Turska ih je sve dočekala, ali malo ko je ostao isti

Kada fudbalska zvezda sleti na aerodrom Ataturk ili Sabiha Gokčen, scenografija zaliči na uragan. Hiljade ljudi vrište njegovo ime, a klupski šalovi lete ka nebu dok se novopečeno pojačanje provlači kroz špalir obezbeđenja. Međutim, kad se baklje ugase, a dim nad Bosforom slegne, dolazi jutro. I sa njim spoznaja da je turski fudbal nepredvidiva mašina koliko i destinacija za osveženje bankovnog računa.

Dušan Vlahović je stigao u Tursku u trenutku karijere u kojem je teško pronaći preciznu definiciju onoga što se zapravo dogodilo sa njim. Sa 26 godina, srpski napadač daleko je od toga da može da se svrsta među veterane koji u poznim igračkim godinama traže još jedan veliki ugovor i poslednju priliku da uživaju u atmosferi velikog stadiona. Istovremeno, više nije ni onaj Vlahović koji je kao mladi napadač Fiorentine izgledao kao da mu je rezervisano mesto među najvećim evropskim klubovima.

Meridian sport ti donosi NOVI BONUS DOBRODOŠLICE – do 26.000 DINARA uz dva dana igre bez depozita!

Sada je u Bešiktašu, a njegov dolazak u Istanbul zanimljiv je upravo zbog toga što Turska već decenijama ima neobičnu moć nad velikim fudbalskim imenima. U tu zemlju dolazili su osvajači Lige šampiona, svetski prvaci, igrači koji su nosili dresove Reala, Barselone, Intera, Mančester junajteda, Čelsija, Bajerna i Juventusa, fudbaleri koji su nekada bili među najboljima na svetu i oni koji su tek pokušavali da se vrate na taj nivo. Neki su u Turskoj pronašli novi život, neki veliki ugovor, neki su postali legende, a neki su nestali mnogo brže nego što je iko očekivao.

Zato je možda nepravedno Tursku nazvati “grobljem” fudbalskih zvezda. Ona je pre svega mesto na kojem se velike karijere menjaju. Nekada nabolje, nekada nagore, a ponekad toliko dramatično da je teško prepoznati igrača koji je nekoliko godina ranije bio na vrhuncu.

Turska opsesija velikim imenima nije nastala juče. Mnogo pre nego što su aerodromi u Istanbulu počeli da izgledaju kao pozorišne pozornice, Galatasaraj, Fenerbahče i Bešiktaš pokušavali su da dovedu igrače čija su imena već imala težinu u svetskom fudbalu.

Jedan od najzanimljivijih primera iz starije generacije svakako je George Hadži, čiji je odnos sa Galatasarajem prerastao običan profesionalni angažman i postao deo klupske istorije. Rumunski majstor je u Istanbul stigao 1996. godine, pošto je prethodno igrao za Real Madrid i Barselonu, a u Galatasaraju je ostao pet sezona i postao jedan od najvažnijih fudbalera u istoriji kluba.

Hadži je stigao kao veliko ime, ali nije u Turskoj proveo nekoliko godina kao bivša zvezda koja pokušava da produži karijeru. Naprotiv, tamo ostavio jedan od najdubljih tragova. Sa Galatasarajem je osvojio četiri uzastopne titule prvaka Turske, dva Kupa i, što je najvažnije, Kup UEFA 2000. godine, kada je turski klub napravio najveći evropski uspeh.

Rumun je važan za ovu priču iz jednog razloga, jer on pokazuje da odlazak velikog igrača u Tursku ne mora da predstavlja spuštanje zavese. Ponekad je to samo promena scene. U Rumuniji je bio Maradona sa Karpata. U Madridu i Barseloni bio je velika zvezda, ali ne i apsolutni centar sveta. U Istanbulu je postao idol.

Salah prekršio pravila: Odakle Turcima novac za posao koji je šokirao Evropu?

Mateja Kežman je, sa druge strane, interesantan zato što je njegova priča pokazala koliko brzo status igrača može da se promeni. Srpski napadač je u Fenerbahče stigao 2006. godine, pošto je već igrao za PSV Ajndhoven, Čelsi i Atletiko Madrid. U Holandiji je bio golgeterska mašina, u Londonu kod Žozea Murinja nije dobio priliku kakvu je očekivao, dok je u Madridu njegova karijera već počela da dobija drugačiji tok.

Fenerbahče je trebalo da bude novi početak za nekadašnjeg asa Partizana. Imao je 27 godina. Turska je i tada bila dovoljno atraktivna da privuče igrača koji još nije bio spreman da se pomiri sa tim da je njegov evropski vrhunac iza njega. Kežman je u Feneru osvojio prvenstvo i Superkup, postizao golove i ostavio trag, ali se njegova karijera više nikada nije vratila na nivo na kojem je bila u PSV-u. Nije ga Turska uništila, jer igrao je potom za PSŽ i Zenit, ali ga nije ni vratila na put koji je izgledao moguć nekoliko godina ranije.

Frank Riberi je, pak, u Galatasaraj stigao 2005. godine, u periodu kada još nije bio čovek kojeg će svet upoznati kao drugu polovinu legendarnog Bajernovog tandema sa Arjenom Robenom. U Istanbulu je proveo svega nekoliko meseci, ali je i taj kratak period postao deo jedne mnogo veće karijere. Kasnije će Francuz u Bajernu osvojiti sve što je moglo da se osvoji, uključujući Ligu šampiona, a njegovo ime postaće sinonim za eru minhenskog kluba.

Njegov primer pokazuje koliko je Turska nepredvidiva. Igrač može da dođe u Istanbul dok još traži svoju najveću verziju, a da nekoliko godina kasnije postane svetska zvezda. Može da dođe na vrhuncu, a može i kada je već počeo da pada.

Vesli Snajder i Didije Drogba stigli su u Galatasaraj u različitim fazama karijere, ali sa gotovo istim statusom. Bili su igrači čija su imena već bila dovoljno velika da nijedan navijač nije morao da pita ko su.

Snajder je iza sebe imao Inter, osvojenu Ligu šampiona i sezonu u kojoj je bio jedan od ključnih igrača Murinjovog tima koji je osvojio tripletu. Kada je došao u Istanbul, mnogi su njegov transfer posmatrali kao spuštanje nivoa. Umesto toga, postao je jedan od simbola Lavova u tom periodu, osvojio prvenstva i kupove i ostavio trag koji je daleko veći od običnog poslednjeg ugovora.

Drogba je imao još veću reputaciju. U Istanbul je stigao kao osvajač Lige šampiona, čovek koji je u Čelsiju već postao legenda i koji je mogao da bira gde će provesti poslednje godine karijere. Umesto mirnog završetka, dobio je još jedan veliki stadion, još veći derbi i još jednu priliku da odlučuje utakmice.

Tu je i Pepe, koji je u Bešiktaš došao posle decenije u Realu i sa četiri osvojene Lige šampiona u biografiji. Međutim, Mesut Ozil je bio drugačiji slučaj. Kada je potpisao za Fenerbahče, njegova karijera već imala sve elemente veličine. Real Madrid, Arsenal, svetska titula sa Nemačkom i status jednog od najboljih asistenata svoje generacije.

Treće poluvreme transfera u Bešiktaš: Vlahović i priča o dve gajbice paradajza

Doček je bio spektakularan jer se takav igrač u Tursku ne dovodi svakog dana. Ali njegova epizoda nije postala ono čemu su se navijači nadali. Povrede, problemi sa statusom u ekipi i neslaganja sa klubom učinili su da se njegov boravak među Kanarincima završi mnogo brže nego što je bilo očekivano. Ono što je posebno zanimljivo jeste da se promenio način na koji se o njemu pričalo.

To je jedna od najvažnijih karakteristika ove lige. Turska vrlo brzo skine igrača sa nivoa reputacije i spusti ga na nivo svakodnevice, gde više nije bitno šta je osvojio pre pet godina.

Radamel Falkao je možda još bolji primer toga koliko između imena i stvarnog fudbalskog stanja može da postoji ogromna razlika. Čovek koji je u Atletiko Madridu bio jedan od najboljih napadača sveta, koji je blistao u Portu i Monaku, i koji je igrao za Čelsi i Mančester junajted, u Galatasaraj je stigao kao ogromna zvezda, ali i kao igrač čiju su karijeru već ozbiljno narušile povrede.

Istanbul ga je dočekao kao Falkaa iz najboljih dana. Njegovo telo, međutim, više nije bilo telo tog Falkaa. Tu se često nalazi zamka velikih transfera. Klub kupuje ime, a teren vrlo brzo pokaže kakav je igrač zapravo stigao.

Rikardo Kvarežma je potpuno drugačiji slučaj. Portugalac je tokom karijere imao sve ono zbog čega se veliki talenti obožavaju i sve ono zbog čega se od njih na kraju odustaje. Imao je poteze koje niko drugi nije mogao da izvede, ali i periode kada se činilo da nikada neće napraviti karijeru kakvu je njegov talenat zahtevao.

Bešiktaš mu je omogućio da postane ono što su njegovi navijači želeli. U Istanbulu je bio važan, voljen i prepoznatljiv. Zato je teško govoriti o Turskoj kao jedinstvenom fenomenu. Nekome uzme poslednje godine, a nekome ih vrati. Lista je u međuvremenu postala toliko duga da je gotovo nemoguće nabrojati sve.

Nikola Anelka je u Fenerbahče stigao posle Reala, Arsenala, Liverpula, Mančester sitija i Čelsija. Guti je u Bešiktaš došao sa Bernabeua, sa statusom čoveka čiji je fudbalski pedigre bio veći od većine onih koji su tada igrali u ligi, zajedno sa prvenstvima okolnih zemalja.

Nani je pojačao Fenerbahče iz Mančester junajteda, kao as koji je i dalje imao dovoljno godina da se očekuje ozbiljan nastavak karijere, ali više nikada nije uspeo da se vrati na nivo na kojem je izgledalo da može da bude jedan od najboljih krilnih igrača Evrope.

Mario Baloteli je kroz Tursku prošao u jednoj od najčudnijih faza svoje karijere, kada je njegovo ime i dalje bilo ogromno, ali je bilo sve teže pronaći klub u kojem će njegov talenat i karakter funkcionisati zajedno.

Samjuel Eto je, opet, pokazao da se čak i u poznim godinama može napraviti ozbiljna priča. U Antaliji je nastavio da postiže golove i bio daleko više od nekadašnjeg napadača Barselone i Intera.

A onda su se pojavili igrači koji su možda najbolje pokazali da je sve ovo mnogo komplikovanije od priče o propalim zvezdama. Edin Džeko je u Fenerbahče stigao sa 37 godina, kada se od njega očekivalo da bude iskusan napadač koji će pomoći ekipi, ali teško da je iko mogao da predvidi koliko će biti važan.

Postao je jedan od nosilaca tima, postizao golove i pokazao da turska liga ne mora da bude mesto u kojem veliki napadač polako završava karijeru. Može biti i mesto na kojem veteran i dalje igra fudbal na ozbiljnom nivou.

Kome trebaju mlade noge: Dušan Tadić uvežbava poslednji ples za Ligu šampiona

Dušan Tadić je stigao nešto mlađi, ali je priča bila slična. Posle Ajaksa i dugog perioda u kojem je bio jedan od najvažnijih igrača amsterdamskog kluba, u Fener je došao sa navršene 34. Mnogi su taj transfer posmatrali kao znak da je vreme za najviši nivo prošlo. Tadić nije izgledao kao čovek koji je to prihvatio. Igrao je, asistirao, nosio kapitensku traku i ostao jedan od glavnih igrača.

Mauro Ikardi je priča za sebe. Kada je došao u Galatasaraj, nije dolazio sa statusom čoveka koji je upravo izašao iz svog najboljeg perioda. Njegova karijera u Pari Sen Žermenu bila je mnogo složenija nego što je bilo očekivano, a sve je više delovalo da je nekadašnji golgeter Intera izgubio mesto među top napadačima. Istanbul je promenio tu priču. U Galatasaraju je Ikardi postao golgeter i neko čije se ime peva na stadionu.

Veliko ime u Turskoj veoma brzo postane velika obaveza. Ako ste došli kao zvezda, morate da igrate kao zvezda. Ako ste plaćeni kao zvezda, svaki loš period postaje problem. Ako ste došli sa reputacijom, ta reputacija će možda da vam obezbedi nekoliko sedmica strpljenja.

To čeka Mohameda Salaha (34), Liverpulovu ikonu, koji je nedavno potpisao za Trabzon iako je mogao da bira brojne druge destinacije. Ujedno i Romelua Lukakua (33), novu akviziciju Fenerbahčea.

Ipak, da turski klubovi više ne čekaju samo veterane, pokazao je potez Galatasaraja sa dovođenjem Viktora Osimena. To je bio tektonski poremećaj. Mlad, u naponu snage kao Vlahović. Jedan od najboljih špiceva sveta u Tursku je stigao leta 2024. iz Napolija jer se zaplet u Evropi previše iskomplikovao, a prošle godine otkupljen za neverovatnih 75 miliona evra.

Da je Vlahović u Bešiktaš stigao sa 34 ili 35 godina, transfer bi mogao da se posmatra kao klasičan nastavak trenda – velika zvezda napušta najjače evropske lige i odlazi tamo gde će imati više novca i manje pritiska velikog evropskog tržišta.

Ali Vlahović ima 26. To potpuno menja perspektivu, kao u slučaju Osimena. Došao je na Bosfor da pokrene karijeru. U Fiorentini je izgledao kao napadač koji će jednog dana biti plaćen ogromnim novcem. Juventus ga je upravo tako i tretirao. Očekivanja su bila ogromna, ali se priča u Torinu nije razvila na način na koji su mnogi zamišljali.

Sada Dušan dobija priliku da se vrati nekoliko godina unazad i pronađe ono što je negde usput izgubio. Posebno je zanimljivo što će u Bešiktašu ponovo sarađivati sa Vinćencom Italijanom, trenerom sa kojim je radio u Fiorentini. To znači da će pokušati da vrati i deo fudbalskog identiteta koji je imao pre nego što je prešao među Bjankonere.

Pred Srbinom su dva puta. Može da iskoristi strast i status koji Bešiktaš nudi da ponovo pronađe ubilački instinkt iz dana u Fiorentini, prodiše bez Juventusovih taktičkih okova i ponovo postane strah i trepet za evropske odbrane. Ili može da postane samo još jedno veliko ime u galeriji igrača čiji je status u evropskom mejnstreamu izbledeo.

Turska ga je, kao i sve zvezde pre njega, dočekala raširenih ruku sa sve bakljama i milionima evra. Međutim, kada se aerodromska gungula smiri, Dušan Vlahović će morati sam da odgovori na pitanje da li je dolazak na Bosfor bio početak velikog povratka ili zlatni zalazak sunca?

Italijano pričao Turcima: Vlahović je pravi šampion… Željan je uspeha i uradiće velike stvari u dresu Bešiktaša

Bonus video: