričam… Nepravda! Ali svuda se to dešava… Veliki znaju kako da reše probleme, a mali moraju da se dave u njima. Nekoga kazne finansijski, nekome oduzmu bodove, kao što se i tada dogodilo. Bolje da ne otvaramo dalje tu temu.”

NAPUSTIO MUNDIJAL ZBOG BOLESNE ĆERKE, PA SE VRATIO DA ISPIŠE ISTORIJU

Ostalo je bez odgovora pitanje da li bi Srbija bez oduzetih bodova i incidenata uspela da stigne do Evropskog prvenstva.

“Ne znam da li bismo uspeli, ali Advokat je došao sa uverenjem da ćemo napraviti veliki iskorak. Zato je došao. Uživao je, voleo je da dođe u Srbiju. Ljudi su prema nama bili divni i korektni. Kada se dese takve stvari jednostavno ništa ne možeš da učiniš.”

Poslednji zajednički posao Petrovića i Advokata bio je Irak gde je iskusni Nikšićanin posle perioda tokom kojeg je bio asistent Holanđaninu samostalno preuzeo selektorsku palicu.

“Bio sam deo tima za vreme sankcija. Domaće utakmice smo igrali u Kataru ili Ujedinjenim Arapskim Emiratima, pred svega 200 ljudi. Preuzeo sam ekipu tokom kvalifikacija, ali sam se sa predsednikom dogovorio da za Arapski kup izgradimo reprezentaciju koja će njima u perspektivi doneti rezultat. Tamošnji treneri praktično ne smeju da sklone igrače koji već imaju 38, 39 godina i više… Rekao sam mu da će to učiniti, jer sam živeo u Bagdadu, pratio prvenstvo i išao često na utakmice. Iako je situacija bila mnogo teška, iako je riskantno, odlučio sam da živim tamo. Primetio sam oko 15 igrača koji bi mogli da budu režiseri svetle budućnosti tamošnjeg tima. Predsednik se malo odupirao, čitao je komentare po društvenim mrežama… Rekao sam mu da ne brine, da se ne bavi time, da je legenda u svojoj zemlji i da mi veruje. Posle silnog ubeđivanja je pristao, a ja sam mu rekao da ću lično preuzeti odgovornost. Odigrali smo sjajno na Arapskom kupu, naš igrač je proglašen za najboljeg mladog fudbalera na turniru, a Đani Infantino mi je prišao i rekao: ‘Ovo je sjajno, milina vas je gledati’. Potom je ta ekipa po mom odlasku osvojila trofej u Kupu zemalja Bliskog istoka, a mnoge od tih igrača nisu želeli da vide u timu pre nego što sam ih ja priključio. Srećan sam zbog tih momaka. Posle su ukinute sankcije, a potpuno je druga priča kada igrate kao domaćin uz podršku 80 hiljada ljudi. To je fudbalska zemlja, ljudi su ludi za fudbalom. Velika je razlika to i kada igraš pred 200 ljudi u Kataru. Bilo je nemoguće tada da se kvalifikujemo, ali učinio sam sve da ih pripremim za period kada prođu sankcije. Doveo sam brojne igrače iz Evrope, sve smo pripremili u mom mandatu. Ne kažem da su se zbog mene kvalifikovali, ali struktura rada se promenila. Predao sam im kratkoročni i dugoročni plan, brojeve telefona, sve… Nalaze se u paklenoj grupi, a odlučili su da igraju malo bojažljivo, pa ne znam koliko će im to doneti uspeha. Neophodno je da te malo sreća pogleda na žrebu.”

Irak će se boriti u grupi sa Norveškom, Francuskom i Senegalom, a Petrović će pratiti reprezentacije brojnih država za koje ga vežu lepe uspomene – između ostalog i Holandije.

“Igrom brojeva dođemo do zaključka da moraju i oni valjda jednom da osvoje Mundijal. Posle silnih finala i polufinala vreme je da se domognu trona. Holandija je primer svima kako treba da se radi, kako se neguje zdrav sistem. Jedna mala zemlja je izrodila toliko vrhunskih igrača, napravila pregršt uspeha na velikim takmičenjima i stvorila gigante među klubovima poput Ajaksa, Fejenorda, PSV-a… Možeš da ih ne voliš, ali moraš da ih poštuješ. Mnogo toga su dali fudbalu. Ponovo su na vrhunskom nivou. Posle Bosne i Hercegovine, najviše bih voleo da Holandija osvoji. Sve zavisi od toga sa kim će igrati posle grupne faze. To je ekipa koja želi da igra, lepo ih je gledati, uživanje. Odmah vidiš glavu i rep ekipe, stalno se podmlađuju, a kvalitet je uvek prisutan. Smatram da im trenutno nedostaje dobar špic, ali su uvek opasna ekipa. Nadam se da će publika ponovo reći ‘vau’ kada ih vidi.”

Aktuelno Svetsko prvenstvo bilo je povod da se iskusni trener priseti i ranijih uspomena sa svetskih prvenstava.

“Mundijal je najveći podijum za svakog čoveka iz fudbala. Ceo svet gleda svaku utakmicu. Uspomena za ceo život. Čast je predstavljati svoju zemlju na planetarnoj pozornici, ali i obaveza da pružiš više od maksimuma. Mi smo 1998. godine imali fenomenalnu ekipu. Trebalo je najmanje do polufinala da doguramo. Spletom nesrećnih okolnosti zaustavljeni smo daleko ranije od očekivanog. Smatram da je na epilog veoma uticala utakmica sa Nemačkom u grupi, gde smo pokvarili gol-razliku i ostali bez prvog mesta. Potom je usledila čuvena utakmica sa Holandijom, vrhunskom ekipom. Iako smo naspram sebe imali tako moćnog rivala, trebalo je i njih da pobedimo. To vam najbolje govori kakve smo gigante od igrača imali u timu. Nažalost, ne pobeđuju uvek najbolji. Mundijal je svakako spektakl! Mnogima je neverovatan uspeh samo naći se na Svetskom prvenstvu, a kamoli načiniti iskorak na samom turniru. Nama je tada bilo normalno da izborimo plasman, ali iako nismo razočarali, znam da smo mogli mnogo više.”

Kao bolna tačka te generacije ostao je penal koji je izveo Predrag Mijatović. Prečka koju je pogodio nekadašnji centarfor mnogima i danas je među najvećim fudbalskim traumama.

“Davno je to bilo… Nisam se prečesto vraćao na tu utakmicu. Mijatović nikada u životu nije tako penal izveo, ali to je fudbal, to je život… Takve stvari se jednostavno svima dešavaju. Preko puta sebe imaš Edvina van der Sara od dva metra, kada raširi ruke ni ne vidiš gol. Nije to lako. Mijat je u tom trenutku bio najbolji igrač Evrope, pa je promašio. Svima može da se dogodi.”

Srbija je uspela da se plasira na prethodna dva Mundijala, ali je sa aktuelnog izostala.

“Žalosno je što prethodnih godina Srbija nije napravila iskorak. Piksi je odveo ekipu na dva Mundijala i Evropsko prvenstvo, što je uspeh zaista, ali ništa iza toga nije ostalo. Ljudi su ovde često nezadovoljni, nije ni lako napraviti razliku. Ipak, iako ne volim da kritikujem, nije mi se dopadalo stalno menjanje tima, stalne promene formacije. Kako da selektiraš ekipu kada stalno menjaš sistem? To su komplikacije. Šteta. Veliki je uspeh kvalifikovati se, ali šteta je kada znaš da možeš još. Ona čuvena utakmica u Portugalu je ono što sam hteo da vidim od Srbije. Tako je trebalo da se nastavi. Da je bilo tako, u perspektivi bi to donelo mnogo benefita svima. Nemaš ti u reprezentaciji više Piksija, Jugovića, Mihajlovića, Savićevića, Mijatovića… Sa njima je lako. Retko se rađaju Piksi, Šekularac, Pižon, Dule Savić, Dejo… Zvezda sto godina čeka da izabere svoju novu zvezdu, da je to lako neko bi dobio. Bilo bi i sramota da nekoga stave sada kada nisu Deja izabrali. Za sve je neophodan kontinuitet. Žrtvuješ možda jedno takmičenje, ali mnogo uradiš za budućnost.”

Govoreći o srpskim igračima koji mu bude posebnu emociju, nekadašnji član stručnog štaba Srbije je istakao dugogodišnjeg kapitena.

“Dušan Tadić je za mene broj jedan. Vrhunski u svemu. Dečko je takav profesionalac da i danas u Emiratima radi kao kada je imao 20 godina. Veoma je kulturan, vaspitan i ima ponašanje za desetku. Izgradio je impresivnu karijeru. Blistao je u Sautemptonu, a ono što je uradio u Ajaksu, mislim da nije nijedan stranac nikada… Ne može biti najbolji igrač u istoriji Ajaksa, jer je za taj slavni klub igrao neverovatan broj svetskih asova, čudovišta, ali što se tiče brojki on je neprikosnoven. U Feneru je ponovo bio sjajan. On je fudbalska veličina, a tako je skroman… Ostavio je na mene odličan utisak. Mnogi momci iz Srbije su me oduševili, poput Aleksandra Kolarova, Nemanje Matića… Tu je i Raća Petrović kao divan čovek. Aleksandar Mitrović je fenomenalan, zaboraviću nekoga, žao mi je.”

Dokazani trener je potom pogled usmerio i ka klupskom fudbalu u Srbiji.

“Ovo što Crvena zvezda radi je veoma teško. Mnogo je zahtevno svake godine biti u Evropi, ali moćni su. Prodaju mlade igrače, dovode nove… Postoji i drugo rešenje, da se okreneš mladoj ekipi, u prvoj godini pripremiš teren, u drugoj se plasiraš u Evropu, a da od treće u istoj budeš kompetentan. Kada je u pitanju Partizan, dobro je da je još u igri sa tolikim dugovima. Niko se ne pita kako se ranije radilo. Počinje se iznova… U Evropi možeš da imaš dug, ali sve ti bude pod hipotekom, pa se ti zadužuj ako hoćeš. Kod nas se nastavlja dalje. Vojvodina pravi dobru priču, sviđa mi se i Železničar iz Pančeva. Vojvodina je uvek bila sjajan klub i dalje su. Ljudi pokušavaju da uđu u grupnu fazu, što bi bio ogroman uspeh za svaki naš klub. Predsednik Dragoljub Zbiljić radi odličan posao. Bitno je samo da ne dozvoli da mu se mešaju ljudi sa strane, jer nemaju svi tako dobre namere prema klubu, već gledaju lični interes. Dugo nisam video utakmicu poput finala Kupa između Vojvodine i Crvene zvezde. Naravno da je žal za Vošu jer je vodila 2:0, ali ritam, tempo, presing, sve je bilo sjajno 90 minuta. Zbog toga ljudi dolaze na stadion. Niko tu utakmicu ne bi zapamtio da su igrali bunker, parkirali jedan, pa drugi autobus. Naravno da treba da se dobije finale, ali za to ima mnogo načine, ne samo jedan. Vrhunska utakmica, uživao sam. Minut im je falio da osvoje trofej. Neophodna je i mala doza sreće. Radnički iz Kragujevca je bio sjajna priča, ali nažalost pali su minule godine. Umorio sam se da objašnjavam ljudima da je sve proces. Zamisli dođeš u Pančevo i oni kažu da je cilj drugo mesto. Hajde ti, druže, sa nekim drugim budi drugi… Treba biti realan. Zato se treneri brzo menjaju. Treba igrati dopadljivo, lepo, prepoznatljivo i ulagati u mlade igrače.”

Ne skriva Petrović da su iz naše zemlje stizale poslovne ponude, ali je uvek postojala prepreka na poslednjem koraku.

“Bilo je kontakta iz Srbije. Išao sam u dva navrata u Srbiju da potpišem. Sedeo sam u restoranu sa čovekom dva, tri sata, čekao da završimo posao, a onda bi neko nešto javio i priča bi propala. Tužno, ali na neke stvari ne može da se utiče. Ne mogu da dokazujem svaki dan da li sam Srbin, Crnogorac, Makedonac… Hajde da se bavimo sportom. Uvek mi je bilo draže da sa nekim klubom sa naših prostora napravim i polovičan uspeh, nego da sa Real Madridom osvojim Ligu šampiona. Znam šta znači učiniti nekog srećnim u gradu. Koliko je samo muke doživeo naš region, godinama unazad na svim poljima. U Evropi zaborave koliko smo im u sportu dali prethodnih 100 godina. Naši fudbaleri, košarkaši, vaterpolisti, teniseri… Treba reći koliko udela u uspesima najvećih klubova imaju naši sportisti. Mi smo čudo! Impresivno je koliko je vrhunskih sportista iznedrio ovaj region. Volim da, ako me psuju već, da me psuju na mom jeziku. Da mogu sa nekim da zaplačem, da popijem kafu, odem na rođendan… Sve sam to propustio u proteklim decenijama.”

Kada je reč o regionu, Petrović je u komšiluku predvodio Zrinjski, Inter Zaprešić i Botev Plovdiv.

“Sa oduševljenjem sam otišao u Zrinjski. Napravili smo sjajnu priču. Na 21 odigranoj utakmici upisali smo 18 pobeda i tri remija, osvojili Kup… Uživao sam, bilo mi je prelepo, kao i u Bugarskoj. Ali neverovatno je šta mi se dešavalo u Bugarskoj, pakao… Bolje da pričamo o lepšim temama. Teško je promeniti mentalitet. Ja sam odavde i volim da radim u svom dobro poznatom okruženju. Mislim da imam energije da radim bar još 10-ak godina na visokom nivou. Želim da ostane nešto iza mene u mom narodu. Teško je raditi kada ljudi očekuju instant rezultat. Jednom te možda sreća pogleda, ali bez izgrađene strukture rada uspeh nije moguć. Ljudi oko kluba truju zaposlene u klubu… Šteta je što se takve stvari dešavaju. Da li bi neko pre pet godina verovao da mu kažeš da će TSC ispasti iz lige? Rekli bi: ‘Vidi ovog kretena’. Eto – i to se desilo. Dođe godina i samo padneš.”

Iako ne krije ljubav prema našim prostorima, veći deo biografije izgradio je u inostranstvu gde je često sarađivao sa velikim fudbalskim imenima. Jedno od njih je Rud Gulit uz kojeg je kovao trenerski zanat u Fejenordu.

“Kada je bio igrač gledao sam u njega kao u televizor u boji, a onda te pozove da mu budeš pomoćnik. Do tada ga nisam video. Rekao mi je da ga svi savetuju da me pozove za pomoćnika. Pomislio sam: ‘Sokole, eto me odmah’. I danas smo super prijatelji, posećujemo se. U Holandiji su davali igračima koji imaju pet velikih finala i 40 nastupa za reprezentaciju da odmah idu na UEFA Pro licencu. Sad su to ukinuli, jer prvo moraju na A licencu. Primetili su da su pojedini propustili osnove rada, strukture posla, pa su primorani da okolo traže ljude da se nadopunjuju. Najveći stručnjaci su potrebni za akademije mladih igrača, a ne početnici. Drugačije se radi sa decom od 10, 13, 15 godina… Lakše je sa odraslima. Sa klincima je potrebno da rade ozbiljni stručnjaci. Naravno da si bolji trener posle 20 godina iskustva.”

Holanđani su uvek bili neizostavni na Petrovićevom putu, pa je sa Martinom Jolom sarađivao u Hamburgu.

“Posle Hamburga je trebalo da nastavim svojim putem, ali drugačije su se stvari odvile… Napravili smo tada poslednji uspeh sa klubom, a kada smo otišli krenuo je sunovrat. Neponovljivo iskustvo. Radilo se na savršen način od ranog jutra. Sve se do tančina proveravalo i analiziralo. Mnogo sam naučio. Boateng je ušao u ekipu sa 18 godina, za nas su igrali Van der Vart, Kompani, Najdžel de Jong… Za šest, sedam meseci su svi prodati za ogromne cifre. Za to su zaslužni njihov talenat, ali i način igre. To odlučuje da li ćeš da koštaš pet ili 50 miliona. Zvezda je mašinerija, prodaće igrače sigurno, ali ako Partizan i Vojvodina hoće isto, potrebna im je takođe takva igra. Talenat dolazi do izražaja ako se igra ofanzivno. Zamislite da je neko Piksiju, Deju ili Šekiju rekao nemoj da driblaš. Kako to? Piksi, nemoj da zalamaš, nemoj da driblaš… Pa kako bi to izgledalo? Piksi je imao sve. Nikada ne bi postali tako veliki igrači. Potrebno je osloboditi majstorima prostor da pokažu šta znaju.”

Usledila je saradnja sa Avramom Grantom u Vest Hemu, a o bivšem strategu Partizana Petrović govori biranim rečima.

“Zvao me je u London da popričamo. Došao sam naravno. Pitali su me koliko mi je potrebno vremena za određene stvari, rekao sam pet, 10, dva, u zavisnosti od toga na šta se odnosilo. Pola sata sam prezentovao svoj rad. Rekao mi je odmah da ostajem sa njim u Vest Hemu. Nisam imao ni garderobu kod sebe, a rekao mi je da nema veze i da ćemo kupiti. I danas smo veliki prijatelji. Čuli smo se pre nekoliko dana. Volim da radim, da je dobro za igrače i za klub. Nekada to ne prođe, jer pojedinima to nije važno, žele samo ličnu korist. Sport nije kao što je bio pre 30 godina. Mnogo se stvari promenilo, ali uvek ću raditi u interesu kluba i igrača. Svi velikani su mi rekli da zato nikada ništa neću napraviti, ali neću se promeniti nikada. U svom interesu sam radio kada sam bio igrač, sada sam trener. Jedini sam stranac u istoriji Holandije koji je uopšte primljen na UEFA Pro licencu. Ne odstupam ni milimetar. Ako je neko sa 17 vrhunski talenat, neću forsirati nekog od 35 godina sve da mi je iz kuće. Naravno – neophodno je da ima kvalitet. Kome se to dopada, tu sam, a ne mora svakome da se dopada.”

Posebno iskustvo Željko nosi iz ruskog Anžija gde je sarađivao sa Gusom Hidinkom.

“Šta da se kaže za takvu legendu. Ostavio je neizbrisiv trag kao trener i selektor. Strateg! Ne želim nikog da kopiram, ali od takvih ljudi možeš mnogo da naučiš. Originalnost je vrlina, ali treba pokupiti zanat od majstora. Potpuno se razlikuje od Dika Advokata iako dolazi iz iste škole. Radili smo zajedno u Anžiju. Kada smo stigli tamo dresovi su se prali u kofama. Na treninzima nije ni bilo dresova, nego onih majica na kojima ti piše ime. Jedan nosi Umbro, jedan Adidas… Tako je bilo na početku, niko nije hteo da ti bude sponzor. Čovek je odmah započeo totalni remont. To mogu samo velikani. Naravno, imali su novca, bez kojeg je sve džabe, a prvi čovek kluba je verovao Hidinku sve što mu kaže. Napravili su stadion, sjajnu ekipu… Trenirao sam tokom karijere Kompanija, Roberta Karlosa, Etoa, Balotelija, Olića, Van der Varta, Dijaru, Boatenga… Radio sam sa legendama, ali nije tu lako održavati disciplinu. Moraš radom da ih naučiš da te poštuju. Cene te samo kad vide da si profesionalac. Ako otaljavaš posao – niko te ne poštuje. Vrlo brzo si bivši. Tamo smo ostali oko 19 meseci… Ispali smo iz Evrope u četvrtfinalu od Njukasla, imali igrača manje u Engleskoj, ludilo… Bili smo treći u ruskoj Premijer ligi. Divno iskustvo, ali naporan period. Trenirali smo u Moskvi, a igrali u Mahačkali. Leteli smo dva sata i 15 minuta da bismo bili domaćini. Dva sata nam je trening-kamp bio udaljen od centra Moskve. Navijačima je teško takođe bilo da dođu da nas bodre. Uživao sam svakako. Stari stadion je bio sjajan, ali posle se modernizovalo. Kada emocije vode klub, lakše se sve raspadne. Ne može se tek tako preskočiti Spartak, Zenit, CSKA, Dinamo… Onda brzo dobiješ po nosu i nema te. Lako klub nestane. Ne treba se zaluđivati i lagati navijače. Možeš da napraviš tim da u perspektivi nešto uradiš, ali ako hoćeš instant – ne može. Ako si pao sa Marsa, ne znači da si astronaut.”

Niz rada sa Holanđanima nastavio je sa Advokatom, a poslednji posao kao asistent obavljao je uz Patrika Klajverta u vreme kada je iza sebe već imao značajne rezultate u samostalnom radu.

“Patrik je uglavnom radio kao asistent, izuzev B tima Fejenorda. Bio sam na odmoru u Crnoj Gori kada mi je zazvonio telefon. Nismo se do tada videli oko 25 godina, jer je dugo živeo u Barseloni, ali uvek smo bili u sjajnim odnosima. Zamolio me je da dođem u Adanu da mu pomognem, ali rekao sam mu da stvarno više ne mogu da budem asistent. Uvek su mi govorili da mi je najveća greška u karijeri što sam često pristajao da budem pomoćnik, umesto da radim samostalno… Više puta me je pitao, sutradan ponovo zvao. Nisam mogao da ga odbijem. Sjajan čovek. Bili smo treći ili četvrti tada na polusezoni, a oni su odlučili da ga sklone. Potom su ispali u drugu, pa sada u treću ligu. Neverovatno je sa kakvim sve ljudima moraš da radiš kao trener. Svi pitaju zašto su ga sklonili. To je fudbalska tragedija, igra na višem nivou. Hteli su da ja ostanem, ali pre bih se obesio nego to uradio. Skočio bih pre sa zgrade nego to iza leđa uradio prijatelju. Nije dozvoljavao neke stvari i odmah su ga sklonili. Ima pečat koji nosi iz mladosti, koji ljudi spominju u Holandiji, ali ja to ne dozvoljavam. On je čovek ljudina, sramota je reći bilo šta drugo za njega. Neverovatno je kako smo tada igrali u Turskoj, ali i u Evropi. Mario Baloteli je bio na klupi čak, što nije lako uraditi. Nažalost, celu priču pokvario je čovek koji mačku sa praga nije šutnuo. Nije mi žao zbog kluba, sami su ga upropastili, ali jeste zbog Klajverta sa kojim je prelepo raditi. Ja nisam lak saradnik, nisam pomoćnik da skupljam čunjeve i delim markere. To kod mene ne postoji. On to zna, a ja znam koji je moj limit kao asistenta, da bi igrači poštovali glavnog trenera kako to dolikuje. On je glavni, ali ja sam tu da mu pomognem, trudim se da uvek vredno radim.”

Istakao je Petrović potom i druga trenerska imena.

“Pep Gvardiola, Johan Krojf, Marselo Bjelsa, Luj van Gal, Tomislav Ivić, to su giganti koji su menjali fudbal. Miljan Miljanić, Ivica Osim, ma sve su to veličine svetskog fudbala. Zaboraviću nekoga… Uz dužno poštovanje, može Mikel Arteta da osvoji 15 titula, ali ja Arsenal ne mogu da gledam duže od poluvremena. To nije Arsenal na koji sam navikao za vreme Arsena Vengera. Zato toga nema kod Gvardiole ili umetnika kao što je Luis Enrike. Impresivno je to što radi sa Pari Sen Žermenom, pa to je za studije… Napuste ih Lionel Mesi, Nejmar i Kilijan Mbape, a onda čovek izgradi sistem. Godinama su ulagali u mlađe kategorije i to se isplatilo. Ako Pep Gvardiola bude radio još 10 godina, ne bi me čudilo da završi utakmicu bez golmana i ubaci 11 igrača, nekog libera novog da smisli. Čovek je promenio sliku fudbala. Genijalac. Moj veliki prijatelj, Ćiki Begiristajn, bio je 10 godina tehnički direktor Mančester sitija. Blizu sam, na izvoru sam tog znanja. U kontaktu sam, odem pa gledam šta ljudi rade… Poznajem Gvardiolu, naravno, godinama, igrali smo jedan protiv drugog. To su divni ljudi. Zato bih voleo da Tadić, Kolarov, Matić, Vidić budu na odgovornim funkcijama u srpskom fudbalu. To su veličine u svakom smislu, sve imaju. Siguran sam da će se to desiti. Kad? Ne znam. Ali dogodiće se. Samo da budu spremni za to, a ne da ih gurnu u vatru dok se ne pripreme adekvatno”, kazao je iskusni trener za Meridian sport i dodao:

“Želim da pomenem Slobodana Santrača, Ivicu Osima, Iliju Petkovića… To su ljudi sa kojima sam sarađivao sa zadovoljstvom. Igrao sam sa fudbalerima kakvi se više ne rađaju. Ostvario sam se na svim poljima. Mi zaboravljamo odakle smo. Mnogo su teški naši putevi… Da je neko od ovih velikih svetskih trenera rođen u Nikšiću kao ja, sledeća stanica bila bi mu Podgorica. Tako je ljudima iz Žabljaka, Kragujevca, Bora… Lako je ljudima koji su u epicentru dešavanja, ljudima sa Zapada. Drugačije je nama. Marko Nikolić briljira, Zlatko Dalić pravi neverovatne rezultate, Sergej Jakirović je uveo Hal u Premijer ligu, Vladimir Ivić je osvojio titulu u Emiratima. Teško je objasniti ljudima koliko je to zahtevan put da bi uopšte bio u prilici da nešto uradiš. Najviše mi je žao što mi jedni druge kudimo u inostranstvu, a Španci, Portugalci, oni se međusobno guraju, podržavaju. Uvek ću reći lepu reč za našeg čoveka. Skoro sam pohvalio našeg trenera i bio sam mnogo pozitivan. Ljudi su mi rekli: ‘Ti pričaš sve pozitivno, a kada njegove pozovemo, čujemo samo ružne stvari’. Voleo bih da se to promeni, jer je to dno dna. Hajde da se držimo zajedno, da zanemarimo sujetu i ljubomoru.”

ŽELIM DA OSTAVIM NEŠTO IZA SEBE

Petrović je trenutno bez angažmana, a kada je reč o budućnosti – ima jasan plan i ambicije.

“Uvek sam hteo da ostavim nešto iza sebe, da kada me jednog dana ne bude bilo može da se kaže da sam bio radnik, da sam bio dobar čovek. Izabran sam u idealnih 11 Budućnosti svih vremena, proglašen za najboljeg igrača ikada u Valvajku, otisci mojih stopala u betonu nalaze se u bulevaru u Tokiju, proglašen sam za igrača godine u Holandiji 2004. godine. Igrao sam za reprezentaciju Jugoslavije, reprezentaciju sveta… Meni je najvažnije da mi je familija dobro. Svuda sam spreman da radim. Idem u Sarajevo, Beograd, Zagreb, Podgoricu, Njujork… Družim se sa svima koji to žele. Svestan sam svojih vrlina i mana. Uvek sam želeo da budem korektan, nikoga nikad ne potcenjujem. Nastaviću tako. Volim da radim… Kada sam mesec dana bez fudbala, u stanju sam da odem u Teleoptik i pitam hoće li da me prime da radim. Fudbal mi je u krvi. Ne mogu bez toga. Zato ponekad pravim greške. Nisam bio strpljiv, ali napredovao sam, korigovao sam se. Dokle god imam energije, za mene je fudbal broj jedan. Mogao sam da budem direktor, ali ne može meni kancelarija da zameni teren. Voleo bih još godinu, dve da radim u inostranstvu, a onda da se vratim na naše prostore i uradim nešto veliko i lepo.”

TEŠKO JE RADITI U EVROPI SA NAŠIM PREZIMENOM

Govorio je Nikšićanin i o preprekama sa kojima se treneri susreću na putu do svetskog krema.

“Sa našim prezimenom je veoma teško raditi u Evropi. Retkima to polazi za rukom. Mogu samo oni koji su ostavili ogroman trag, pa će dobiti jednu ili dve šanse, ili ljudi koji su odrasli tamo, a imaju naše korene. Teško je odlaziti u velike klubove kada vam se prezime završava na ‘ić’, a mnogo je teško biti i asistent gigantima sa kojima sam radio. Pokušajte da pronađete ko su im pomoćnici. Teško da ćemo naći naše ljude. Radim isto u Budućnosti, Zvezdi, Partizanu, ali i Real Madridu. Naravno da se prilagodiš kulturi i okruženju, ali ne odstupaš od svojih normi.”

Bonus video: