“Će se oporaviš do ponedeljka za intervju?” glasilo je kćerkino na porodičnoj proslavi pre nekoliko dana. Umesto mamurluka i glavobolje – Radivoje Manić se samo nasmejao. Čovek koji gazi šestu deceniju života izgleda, kako sam u šali kaže, kao zverka – boksuje, ne izlazi iz teretane i živi tim spartanskim životom.
U svom Pirotu danas živi potpuno povučeno, noseći sa sobom antologijsku priču o momku koji je postao apsolutno fudbalsko božanstvo Dalekog istoka, dobio nadimak Manisan, zlatni ključ Busana i ponudu da preko noći promeni državljanstvo.
Meridian sport ti donosi NOVI BONUS DOBRODOŠLICE – do 26.000 DINARA uz dva dana igre bez depozita!
I dok se fudbalska javnost ovih dana iznova čudi trkačkoj moći Korejaca i Japanaca na Mundijalu, Manić u njima ne vidi nikakvo svetsko čudo, već sistem koji je trideset godina ranije lično testirao na sopstvenoj koži. Za nekoga koji je azijski fudbal doktorirao mnogo pre nego što su igračima obukli GPS prsluke, današnja igra nije nikakva visoka nauka, a ovo je njegova nepročišćena verzija istorije – ispričana s juga, direktno i sa punim pravom nekoga kome su dužni ostali Slobodan Santrač i Gus Hidink.
„U Južnu Koreju sam otišao 1995. godine, a pre toga sam stvarno igrao u životnoj formi u Radničkom iz Niša, bio sam jedan od najboljih igrača u zemlji i na korak od prelaska u Crvenu zvezdu. Ipak, Korejci su bili brži, potpisao sam za Busan i, uz povremene prekide kada sam se vraćao u Srbiju da igram za Niš, Pirot i Dubočicu, ostao sam tamo sve do 2004. godine. Bila je to strašna ekipa, prava kolonija nas Srba i Bosanaca. Sa mnom su bili Rade Bogdanović, Saša Drakulić, Rale Podunavac, Škrba, Simo Krunić… Ja i Rade smo bili cimeri baš u vreme kada je preko žice pregovarao sa Radomirom Antićem o prelasku u Atletiko Madrid. Gledam ga skoro na televiziji pa razmišljam — ne zna se ko je od nas dvojice luđi. Bili smo taj talentovani jug, ali i teški boemi. Ipak, posebna priča je bio Saša Drakulić. Taj čovek je bio najnespretniji napadač kojeg sam u životu video, ali nije mogao da promaši! Klasičan sidraš od metar i devedeset nešto, uđe u četiri šanse i isporuči pet golova. Tamo su ga obožavali” počinje popularni Rade priču za Meridan sport.
Prisećanje na azijski pojam radne etike i zimske pripreme u Sidneju najbolje oslikava nivo drila u kojem je reč „lagano” bila strogo zabranjena.
„Treba da naviješ mozak za taj fudbal, to je ubitačno, i treninzi i utakmice. Čista vojska, kod njih nema popuštanja, svaki trening se radi dvesta posto. Sećam se kada smo bili prvaci 1997. i 1998. godine, vodimo mi Australiju, Sidnej, januar mesec, a napolju plus dva stepena. Uđe trener u svlačionicu i kaže: ‘Australijanci treniraju tri puta dnevno, mi ćemo četiri i bićemo prvaci’. Ljudi moji, plakao sam deset dana od muke! U šest ujutru se prolomi pištaljka kroz hodnike, ustaj! Prvi trening u pola sedam, pa u deset, pa u tri popodne, pa u devet uveče. Ma nismo znali gde smo sedam dana. Posle par dana ja više nisam imao snage ni da se presvlačim, nego onako u opremi u kojoj sam orao po terenu legnem u krevet da spavam. Ujutru kad huji pištaljka, stignem samo da ubacim novčić u aparat za kafu da dođem sebi. Ali to nas je napravilo mašinama. Igramo kontrolnu utakmicu u tri popodne, razbijemo prvoligaša, a trener nam mrtav hladan zakaže još dva treninga tog dana. Posle sedam dana te turobne upale prođu i ti bukvalno poletiš.”
Individualni uspeh i osvojena Zlatna kopačka Azije dali su mu dovoljno južnjačkog samopouzdanja da se usprotivi autoritetu bez pokrića i glatko odbije ponudu holandskog giganta.
„U tom Busanu sam ostao šest-sedam godina, došao kao najmlađi, a otišao maltene kao najstariji. Dobio sam i ‘zlatni ključ’ grada kao počasni građanin, osvojio azijsku Zlatnu kopačku odmah iza onog Iranca Alija Daeija. I onda dovedu Engleza za trenera, koji već na prvom treningu krene nešto da trenira strogoću na meni. Ja lepo sednem, skinem kopačke, tutnem mu ih u ruke, odem u svoj auto, dignem noge na prozor i odvrnem našu muziku do daske dok oni trče! Odem kod gazde i kažem: ‘Ili on, ili ja’. Gazdi bilo krivo, ali kaže: ‘Brate, tek smo ga potpisali, ne mogu sad da ga oteram’. Uzeo sam papire i prešao u Inčon. Tih godina me je tražio i Fejenord, dolazili su menadžeri, ali nisu ponudili prave uslove. Nisam hteo da idem iz grada gde sam kralj za neki kikiriki, stara je deviza — bolje da budem glavni u selu, nego zadnji u gradu.”
Najveća životna raskrsnica ticala se ponuđenog korejskog državljanstva i Santračevog poziva koji mu je trajno srušio snove o nastupu na Mundijalu 2002. godine.
„Za strance je tamo procedura za državljanstvo bila rigorozna, morali su da polažu istoriju, jezik i pravopis. Denis Laktionov je to položio, sedeli su on i žena kući i učili njihovo pismo. Ja engleski pričam perfektno pa ne znam da ga pišem po pravilima, a kamoli korejske kuke i kvake, mene to ne zanima. Ali meni su papire doneli na poslužavniku, bukvalno na atletsku stazu stadiona. Imao sam rok od šest meseci da prelomim, ali proradi u meni onaj naš inat, patriotizam i duh pa odbijem. A onda me pokojni Santrač pozove u reprezentaciju Jugoslavije i u Seulu, pred 45 hiljada Korejaca koji grme moje ime, on me uvede u igru tačno deset minuta! Posle meča nisam hteo ni ruku da mu pružim, spakovao sam se i otišao. Tih deset minuta me je sahranilo, jer kada sam se u Hajatu tajno sastao sa Gusom Hidinkom, saopštio mi je da je FIFA upravo uvela pravilo po kom igrač sa zvaničnim nastupom za jednu zemlju trajno gubi pravo da igra za drugu. Kada su Korejci 2002. godine napravili onaj dar-mar i dobili milione, plakao sam tri dana u Pirotu.”
NOVA DIMENZIJA KLAĐENJA EKSKLUZIVNO U MERIDIANBET
BET BOOST Specijalne BetBuilder kombinacije sa uvećanim kvotama
SINGLE BOOST Ekskluzivne pojedinačne selekcije sa boostovanom kvotom
Kraj igračkih dana obeležila je borba za život nakon teške saobraćajne nesreće, što ga je dovelo do današnjeg mirnog, potpuno povučenog funkcionisanja na jugu Srbije.
„Karijeru sam završio 2007. godine u Mladenovcu, nakon izuzetno teškog saobraćajnog udesa blizu Pirota. Luda glava, voziš dvesta na sat… Šest ili sedam sati su me vatrogasci sekli i izvlačili iz smrskanog auta, dobro sam uopšte ostao živ. Posle sam 2009. godine imao još jedan, ali ne tako opasan. Danas sam ti kao zverka, treniram, idem na boks i u teretanu i nema veze, miran sam. U politiku se ne mešam, to me ne interesuje, gledam sebe i čuvam jako mali krug ljudi oko sebe“
Analiza aktuelnih azijskih selekcija na Svetskom prvenstvu i poređenje sa srpskim tapkanjem u mestu na kraju su doveli do grmljavine na moderne fudbalske trendove.
„Koreja i Japan napreduju non-stop. Posle one 2002. godine su imali mali pad zbog nekih unutrašnjih mahinacija, ali su se ponovo digli u prave mašine. Stvarno mi je krivo za Korejce na ovom turniru, sami sebi dadoše autogol, a vrhunski su profesionalci. Mogu da se nose sa svakim na svetu, samo im fali malo tog jakog takmičarskog iskustva iz Evrope. Gledao sam im bazu za pripreme na Instagramu, pa ono je svemirski brod, ušli su u kamp mesec dana ranije! Nisu oni kao mi, mi samo brbljamo i tapkamo u mestu dvadeset godina. Voleo bih da prođu grupu, mislim da Korejci sad imaju tu slabiju utakmicu sa Južnom Afrikom i to mogu da dobiju, a to im donosi oslobođenje od dve godine stroge vojske. A ovo danas u šta se fudbal pretvorio… Ma beži bre, ovi danas izneli tri laptopa na klupu! Ko je nama pričao šta da radimo? Izađeš na teren, imaš kvalitet i rešavaš. Da sad moram da slušam ove stručnjake šta mi crtaju po ekranima, ne bih znao na koja vrata da izađem iz svlačionice.”
BONUS VIDEO:
