Vernost je u modernom fudbalu postala obična iluzija, ali kada se javno rasprši onda posledice znaju da budu neprijatne. Hulijan Alvarez je na sopstvenoj koži osetio šta znači kad te publika koja te je do juče slavila preko noći označi kao izdajnika. Njegovo javno koketiranje sa Barselonom i izjava da želi da napusti Atletiko kako bi “ostvario svoj san” napravili su pravu eksploziju na Metropolitanu.
Madridski klub ne dozvoljava Argentincu da ode u Barselonu i napadač se nalazi u potpunom pat-položaju, kao zatočenik sopstvene želje. Međutim, Alvarez nije prvi fudbaler koji je pokušao da transfer izdejstvuje pritiskom. Neki su dobili ono što su želeli, neki su platili ceh, a neki su otišli iz kluba sa reputacijom koja ih je pratila mnogo duže od samog transfera.
Meridian sport ti donosi NOVI BONUS DOBRODOŠLICE – do 26.000 DINARA uz dva dana igre bez depozita!
Alvarezovo ime je izviždano od strane Atletikove publike u meču 2. kola La Lige protiv Viljareala (2:2) već kada je objavljeno da je na klupi. Negodovanje se nastavilo tokom zagrevanja, a kada je ušao u igru u 66. minutu, Metropolitano je eksplodirao od besa.
Atmosfera je, dakle, otišla prilično daleko. Alvarez je tokom Svetskog prvenstva javno govorio o želji da ode iz Atletika, a kao njegova glavna destinacija pominjana je Barselona. Situacija se dodatno zakomplikovala pojavom Arsenala, koji je pokazao interesovanje i već slao ponudu, pa Argentinac sada ima potencijalnu alternativu ako se njegova prva želja ne ostvari. Problem je u tome što Atletiko nema nameru da mu tek tako otvori vrata.
Klub i dalje insistira na tome da Alvarez nije na prodaju, dok se igrač nalazi u situaciji u kojoj više nije dovoljno samo reći da želi da ode. Sada mora da pronađe način da natera klub da prihvati ono što on želi, a to je mnogo teži deo posla.
I tu počinje ona prljava strana fudbalskih transfera. Kad igrač kaže da želi da ode, klub može da kaže “ne”. Kada klub kaže “ne”, igrač može da sedi i poštuje ugovor, može da ćuti i čeka, a može i da napravi problem dovoljno velik da uprava zaključi kako je ipak bolje uzeti novac nego držati nezadovoljnog fudbalera u svlačionici.
Granica između legitimne želje za promenom sredine i otvorenog teranja kluba uza zid često je vrlo tanka. Alvarez je trenutno negde na ivici, a njegovo ime sve više podseća na one slučajeve kada je igrač odlučio da se transfer neće završiti lepim pozdravom i fotografijom sa novim dresom.
Najsvežiji primer je Aleksander Isak. Njegova priča sa Njukaslom prošle godine bila je gotovo priručnik za ono što se događa kada igrač odluči da više neće da igra po pravilima kluba. Šveđanin je želeo transfer u Liverpul, Njukasl je odbijao da ga proda, a situacija je u jednom trenutku postala toliko neprijatna da Isak nije bio deo ekipe za pripreme i trenirao je odvojeno. Edi Hau, tadašnji menadžer Svraka, rekao je da Isak mora da “zasluži pravo” da ponovo trenira sa prvim timom, dok je klub odbijao ponude Liverpula.
Isakova odluka je postala jasna kroz ponašanje, odsustvo sa priprema i čitavu atmosferu oko kluba. Njukasl je pokušavao da zadrži kontrolu nad situacijom, ali je bilo sve očiglednije da bi zadržavanje nezadovoljnog napadača moglo da bude komplikovanije od prodaje. Na kraju je Liverpul dobio svog čoveka, a Isak je za tada rekordnih 145 miliona evra prešao na Enfild.
Ironija je što je švedski napadač već prošao kroz ono što će Alvarezu možda tek sledi – povratak na stadion bivšeg kluba u dresu novog tima. Ove nedelje se vratio na Sent Džejmsis park kao igrač Liverpula, a njegova prošlogodišnja saga još nije zaboravljena među navijačima Njukasla. Njegov odlazak ostavio je gorak ukus, posebno zato što je prethodno bio jedan od najvećih miljenika i čovek koji je Njukaslu doneo trofej Liga kupa.
Isak je, dakle, dobio ono što je želeo. Međutim, nije baš dobio lep oproštaj. Njukasl je dobio ogromnu sumu novca, Liverpul vrhunskog napadača, a igrač je ostvario transfer koji je želeo. Samo što je između prvog “želim da idem” i potpisa ugovora bilo dovoljno dima da se stadion još dugo seća svega.
Još jedan slučaj koji gotovo savršeno pokazuje kako transfer može da se pretvori u javni rat jeste onaj Rahima Sterlinga i njegov odlazak iz Liverpula 2015. godine. Engleski reprezentativac je jasno stavio do znanja da želi da napusti Enfild i pređe u Mančester siti. Problem je bio što Liverpul nije imao nameru da ga pusti bez borbe.
Situacija je počela da se kuva oko novog ugovora. Sterling je odbio ponudu vrednu oko 100.000 funti nedeljno, a njegov agent je dodatno podigao temperaturu izjavama da njegov klijent ne bi ostao ni za 700.000, 800.000 ili 900.000 funti nedeljno. Tu je već bilo jasno da stvari nisu otišle u dobrom smeru. Sterling je kasnije tražio da bude izostavljen sa predsezonske turneje Liverpula, propustio je treninge, a klub je odbio nekoliko ponuda Sitija.
Na kraju je Siti dobio Sterlinga za 63,7 miliona evra. Transfer je realizovan, igrač je dobio ono što je želeo, ali ni sam Sterling kasnije nije skrivao da mu je žao zbog načina na koji je napustio Liverpul.
Vilijam Galas je otišao još dalje u toj igri. Francuski defanzivac je 2006. želeo da napusti Čelsi, a klub nije bio naročito raspoložen da mu ispuni želju. Galas je bio važan igrač, ali je posle Svetskog prvenstva situacija eskalirala i on je odbio da se vrati u konkurenciju za tim.
Čelsi je tada tvrdio da je Galas čak pretio da će namerno postizati auto-golove ili praviti svesne greške ukoliko bude primoran da igra. Galas je takve tvrdnje odbacio i optužio klub da se krije iza lažnih optužbi. Na kraju je ipak dobio transfer. I to kakav. Prešao je u Arsenal u okviru spektakularne razmene u kojoj je Ešli Kol završio u suprotnom smeru, dok je Čelsi dobio i dodatnih 7,4 miliona evra.
Dimitri Paje je imao još jednu, veoma englesku verziju iste priče. Francuz je 2016. bio jedan od najboljih i najatraktivnijih igrača Premijer lige. Vest Hem mu je verovao, nagradio ga novim ugovorom i praktično napravio od njega lice projekta. Samo nekoliko meseci kasnije Paje je odlučio da želi nazad u Marsej.
U januaru 2017. tadašnji strateg Čekićara Slaven Bilić je otvoreno rekao da Paje više ne želi da igra za Vest Hem. Klub je u početku bio tvrdoglav i odbijao ponude Marseja, čak i kad je postalo jasno da igrač više nije spreman da se ponaša kao da je sve normalno. Paje nije trenirao sa prvim timom, a prema tadašnjim izveštajima odbio je i da igra protiv Kristal Palasa.
Vest Hem je pokušao da pokaže ko je gazda. Problem je što je vrlo teško biti gazda kad ti najbolji igrač sedi sa strane, ne želi da igra i već je odlučio gde želi da bude. Na kraju je klub popustio i Paje se vratio u Marsej za 29,3 miliona evra, gotovo dva i po puta više nego što je Vest Hem platio kada ga je doveo.
Vest Hem je dobio novac, Marsej je dobio svog igrača, Paje povratak kući. Ali u istočnom Londonu dugo nisu zaboravili način na koji je sve urađeno. Predsednik Dejvid Saliven čak je govorio da bi klub, da je mogao da bira, voleo da Paje ostane kako bi poslužio kao primer ostalima.
Zbog svega toga je slučaj Hulijana Alvareza toliko zanimljiv. On još nije završio priču kao Isak, Sterling ili Paje. Njegova priča je u toku, i možda baš zato trenutno deluje najneprijatnije.
Hulijan Alvarez je jedan od najboljih igrača Atletika i čovek za kojeg je klub pre dve godine platio 75 miliona evra Mančester sitiju. Njegova prva sezona u Madridu bila je dovoljno dobra da postane jedan od zaštitnih znakova ekipe, pa zato navijači sada njegovu želju za odlaskom doživljavaju kao izdaju, a ne kao običnu poslovnu odluku. Njegov problem je što je javno istakao da želi u Barselonu.
Posle jučerašnjih zvižduka na Metropolitanu nema mnogo prostora za romantiku. Ako Hulijan ostane, moraće da vrati poverenje navijača. Ako ode, moraće da živi sa činjenicom da neće dobiti oproštaj kakav bi dobio da je samo sačekao pravi trenutak i mirno razgovarao sa klubom.
Kad igrač odluči da ode, klub može da ga zadrži na papiru, ali mnogo je teže “zadržati” njegovu glavu. Možeš da mu kažeš da ima ugovor, možeš da odbiješ ponude, možeš da postaviš cenu koju niko neće platiti, ali ne možeš da nateraš fudbalera da ponovo oseća isto što je osećao pre nego što je odlučio da ode.
Fudbal je odavno prestao da bude samo igra. U njemu ima svega i svačega. Ugovora, miliona, agenata, ega, ličnih interesa i pritiska navijača. I kada se sve to sudari, nastane ono što se dešava na relaciji Alvarez – Atletiko.
Alvarez ima izbor, ali nijedan nije naročito lep. Može da proguta ponos i ostane u Atletiku, može da pronađe način da ga napusti ili da nastavi da gura priču sve dok klub ne zaključi da je dosta. Isak je prošao kroz isti pakao i na kraju prešao u Liverpul. Paje je dobio Marsej, Sterling je završio u Sitiju, a Galas u Arsenalu.
Sad je red na Alvareza. Samo, za razliku od pomenutih, Argentinac još nije dobio dozvolu da ode.
Bonus video:
