Vest da je Ana Kojić završila igračku karijeru iznenadila je mnoge, pre svega zbog činjenice da ima tek 28 godina. Nekadašnja reprezentativka Srbije priznala je da je odluka bila izuzetno teška, ali i neizbežna. Godinama se borila sa povredama, svakodnevnim bolovima i brojnim terapijama koje su joj omogućavale da ostane na rukometnom terenu. Iako je osećala da može još da igra, shvatila je da zdravlje mora da bude važnije od sporta.
Meridian sport ti donosi NOVI BONUS DOBRODOŠLICE – do 26.000 DINARA uz dva dana igre bez depozita!
Posebno emotivno govorila je o povredi prednjeg ukrštenog ligamenta koju je doživela sa samo 19 godina i koja je u velikoj meri obeležila nastavak njene karijere. Uprkos svim problemima, ostvarila je snove – zaigrala je za reprezentaciju Srbije, nastupala u Ligi šampiona i gradila uspešnu karijeru. Ističe da ništa ne bi menjala, iako joj se pojedine stvari nisu poklopile onako kako je želela.
Posebno mesto u njenom srcu zauzima igranje za nacionalni tim, koje opisuje kao najveću želju koju je uspela da ostvari. Ipak, od rukometa se ne oprašta u potpunosti. Već je otvorila menadžersku agenciju i želi da svoje iskustvo prenese mlađim igračicama. Cilj joj je da im pomogne da donose prave odluke i izbegnu greške kroz koje je sama prolazila. U iskrenom razgovoru govorila je o povredama, reprezentaciji, psihološkim izazovima nakon završetka karijere, ali i novom životnom poglavlju koje tek počinje.
“Mislim da nisam skroz svesna da je kraj. Uhvati me razmišljanje: Pa da li sad treba da treniram, da li kreću pripreme u avgustu… Bude mi čudno. Postaću tek svesna kad krenu pripreme i utakmice, a mene ne bude na terenu“, ispričala je Ana Kojić na početku razgovora za Meridian Sport.
Nije bilo lako doneti odluku da sa samo 28 godina završi profesionalnu karijeru. Iako je osećala da može još da igra, godine borbe sa povredama i svakodnevnim bolovima učinile su da zdravlje stavi ispred rukometa.
“Mnogo je bilo teško, preteško… Mogla sam još da igram. Imam 28 godina. Ali, već poslednje tri, četiri sezone imam konstantne bolove u telu – kolena, Ahilova tetiva… Kad ustaneš ujutru i osetiš da te nešto boli… Poslednjih nekoliko nedelja sam morala da pijem neke lekove protiv bolova. To je postalo češće tokom poslednjih godina. Primala sam i neke injekcije. Shvatila sam da nije vredno“.
Iako je kraj stigao ranije nego što je očekivala, Ana Kojić ističe da je poslednje mesece karijere provela na mestu na kojem nije mogla da zamisli lepši oproštaj. Posle Slovenije, Turske, Mađarske, Rumunije, vratila se u svoju zemlju – u Naisu. Povratak se dogodio sasvim spontano, a period proveden u Nišu će joj ostati u posebnom sećanju.
“Baš mi je bilo lepo na kraju u Nišu. Spontano sam se vratila u Srbiju. Desila sa tužba sa klubom u Rumuniji. Tamo su raskinuli ugovore strancima 10 dana pred start sezone. Tužila sam se sa njima, zato sam završila u Srbiji. U Nišu mi je baš bilo lepo, borile smo se za titulu. Devojke, trener – svi su me prihvatili. I dalje me zovu i zezaju, da nigde nisam potpisala da je kraj“.
Kako kaže, sportsku karijeru nikada nije zamišljala u dugom trajanju i uvek je imala svoj pogled na život van terena.
“Nisam zamišljala da ću igrati do 35. To mi je uvek bilo previše. Zamišljala sam da imam porodicu, dete… Nisam neko ko je bio za to da ima dete pa da s njim ide u inostranstvo i da menja klubove. Svako gleda to drugačije… A i nisam uspela da nađem momke dok sam igrala po inostranstvu, tako da sam znala da neću da igram još previše“.
Ipak, kraj jedne karijere otvorio je novo poglavlje.
“Već sam krenula kao menadžer da radim. Tu sebe trenutno vidim. Otvorili smo agenciju, zove se Nextsteps. Želim da pomažem igračicama da se pronađu u inostranstvu i da im razvijam karijere na najbolji mogući način. Smatram da nema baš mnogo menadžera u rukometu ženskom iz Srbije, koji su posvećeni igračicama. Tako da to trenutno razvijam“.
Ističe i da završava fakultet kako bi imala dodatnu sigurnost u novom poslu.
“Jeste, iz tog razloga završavam fakultet. Ako sutra dođe do nekog problema, mogu jasno da znam šta se dešava i nađem rešenje. Vidim sebe kao menadžera, a možda nekad negde i kao trener, pošto sam i to završila. Svi mi kažu da za to imam baš mnogo smisla. Ostajem svakako u rukometu“.
Osvrnula se i na svoje snove iz detinjstva, ali i na sve prepreke koje su je pratile.
“Imam neki dnevnik koji sam pisala sa sedam, osam godina. Napisala sam da želim da budem uspešna u rukometu i u školi. Stvarno sam mnogo maštala. Svi su mi govorili: Polako… Sanjala sam da ću igrati u reprezentaciji i biti prvo krilo. To sam i uspela. Igrala sam u Ligi šampiona… Sve što sam želela sam ostvarila. Možda sam želela da budem malo zdravija. Zato mi je bilo mnogo teže. Imala sam problema sa povredama, a i poslednja dva, tri kluba su mi se zbog finansijske situacije gasila. Ni sa te strane mi se nije namestilo. Ali, ništa ne bih menjala“.
Kao veoma mlada doživela je povredu prednjeg ukrštenog ligamenta kolena, koja joj je odredila dalji put.
“Sve kreće sa tog kolena, koje sam operisala. Tad sam se oporavljala 13 meseci. To je noga sa koje skačem i doskačem. Kasnije mi se palilo, muči me i dan danas. Povredila sam i zglob, nisam zalečila, pa je krenula i Ahilova tetiva. Na toj istoj nozi… Svi su mi govorili da ću prestati da igram rukomet, a ja sam govorila da neću. Molila sam se da dobijem šansu da ostvarim barem nešto… Baš je bilo teško sa 19 godina doživeti povredu prednjih ukršetenih. Bila sam tad potpuno posvećena rukometu, a upisala sam Pravni koji me nije toliko zanimao. A ništa nisam još stigla da ostvarim. Posle deset meseci ne hodaš kakp treba, boli te i u svakodnevici. Baš mi je bilo teško. Ali, pobožna sam i stvarno sam se molila i verovala… Govorila sam svima da sledeće godine igram za reprezentaciju i igram u inostranstvu. Svi su me gledali… Majka je mislila da sam psihički skrenula. Ali, sledeće godina sam stvarno igrala Ligu šampiona i na prvenstvu u Japanu za reprezentaciju“.
U objavi na Instagramu napisala je jednu interesantu rečenicu: ‘Ne dozvolite da vam iko govori koliko možete, jer to sami odlučujete‘. Time se vodila od starta karijere… I sa visinom 1.65 m uspela je da napravi nešto što mnogi nisu mogli ni da zamisle.
“To je baš zbog toga. Svi oko mene su govorili i zbog zdravlja, a i zbog toga što sam sitno dete bila… Mnogi nisu verovali da mogu nešto da postignem. A dosanjala sam i reprezentaciju i Ligu šampiona… Za krila nemaju toliko predrasude, ali ja sam bila sitna, bez mišića i ničega… Uvek je bilo – Kojica, sitna, mala… Ali, imala sam neverovatnu želju i borbenost. Nemam jak šut, ne mogu daleko da dobacim loptu, ali pametno iz zgloba šutiram. Dobijala sam motiv da dokažem svima šta mogu“.
Pravi je primer za mlade devojke – da svašta može da se postigne ako je tu vera, želja, entuzijazam…
“Pa i kad vidiš i te povrede i sve… Ne treba na prvoj da se odustane. Šta da se radi… Ja sam nenormalno uporna. I što se povreda tiče i svega… Jedino što sam pogrešila jeste što sam se vraćala dok nije bilo potpuno sanirano. To ću govoriti svima kojima budem menadžer. Kad preraste u hronično, onda ne može da se reši. Sad pričam sa devojčicama, posebno onim koje su na mojoj poziciji. Vidim da im znači da podelimo iskustvo. Nisam ušla u menadžerski posao da bih mnogo zarađivala, već da uputim devojke. Pored toga što je bitno zdravlje, sreća, važno je i koji klub izabereš, kao i to da li si spreman i da li je pravi korak za tebe. Devojke s kojima sam pričala to već prepoznaju i žele da rade sa nama“.
I ona je dok je bila na terenu imala idole i uzore.
“Jovanka Radičević mi je bila omiljena… Posle vremenom i Katarina Krpež. Kapiten reprezentacije, plus na mojoj poziciji. Bilo mi je prelepo sa njom. Nemaš mnogo igrača koji priđu i posavetuju te. A ona je baš takva…“.
Za Anu je reprezentacija bila vrhunac svega što je želela da postigne u sportu. Devojčica iz Brgula je ponosna zbog svega što je uspela.
“Meni je reprezentacija bila nešto o čemu sam više sanjala, nego klubovi, Liga šampiona… Ostvarile su mi se velike želje. Nema lepšeg osećaja nego igrati za nacionalni tim i slušati himnu svoje zemlje. Još kad dođe nego i tvoj, bude ti baš lepo“.
Dodaje i da je rukomet specifičan sport, ali i da ga je sama izabrala još kao dete.
“Mama je nekad trenirala, a ja sam bila hiperaktivno dete, pitali su me šta bih htela. Znali smo da smo niska familija, nismo za odbojku i košarku. Sve je išlo spontano. Nisu zamišljali da igram profesionalno. Ali, imala sam talenat i želju. Tako je i najprirodnije. Mislim da je i bolje nego kad te neko svesno ubacuje u to. Ja sam sama vukla, želela i gradila svoj put“.
Uz sportski put, gradila je i akademsko obrazovanje. Nije bilo lako studirati Pravni fakultet, a uz to biti profesionalna rukometašica.
“Otišla sam u inostranstvo kad sam bila treća godina fakulteta. Ostalo mi je pola treće godine i cela četvrta. Kad dođem preko leta, morala sam da sedim i spremam ispite. Želela sam makar malo da smanjim… Sad mi nedostaju još samo tri. Trenutno spremam građansko procesno pravo i to mi je najteže. Ja sam upisala Pravni jer sam od Sanje Radosavljević iz reprezentacije čula da ne mora da se ide… A znala sam da sa Pravnim posle mogu svašta. Nije me mnogo zanimalo, ali kad sam već došla do ovde ajde da završim. Ali, malo sam mazohista”.
Ponovo je tu moćni tandem! Srbija jača za Maju Ognjenović i Tijanu Bošković
Osvrnula se i na razvoj ženskog rukometa i razlike u odnosu na ranije generacije.
“Mislim da je sada malo lakše mlađima. Kad sam ja bila klinka, bilo je mnogo starijih devojaka koje su igrale. Mlađe su teže dobijale šansu. A onda se desio nagli preskok svega, pa su mlade devojke dobile priliku i u reprezentaciji. Nekad nije bilo tako… S te strane je lakše. U srpskoj ligi devojke sa 20 godina igraju, imaju super minutažu u Superligi. Mogu lakše da budu primećene i izbore se za inostranstvo. Naravno, činjenica je da je naša liga slabija i da se ne prati toliko preko granice. To im otežava. Tačno je i da nisu redovna primanja. Devojčice koje odluče da se bave samo rukometom, a da ne rade uz to – baš je teško. Igrala sam u Bekamentu – gde nisu bila redovna primanja. Devojke su radile i igrale, a onda to ne vodi ničemu. U ženskom rukometu polovina klubova je takva, a druga polovina su profesionalna“.
Jedan od najemotivnijih trenutaka karijere bio je poziv u reprezentaciju i nastup na velikom takmičenju u Japanu.
“Imam snimak u telefonu. Plakala sam kad mi je stigao poziv. To sam govorila dok sam bila povređena. Svi su se smejali oko mene, govorili – idi i smiri se, još se nisi vratila iz povrede. Van sebe sam bila… To je bio Japan, kad smo šeste bile na SP. Mnogo mi je drago što sam bila deo tog uspeha. Jovana Jovović i ja smo bile cimerke, najmlađe… Nama je to bilo Vau. Kad pričamo o reprezentaciji, uvek kažemo da nam je bilo najlepše prvenstvo. Bila sam pored igračica koje sam nekad gledala kao dete i maštala da ću igrati za reprezentaciju. Dragana Cvijić, Pop Lazić… Onda to ostvariš i kako da ti ne bude drago“.
Namestilo se da završi karijeru u isto vreme kad i neke legende rukometa u našoj zemlji.
“U isto vreme kad i Dragana Cvijić, a i isto vreme kad i Krpež reprezentativnu karijeru. Neverovatno… Svi su me ubeđivali da se predomislim. Ali, odlučila sam i to je to. Mada, i Novak Đoković je jednom rekao da će da prekine pa ipak nije. Šalim se, naravno… Što se mene tiče – to je to“.
Govorila je i o psihološkom aspektu sporta i periodu nakon karijere, koji opisuje kao posebno osetljiv i zbunjujuć. Naviknutost na ritam treninga i takmičenja odjednom nestaje.
“Sa Andrijom Gerićem sam imala priliku da popričam. Preporučujem sportistima da ako imaju bilo kakav problem da treba da se obrate sportskom psihologu. On je vrhunski što se toga tiče. Ja sam sa njim imala drugarski odnos više, nismo predugo sarađivali, ali značilo mi je. Baš mi je rekao da je sportistima najpotrebniji psiholog kad završe karijeru, jer tad su svi izgubljeni. Sad razumem to potpuno. Naviknut si na neki tempo, programirano sve, malo slobodnog vremena… I onda si odjednom slobodan. Imaš neki osećaj anksioznosti. Začuđen si… Od moje 10. godine ja znam samo za rukomet“.
Nova životna faza donela joj je i zadovoljstvo kroz rad sa mladim igračicama i menadžerski posao, koji je već počeo da daje rezultate.
“Mene mislim da još nije stiglo. Fokusirala sam se na ispite, a otvorila sam i tu agenciju. Videla sam da me to ispunjava. Baš jedna devojka koja je htela da prekine sa rukometom, nije zarađivala nešto… Uspela sam da joj pomognem, otišla je da igra u Poljsku. Bila je van sebe… To me baš ispunjava. Kao još jedna koja je želela da završi, imala je mnogo povreda, a bila je uspešna. Pomogla sam joj da ode u Italiju, ja joj kažem: Pij kafu tamo i za mene. Ispunjava me to, devojke prepoznaju moju iskrenost, nije neka prazna priča. Želim da im pomognem da izvuku maksimum u rukometu“.
Ističe da je upravo loše iskustvo sa menadžerima uticalo da danas želi da radi drugačije i bude podrška igračicama.
“Ja nisam imala sreću sa menadžerima. Baš zato što sam imala loše iskustvo, gledala sam to skeptično. Mislila sam da to ne mže ispravno da se radi. Ja sam sad tu da probam drugačije. Želim samo da budem na strani igračica. Da im pomognem stvarno“.
Na kraju, ističe da nijedan uspeh ne bi bio moguć bez ljudi koji su sve vreme bili uz nju, posebno u najtežim periodima oporavka i neizvesnosti.
“Veliku zahvalnost dugujem svojoj porodici, koja je bila moj najveći oslonac kroz celu karijeru, a posebno u trenucima povreda, kada nije bilo lako ni meni ni njima. Oni su uvek bili uz mene, a bez njihove podrške i vere ne bih uspela“, zaključila je Ana Kojić.
Bonus video:
