Kome treba Liga Evrope?

Liga Evrope godinama egzistira u neprijatnoj senci bogatije i glamuroznije sestre. Liga šampiona dobija najbolje termine, najveće zvezde i čekove, dok je drugo po rangu UEFA takmičenje često izgledalo kao mesto na koje veliki klubovi odlaze kada im nešto pođe po zlu. Međutim, ovogodišnji sastav ligaške faze pokazuje da je Liga Evrope možda upravo zbog toga postala jedno od najzanimljivijih kontinentalnih takmičenja.

Na jednom kraju su Juventus, Milan, Benfika, Leverkuzen, Lion i Marsej, klubovi koji su navikli da gledaju mnogo više, a na drugom Bornmut, Kristal Palas, Torense, Ararat-Jermenija, Celje i Lilestrem, za koje je činjenica da su se našli ovde već priča vredna istorijskih knjiga. I tu se otvara pitanje šta kome zapravo znači Liga Evrope?

Meridian sport ti donosi NOVI BONUS DOBRODOŠLICE – do 26.000 DINARA uz dva dana igre bez depozita!

Za Juventus, Milan ili Benfiku ona je, koliko god ružno zvučalo, svojevrsni pojas za spasavanje. Za Bornmut ili Torense predstavlja nešto sasvim drugo – nagradu za godine rada, trenutak koji su navijači čekali, priliku da klub prvi put zakorači u društvo u kojem se njegovo ime do juče nije izgovaralo. Jedni gledaju tabelu i računaju kako da što pre pobegnu iz ovog takmičenja. Drugi će je gledati i pokušavati da zapamte svaki trenutak, jer možda nikada više neće dobiti ovakvu priliku.

U tome i jeste čar ovogodišnje Lige Evrope. Sudar potpuno različitih fudbalskih svetova, budžeta, istorija, ambicija i očekivanja. Nekima je ovo neuspeh koji treba da se pretvori u trofej, a drugima uspeh koji niko ne može da im oduzme.

Ako si Stara dama, Rosoneri ili lisabonski Orlovi, imaju svakako najviše ambicije. Niko im nije čestitao što su u ligaškoj fazi. To se podrazumeva. Niko neće praviti dokumentarac o tome kako su uspeli da pobede nekoliko protivnika i izbore evropsku jesen. Od njih se očekuje da odu do kraja, a svaki kiks će izgledati veće nego što bi izgledao kod nekog manjeg kluba.

Za takve klubove Liga Evrope može da bude čak i neprijatna vrsta utehe. Ambicija je bila Liga šampiona, plan je bio da se zaradi više, igra protiv najboljih i bude na naslovnim stranama širom Starog kontinenta. Umesto toga, stigla je Liga Evrope, nedovoljno dobro takmičenje za klub koji sebe smatra članom evropske aristokratije.

Milan je poseban slučaj jer je njegovo evropsko ime toliko veliko da bi gotovo svaka drugačija formulacija zvučala neprirodno. Rosoneri su jedan od najuspešnijih klubova u istoriji evropskog fudbala i Liga Evrope nije trofej zbog kojeg su generacije navijača sanjale o velikim noćima. Ali fudbal ume da bude surov prema velikanima.

Blistava istorija ne garantuje mesto među najboljima. Grb ne donosi bodove. Sedam evropskih titula ne mogu da pomognu ako sadašnji tim nije dovoljno dobar. Kada Milan izađe na teren Lige Evrope, protivnik neće imati nameru da mu se skloni zato što je nekada imao Maldinija, Kaku, Ševčenka ili Inzagija. Za manje klubove utakmica protiv milanskog velikana može da bude utakmica života.

Slično važi i za Benfiku. Klub ogromne tradicije, višestruki prvak Evrope, institucija portugalskog fudbala, dolazi u takmičenje u kojem se od njega ne očekuje da bude srećan što je prisutan. Benfika mora da juri trofej. Kada Torense dobije mesto u istoj ligi sa Benfikom, njegovi ljudi verovatno neće gledati žreb na isti način. Za Torense će svaki evropski protivnik biti priča. Za Benfiku će protivnici biti prepreke.

Bornmut nije Juventus, niti Milan. Za klub koji je veliki deo svoje istorije proveo daleko od vrha engleskog fudbala, evropske utakmice nisu nešto što se podrazumeva. To su mečevi koji menjaju način na koji navijači doživljavaju klub. Generacije koje su nekada gledale Bornmut kako se bori za opstanak sada mogu da gledaju svoj tim kako putuje Evropom. Prvi put.

Zato bi bilo potpuno pogrešno reći da Đorđu Petroviću, Veljku Milosavljeviću i drugovima Liga Evrope znači manje nego Juventusu. Možda vredi upravo suprotno. Juventus želi trofej, a Trešnjice da naprave uspomene.

Kristal Palas je još zanimljiviji jer dolazi kao osvajač Lige konferencije. Za londonski klub ovo nije slučajno ukazana prilika, već konkretna nagrada za ono što je uradio. I sada dobija šansu da ode korak dalje.

A onda dolazimo do možda najlepšeg primera. Torense. Ime koje prosečnom ljubitelju fudbala verovatno ne znači mnogo. Nema evropsku istoriju, nema globalnu bazu navijača niti auru velikana. Za Torense je istorija. Svaka utakmica biće nešto što će klub u blizini Lisabona moći da stavi u svoju knjigu. Svaki veliki protivnik biće događaj.

U tome se krije i najveća razlika između ova dva sveta. Veliki klubovi imaju novac, širinu kadra, iskustvo i pritisak, a mali slobodu. Kada Ararat-Jermenija izađe na teren protiv, recimo, Milana, svi znaju ko je favorit. Ista stvar važi za Celje, OFI, Lilestrem ili NEC Dušana Tadića. Njihov cilj da naprave barem jednu veliku evropsku noć i podignu reputaciju kluba.

Za neke od tih timova Liga Evrope može da bude i finansijski prelomni trenutak. Nagrada, televizijski novac, ulaznice, sponzori, vidljivost igrača i mogućnost da se fudbaleri kasnije prodaju – sve to može da promeni život jednoj organizaciji.

Ove sezone u ligaškoj fazi nalazi se i čitava grupa klubova koja je došla iz kvalifikacija za Ligu šampiona. Dinamo Zagreb, Seltik, Olimpijakos, Sparta Prag, Šturm, Union Sen Žiloaz, Lion, Celje, Hapoel Ber Ševa, Levski i NEC krenuli su u sezonu sa drugačijom idejom, ali nisu uspeli.

Za Lion, Olimpijakos ili Dinamo to može da bude pokušaj da se neuspeh iz kvalifikacija pretvori u evropski trofej. Za Celje, Levski ili Hapoel Ber Ševu, sama činjenica da su ušli u ligašku fazu predstavlja ozbiljan rezultat.

Na kraju, kad se zvanična himna prolomi stadionima od Torina i Lisabona pa sve do Jerevana i Krita, biće jasno samo da su u sudaru prevelikog pritiska i sna, iznenađenja jedina stvar koja je zagarantovana.

Bonus video: