Zbogom Sitiju koji je gazio sve pred sobom

Oni porazi u prijateljskim utakmicama obično se arhiviraju uz sleganje ramenima i floskulu o “teškim nogama sa priprema”, ali šamar koji je Arsenal lupio Mančester sitiju u Komjuniti šildu nosi znatno zloslutniju poruku. Bila je to ogoljena slika tima kom su pukli noseći stubovi. Posle čitave decenije uglavnom surove dominacije, plava mašina sa Etihada deluje rđavo. Siti više nije onaj isti Siti.

Klub koji je formiran da preživi gotovo sve – lošu formu, povrede, promene igrača, pritisak, konkurenciju i evropske udare – ostao je bez tri čoveka koji su na različite načine predstavljali temelje njegove najuspešnije epohe. Čiki Begiristajn više nije sportski direktor, Pep Gvardiola više nije trener, a Rodri je u Barseloni i samo čeka trenutak da ozvaniči prelazak na Kamp Nou.

Meridian sport ti donosi NOVI BONUS DOBRODOŠLICE – do 26.000 DINARA uz dva dana igre bez depozita!

Debakl Građana u vidu poraza od Arsenala sa 3:0 ne treba da se posmatra kao dokaz da se Siti raspao. Za tako nešto je prerano. Međutim, jeste ozbiljan znak da više nema pravo na onu staru pretpostavku da će se stvari nekako same namestiti. Jer kada nestanu ljudi koji su 10 godina držali klub na vrhu, više nije dovoljno imati novac, sjajnu infrastrukturu i desetak igrača svetske klase. Mora da se napravi nova mašina. A to je mnogo teži posao.

U velikim fudbalskim dinastijama postoji jedna zajednička stvar – spolja se najčešće vide samo trener i igrači, dok ljudi koji su iza kulisa stvarali temelje ostaju gotovo nevidljivi. Begiristajn to odlično zna. Godinama je zajedno sa klupskom strukturom gradio tim koji nije zavisio od jednog prelaznog roka. Siti je imao jasnu ideju šta želi da bude i kakve fudbalere želi da dovodi.

Erling Haland je stigao iz Dortmunda za oko 60 miliona evra. Rodri je iz Atletiko Madrida doveden za oko 70 miliona. Nisu to bile nasumične kupovine zato što je neko na tržištu bio dostupan. Iza tih poteza je postojala logika. Pronaći igrača koji odgovara sistemu, dovesti ga u pravom trenutku i zatim od njega napraviti deo mnogo veće celine. Takav model je godinama funkcionisao zastrašujuće dobro.

Siti je kupovao one koji su mogli da budu najbolji u Sitiju. Begiristajnov odlazak leta 2025. zato nije bio obična administrativna promena. Bio je to prvi ozbiljan znak da se jedna faza završava. Kada iz sistema ode čovek koji je učestvovao u njegovom projektovanju, onda je pitanje da li će novi čovek želeti da nastavi istim putem. Ugo Vijana sada ima taj zadatak i već je jasno da mu neće biti lako.

Njegov pristup tržištu deluje drugačije i manje vezano za oprezni model koji je dugo bio zaštitni znak Građana. To samo po sebi ne mora da bude loše. Problem je ako klub u isto vreme menja ljude, način rada i ideju o tome kako treba da izgleda ekipa. Tada, figurativno rečeno, nema renoviranja kuće, već rušenje zidova dok ljudi još žive unutra.

Još veći je problem, naravno, odlazak Pepa Gvardiole. Jer reći da je Španac bio trener Mančester sitija zapravo je previše jednostavno. Bio je deo identiteta kluba. Pre njega je Siti već bio veliki klub, imao je novac i osvajao trofeje… Ali sa Gvardiolom je dobio prepoznatljiv fudbalski jezik. Postalo je jasno kako Siti napada, kako gradi igru, kako reaguje kada izgubi loptu i kako kontroliše utakmicu.

Još važnije, Pep je tokom godina izgradio autoritet koji je teško preneti na nekog drugog. To je ono što je Mančester junajted naučio na bolan način kada je ser Aleks Ferguson otišao sa Old Traforda posle 27 godina.

Ferguson je tokom više od dve decenije napravio čitavu kulturu kluba. Igrači su znali šta znači igrati za Junajted, kakav pritisak nosi dres, kako se ponašati u velikim utakmicama i kako izgledati kao ekipa koja očekuje da pobedi. Kada je ser Aleks otišao, taj standard više nije imao čoveka koji ga je svakodnevno držao u životu.

Dejvid Mojes nije uspeo da ga preuzme. Luj van Gal je doneo svoju ideju, Žoze Murinjo svoju, Ole Gunar Solskjer je pokušao da vrati deo stare emocije, a klub je u međuvremenu potrošio ogroman novac. Trofeja je bilo, velikih igrača takođe, ali ona stara mašina nikada nije ponovo proradila.

Siti sada ne mora da doživi istu sudbinu, ali ne bi bilo pametno ni praviti se da takva opasnost ne postoji. Enco Mareska je kvalitetan trener, bivši pomoćnik Gvardioli i već je osvajao trofeje sa Lesterom i Čelsijem, ali sada dolazi u potpuno drugačiju situaciju. Naslediće očekivanja, a ona na Etihadu više nisu normalna. Siti igra da bi osvojio sve.

Dosta je bilo pljuckanja pored aut-linije

Ako je Begiristajn predstavljao mozak iza sistema, a Gvardiola njegovu ideju, Rodri je bio čovek koji je tu ideju sprovodio na terenu. Bio je osigurač čitave ekipe. Igrač koji je znao kada da uspori, kada da ubrza, gde da se postavi, kada da napravi faul, kada da prekine protivnički napad i kada da se ubaci u završnicu. Jednostavno, mozak.

Kod takvih fudbalera statistika često ne govori dovoljno. Njihov pravi značaj vidi se tek kada ih nema. Siti je to već mnogo puta osetio kada Rodri nije bio na terenu zbog teške povrede. Bez njega je ekipa umela da izgubi ravnotežu, da postane ranjivija. Ono što je sa Rodrijem izgledalo prirodno, bez njega je ponekad delovalo kao da neko pokušava da sastavi sat bez kazaljki.

Zbog svega toga je trenutna situacija na Etihadu toliko zanimljiva. Begiristajn je otišao, Gvardiola takođe, a Rodri odlazi. Tri čoveka iz tri različita dela fudbalske slagalice, a svaki je imao ogromnu ulogu u tome da Mančester siti postane ono što jeste.

Siti i dalje ima resurse kakve većina klubova može samo da sanja. Vlasnička struktura je stabilna, Feran Sorijano ostaje važan deo upravljanja klubom, a finansijska moć omogućava da svaki problem pokuša da se reši novim igračem.

Fudbal ima kratko pamćenje. Kad neka velika ekipa počne da pada, svi vole da pronađu jedan trenutak kada se sve navodno promenilo, a dinastije najčešće ne umiru jednim porazom. One počnu da stare.

Milan sa kraja osamdesetih i početka devedesetih je uspeo da bude evropska sila godinama, ali je generacija koja je činila kičmu tog tima počela da se raspada. Real Madrid je posle ere Galaktikosa morao da prođe kroz godine lutanja pre nego što je ponovo napravio evropsku imperiju. Barselona je posle svoje velike generacije sa Ćavijem, Inijestom i Mesijem morala da prihvati da takav nivo ne može da se jednostavno nasledi. Tu je i Junajted, kao primer koliko pad može da bude bolan kada klub ne uspe da napravi prelaz između dve ere.

Komjuniti šild nije prvenstvo, niti Liga šampiona i ne odlučuje ništa veliko. Arsenal je pobedio, Siti izgubio i sezona tek počinje. To je običan pehar slabijeg značaja, ali Građani mogu da budu zabrinuti jer je Arsenal delovao gladnije. Siti je, makar u toj utakmici, izgledao kao ekipa koja još pokušava da shvati kako da funkcioniše u novom poretku.

Najveća greška bi bila zaključiti da je Mančester siti gotov, jer nije. Ima dovoljno kvaliteta da bude ozbiljan kandidat za trofeje. Ima novac da dovede igrače koje želi, akademiju, globalnu reputaciju i organizaciju koju je godinama gradio. Mada, više nema taj osećaj da se zna ko vodi projekat.

Gvardiola, Begiristajn i Rodri su znali, a sada neko drugi mora da nauči. Mareska treba da pronađe svoju verziju Sitija, baš kao i Vijana. Siti još nije onaj isti Siti.

Bonus video: