Nije malo kada neko ode na godinu ili dve. Nije malo ni kada se vrati posle pet. Ali, kada se posle 16 godina vrati tamo gde je sve počelo, onda to više nije običan transfer. Mnogo je više od toga.
Tomislav Dokić (40) ponovo je igrač Crvene zvezde. Kluba u kojem je napravio prve odbojkaške korake, osvojio titulu šampiona Srbije i iz kojeg je krenuo u svet. Italija, Grčka, Rusija, Poljska, Ujedinjeni Arapski Emirati, Saudijska Arabija, Kuvajt… Gotovo dve decenije proveo je gradeći karijeru daleko od Beograda, ostavljajući trag gde god da je igrao.
Meridian sport ti donosi NOVI BONUS DOBRODOŠLICE – do 26.000 DINARA uz dva dana igre bez depozita!
Danas, sa 40 godina, iza sebe ima stotine utakmica, brojne trofeje i iskustvo kakvo malo koji srpski odbojkaš može da ispriča. Ipak, odluka da se vrati nije doneo zbog nostalgije. Doneo je zbog porodice. Ćerka danas ima 12 godina, sin 10. Kako kaže, došlo je vreme da tata bude kod kuće.
U razgovoru za Meridian Sport legendarni kapiten je govorio o povratku u Zvezdu, prvim koracima u odbojci, životu na Bliskom istoku, reprezentativnoj karijeri, dugovečnosti u sportu i planovima za budućnost.
Iako je gotovo dve decenije proveo van Srbije, Dokić kaže da povratak nikada nije bio pitanje “da li”, već samo “kada”.
“Nije toliko neverovatno što sam opet tu… Zvezdino sam dete, živim na pet minuta od Marakane, bilo je neminovno da se jednog dana vratim… Samo je pitanje bilo kada, u kom trenutku. Poklopilo se ove godine da to tako bude. Ipak sam 16 godina u inostranstvu. Nije baš očekivano da igram preko do 45. godine. Imao sam razgovor sa Nikolom Rosićem, lako smo se dogovorili“, ispričao je Tomislav Dokić na početku razgovora za Meridian Sport.
Jedan od važnih razloga za povratak bili su upravo najbliži. Godinama je karijeru gradio daleko od Beograda, dok su supruga i deca ostajali u Srbiji.
“Takva je situacija… Deca su porasla, treba im tata da bude kod kuće. Ćerka ima 12 godina, a sin 10. Dugo smo bili razdvojeni, nikad nismo živeli zajedno. Vrtić, škola… Nisam želeo da idu sa mnom da uče neke diskutabilne škole, pogotovo na Bliskom istoku. Žrtvovali smo malo naše vreme, da bi učili školu kako treba. Znali smo da ću se ja vratiti u jednom trenutku. To je funkcionisalo stvarno dobro. Zajedničko vreme smo super koristili – preko leta kad je raspust, a preko zime kad žena ima odmor… Bilo je vremena za porodicu, ali prioritet je bio sport. Kako deca rastu, potrebno je da tata bude tu, pa nije bilo teško naterati me da se vratim. Zvezda je moja kuća, tu sam odbojku u suštini i počeo da igram. Logičan sled događaja je bio da se vratim“.
Kako je dečak sa tribina SPENS-a ostvario baš svaki san
U novoj sezoni sarađivaće sa stranim trenerom, što smatra dobrim potezom za srpsku odbojku.
“Ne poznajem trenera. Video sam mu biografiju, u kojim klubovima je bio… Radio je na Bliskom istoku, gde sam i ja igrao, ali nismo se nikad poklopili. Sa nekoliko strana sam čuo da je vrlo dobar trener, da je veoma posvećen. Mnogo mi je drago što će trener stranac biti u Srbiji. Potrebno nam je to, sviđa mi se ideja… Veujem da će uvesti neke promene i u sam trening, timski duh… Videćemo, otom potom. Verujem da će da bude dobro i da ćemo napraviti lepu priču“.
LJUBAV NA PRVI DODIR LOPTE
Povratak u klub probudio je i brojna sećanja na prve odbojkaške korake, dane provedene u mlađim kategorijama i trenutke kada je shvatio da će odbojka biti njegov životni poziv.
“Sećam se vrlo dobro važnih trenutaka koje sam imao u karijeri pre odlaska u inostranstvo. U Zvezdi sam i počeo, u OŠ Janko Veselinović. Bio sam hiperaktivno dete, voleo sam sve da probam. Trenirao sam i rukomet i košarku i karate… Bio sam nestašan i nije me držalo mesto. Pitao me je tata da li bih probao odbojku, pošto je on u nekom trenutku upoznao Branka Kovačevića, koji je u Zvezdi trenirao dečake. Tako je počelo… Sećam se prvog treninga, momaka s kojima sam i dalje u kontaktu. Mnogo njih više nije u sportu, ali održavamo kontakt jer smo veoma lep period proveli zajedno. Bila je to ljubav na prvi dodir lopte. Od tog trenutka kao da sam znao da je odbojka defintivno moj sport – želeo sam samo time da se bavim, ništa drugo na svetu mi nije bilo bitno…“.
Od dečaka koji je želeo da proba svaki sport, stigao je do seniorskog tima i jedne od najdražih titula u karijeri.
“Napredovao sam, očekivalo se od mene… Došao je u jednom trenutku i prvi tim. Mislim da sam 2004. odigrao prvu utakmicu za seniore. Bio sa tu do 2010. kad sam odigrao poslednju. Trofej koji smo osvojili 2008. bio je stvarno neverovatan. Uzeli smo titulu, imali smo dobru ekipu… Na nekim utakmicama nismo baš briljirali. Izvukli smo se iz nemogućih situacija. Igralo se na tri dobijene i polufinale i finale. Mi smo obe serije gubili 0:2. Prvo od Vojvodine, pa od Radničkog. Oba puta smo prekrenuli na 3:2, bilo je neverovatno i to mi je jedan od najdražih trofeja koje sam osvojio, ne samo u Zvezdi, nego u karijeri“.
Nakon uspešnih godina u Zvezdi usledio je odlazak u inostranstvo. Kao i većina odbojkaša, sanjao je Italiju, ali ga je put kasnije odveo na mnoge druge adrese. Prva stanica bila je Peruđa. Taj klub je u ovom trenutku dvostruki uzastopni šampion Evrope.
“Svi koji treniraju odbojku sanjaju Italiju, pa sam tako i ja. Bilo je to neprocenjivo iskustvo. Shvatio sam koliko još treba da se radi, koliko sam nespreman za inostranstvo. Imao 24 godine, skoro 25, a u glavi uopšte nisam bio zreo za tako nešto, iako sam bio konkurentan da se borim. Shvatio sam da koliko god dobro igraš u Srbiji, nezreo si da odeš preko. Onda sam krenuo da sazrevam, pa je sve došlo na svoje. Baš sam zadovoljan. Italija mi je uvek bila prva asocijacija kad pomislim na odbojku. Ali, karijera me odvela negde drugde. Grčka, Rusija, Poljska, Bliski istok… Tamo sam ipak ostavio veći i dublji trag nego u Italiji“.
Paralelno sa klupskom karijerom gradio je i reprezentativni put. Konkurencija je, međutim, na poziciji korektora bila paklena.
“Kada sam ušao u nacionalni tim 2006. tad su bili Ivan Miljković i Deki Bojović. Posle i Sale Starović, koji je po mom mišljenju bio u jednom trenutku i među pet najboljih korektora na svetu. Kasnije i Bata, pa Lube… Ja sam uvek imao epizodnu ulogu. Ali, šta da radim, ne žalim se nikad. Prihvatio sam… Možda nisam dobijao šansu kad je trebalo. Više se toga i ne sećam. U suštini bio sam član te ekipe, dugo sam bio u reprezentaciji – od 2006. do 2012. Pa posle ponovo 2016. godine – kad smo osvojili Svetsku ligu. Moglo je da bude bolje, ali mogu i da budem zadovoljan. Takva je situacija bila, šta ja sad da radim kad sam imao ozbiljne igrače pored sebe. Nema svrhe da se nešto žalim. Momci su dokazani, napravili su sjajne karijere, bolje od mojih. Ali, drago mi je“.
BLISKI ISTOK NIJE ZA SVAKOGA
Posebno zanimljiv deo njegove karijere vezan je za Bliski istok, gde je proveo veliki deo profesionalnog života.
“Odvela me karijera i tamo. Prvo sam bio u Emiratima jednu sezonu. To je bila prilično teška godina. Tad je tamo bio samo jedan stranac. To sam bio ja. Teško mi je palo, jer sam momak koji voli društvo, da izađe da prošeta, popije kafu s nekim. Tamo se nisam najbolje snašao. Sreo sam neke momke koji su radili u Abu Dabiju, pa smo se družili, ali to nije bilo svakodnevno kako bih voleo da bude. Teška godina, ali uspešna. Uzeli smo jedan trofej i bilo je OK. Možda mi je ta sezona olakšala prolaz dalje na Bliskom istoku. Posle sam bio u Poljskoj, pa onda u Saudijskoj Arabiji, gde sam ostao najduže – čak pet i po godina. Tamo je bio baš svetli deo moje karijere, poklopilo se da sve bude kako treba“.
Najdublji trag ostavio je u Saudijskoj Arabiji, gde je osvojio čak deset trofeja.
“Bio sam polusezonu u Etihadu, pa onda pet godina u Al Ahliju. Baš lep period u mom životu, uvek ga se rado setim. Sve je bilo na svom mestu – društvo, ekipa, rezultati izvanredni. Pored Zvezde i Finikasa iz Grčke, ovo je klub u kome sam ostavio najveći trag. Osvojili smo 10 trofeja u pet godina, s tim što u poslednjoj sezoni nismo uzeli ništa. Nismo imali sreće ni sa povredama. Posle četiri godine dominacije bilo je i normalno da nešto ne bude sve kako treba“.
Dokićev povratak u Crvenu zvezdu posle 16 godina
Ipak, priznaje da život na Bliskom istoku nije za svakoga i da je mnogo faktora potrebno da bi se neko tamo pronašao. On je ostao mnogo duže nego što bi bilo ko očekivao… Pola decenije.
“To je kuriozitet. Nije Bliski istok za svakoga, specifična je sredina. Mnogo mora faktora da se poklopi da bi duže funkcionisalo. Karakterom sam se pronašao. Oni su vrlo druželjubivi i ne vole mračne tipove, ljude koji su negativni. Ja to nisam. Momak iz Hrvatske koji je igrao sa mnom Danijel Galić – isto nije. Vrlo smo slični. Energija pozitivna, ali mora i dobro da se igra. Kad imaš rezultat onda je sve mnogo lakše. I stvarno je funkcionisalo dobro. Poslednja godina je malo slabija bila – otišla su nam dva važna igrača. Došli su novi da ih zamene, ali su se desile neke ozbiljne povrede i nismo uspeli. Dizač nam je bio često povređen… Sve što nam se poklapalo tokom četiri godine, te pete nije. Ali, to je normalno. Ne može uvek da ide. Posle toga je već došlo do kraja te turneje u Saudijskoj Arabiji“.
Posle Saudijske Arabije usledila je epizoda u Kuvajtu, koju ne pamti po lepom, iako je na terenu ostvario značajan uspeh.
“Zvuči zanimljivo, ali je sve samo ne zanimljivo. Najlošija zemlja u kojoj sam igrao, najdosadnija… Imaju dobru odbojku, nekoliko dobrih ekipa, ali država kao država… Za nepoželeti. Da je bilo dobrog ugovora možda bih se vratio, s obzirom na to da sam pred kraj karijere. Svaka godina može da mi bude poslednja, pa bih možda i otišao. Ali, da sam sad neki igrač u 30. godinama, rekao bih nema šanse. Bilo šta, samo ne to… Mada, koliko god je to bilo loše, ipak smo uspeli da napravimo najbolji rezultat u istoriji tog kluba Burgana. Igrali smo finale plej-ofa, što je bilo van svakog očekivanja. Bili smo ekipa za šesto, eventualno peto mesto. Bio sam i tu sa Danijelom Galićem. Potrefilo se tako… Uspeli smo nekako da pobedimo baš odlične utakmice, za koje nismo mislili da možemo. Igrali smo u nekim trenucima stvarno sjajno. Mi smo pomogli tim momcima koliko smo mogli. Došli smo do finala, ali tamo više nismo ništa mogli da uradimo. U protivničkom timu je igrao pokojni Kazemi, koji je izgubio život prošle godine. Strašno je igrao tad… Eto… To je to što se tiče moje inostrane karijere“.
IGRAĆU ODBOJKU DOKLE GOD BUDEM MOGAO DA NAPRAVIM UGOVOR KOJI IMA SMISLA
Sa 40 godina i dalje traje na vrhunskom nivou, a tajnu dugovečnosti vidi u disciplini i odnosu prema radu.
“Volim odbojku, volim da treniram, to mi je stil života. Naravno da ima dana kad mi se ne da, ali nateram se makar da odradim teretanu. Odbojku ne moram svaki dan. Možda mi je to i pomoglo da se tako dobro držim. Vodim računa o telu, sve što me boli saniram što je pre moguće. Volim da sam fit, ne dozvoljavam sebi previše pauze. Posle sezone evenutalno dve nedelje – to je maksimum što dam svom telu. Prvi put imam 40 godina, tako da ne znam kako će moje telo da reaguje ako mu dam previše odmora. Ne bih voleo ni da saznam. Bitno mi je da budem fit, pa da mogu malo lakše da uđem u taj pripremni deo u avgustu“.
Dokić smatra da današnji sportisti imaju znatno bolje uslove nego prethodne generacije, zbog čega i karijere traju duže.
“Nisam nikad razmišljao o tome do kad ću ja igrati. Igraću dokle mogu i hoću, dokle god mogu da napravim neki ugovor, koji ima smisla. Baš sam s nekim komentarisao da naše generacije traju duže nego one prethodne. Verovatno će i nove duže nego mi. To je verovatno zbog promene u pripremnom delu, napreduje nauka, drugačije se radi i teretana, oporavak… Imamo nove sprave, nove mogućnosti. Nekad je više igrača završavalo u ranim 30-im godinama, a sad je drugačije. Imamo tu čast i prilegiju da je malo bolji trenažni proces i to nam je omogućilo da duže trajemo. Ostavićemo nekim profesorima i naučnicima da to istraže. U suštini ja se osećam dobro. Naravno, imam 40 godina, ne mogu da se osećam kao sa 30. Ali, mogu da uradim sve kao i sa 30, samo sam malo pametniji. Jedino što se malo teže zagrevam, ali ništa preterano“.
Trenutno o penziji ne razmišlja previše.
“Što bi prekinuo ako mogu još… Ljudi koji nisu sportisti ne znaju koliku mi imamo privilegiju. Radiš to što voliš, imaš dovoljno slobodnog vremena, još si dobro plaćen… Zašto bi to sebi uskratio? Gde ćeš bolje naći? Nije sport sve na svetu, ali… Treba to raditi dokle god imaš želje, dok te telo služi i dok si plaćen dobro. A kad ne bude jedno od ta tri – onda već treba da se zapitaš da li je vreme za kraj i zatražiš alternativu u životu. Neminovno je da će morati da dođe i kraj – koliko god ja voleo sport. Da li sutra, za godinu, dve ili tri – videćemo“.
Petrović napravio veliki transfer – iz Partizana u Zvezdu!
Svestan je da se kraj karijere približava i da bi upravo Crvena zvezda mogla da bude mesto na kojem će staviti tačku.
“Na godinu sam potpisao sa Zvezdom. Ko će meni da da ugovor na dve ili tri godine? Nema veze, neka ide godinu po godinu, ne žalim se. Sve vodi ka tome da ću u Zvezdi završiti karijeru, ali videćemo. Nikad se ne zna šta može da se desi. Ne bude sve u životu kako mi planiramo. Nekad ti se desi i bolje nego što misliš. Ja kad sam bio mlad nisam ni pomišljao na Bliski istok, pa sam tamo proveo toliko godina… Bilo mi je divno i rado se svakodnevno sećam tog iskustva“.
Ono što ga posebno raduje jeste činjenica da će sada deca moći mnogo češće da ga gledaju na terenu.
“Videćemo kako će njih to da radi, da li će da krenu da se bave sportom… Voleo bih da budu tvrdoglavi da se trude da preteknu tatu… Išli su na utakmice u Grčkoj, posle i u Saudijskoj Arabiji. Sad mogu da budu na svakoj. Drago mi je što će svi moći da gledaju – cela porodica, mama, tata, žena, deca… Nekad sam živeo blizu Marakane s roditeljima, a i sad smo blizu. Tako da biće prilike da dolaze svi. Radujemo se tome“.
Bonus video:
nikola
Svi imaju lepu priču kad dolaze ovde a svi znamo da mogu da igraju preko da nebi dosli nema sanse
ignjat
Naigrao se on zato se i vratio karijera mu je na zalasku