Kada se u prelaznom roku dogodi tektonski poremećaj, obično su u priči Real, Barselona, Mančester siti ili Pari Sen Žermen. Međutim, leto 2026. godine zapisaće se u istoriji fudbalskih bizarnosti, jer potres je stigao sa mesta sa kog ga niko nije očekivao. Mohamed Salah, koji je godinama vladao engleskim i evropskim fudbalom, ugrabio je slobodne papire od Liverpula i potpisao za Trabzon.
Odluka da as njegovog kalibra obuče dres kluba koji je u Turskoj večiti autsajder pored Galatasaraja i Fenerbahčea, predstavlja bez sumnje najveću senzaciju u poslednjih nekoliko decenija. Dok su se Bešiktaš, Italijani i Saudijci udvarali, ljudi iz Trabzona su uz pomoć lokalnih moćnika izveli operaciju koja prkosi svim zakonima tržišta. Kralj Enfilda, egipatski Faraon, preselio se na Crno more i otvorio novu stranicu u knjizi transfera koji nemaju nikakvo logično objašnjenje.
Meridian sport ti donosi NOVI BONUS DOBRODOŠLICE – do 26.000 DINARA uz dva dana igre bez depozita!
Da se ne lažemo, Turska jeste postala meka za zvučna imena, ali Trabzon? Klub koji je u sopstvenoj zemlji večito u debeloj senci istanbulskih giganta i koji je svetlosnim godinama udaljen od sjaja Lige šampiona, uspeo je da potpiše igrača za koga bi pola Lige petice dalo sve što ima. Javnost se zanosila pričama da će Mo da završi u nekom naftaškom raju ili da ostane u evropskoj eliti, a on je izabrao grad na obali Crnog mora, hiljadu i kusur kilometara udaljen od Istanbula.
Da stvar bude luđa, Bešiktaš mu je opasno disao za vratom i bio na korak do dogovora, ali su sponzori Trabzona rešili da za 60. rođendan klubu prirede spektakl o kom će se pričati decenijama. I tako je Egipćanin, koji je tek što je odveo svoju reprezentaciju do istorijskog uspeha na Mundijalu, postao glavno lice jedne od najčudnijih fudbalskih priča u modernoj istoriji.
Pre samo nekoliko godina turska Superliga važila je za mesto gde su velike zvezde dolazile da zarade poslednji ozbiljan novac pred kraj karijere. Mnogi su je nazivali “grobljem slonova”. Danas je situacija potpuno drugačija. U Tursku dolaze igrači koji i dalje mogu da prave razliku na najvećoj sceni, a ono što je do juče bilo rezervisano za Galatu i Fener, polako postaje dostupno i ostalim klubovima.
Prvo pitanje koje se postavlja jeste sasvim logično – odakle novac? Na prvi pogled deluje neverovatno da turski klubovi mogu da plate igrače koji su za mnoge evropske velikane postali nedostižni. Međutim, brojke pokazuju da se iza svega ne krije samo bahato trošenje, već ozbiljan finansijski rast.
Prema poslednjem finansijskom izveštaju UEFA, objavljenom početkom godine, turska Superliga je tokom 2024. zabeležila rast prihoda od čak 64 odsto. Nijedna evropska liga nije ni blizu tog procenta. Hrvatska je druga sa 38 odsto, Grčka treća sa 34. Ukupni prihodi klubova dostigli su 877 miliona evra. U tu računicu ulaze televizijska prava, UEFA premije, sponzorski ugovori, marketing i prodaja klupskih proizvoda. Nije slučajno što se Galatasaraj probio među 25 finansijski najjačih klubova Evrope.
Ipak, zanimljivo je da televizijska prava nisu glavni izvor prihoda. Dok Premijer liga od TV ugovora inkasira oko 3,5 milijardi evra, cela Superliga vredi svega 66 miliona evra. To znači da novac dolazi sa drugih strana. Poseta stadionima značajno je porasla. Prihodi od ulaznica skočili su za čak 68 procenata u samo godinu dana, mada su i dalje daleko od nivoa najbogatijih evropskih prvenstava.
Prava snaga turskih klubova leži u komercijalnom sektoru. Sponzorstva, prodaja dresova i ostalih proizvoda donose više od pola milijarde evra godišnje, a Galatasaraj, Fenerbahče i Bešiktaš nalaze se među evropskim liderima upravo kada je reč o zaradi van terena.
Postoji još jedan detalj koji često prolazi ispod radara. Profesionalni fudbaleri u Turskoj imaju znatno povoljniji poreski tretman nego u većini evropskih država. Poreska stopa iznosi oko 20 procenata, dok standardni porez na dohodak fizičkih lica može da dostigne čak 40 odsto. Razlika nije mala, a upravo ona često predstavlja ozbiljan argument u pregovorima sa najvećim imenima.
Uz to, pojedini klubovi napravili su i vrlo hrabre poslovne poteze. Galatasaraj i Fenerbahče poslednjih godina prodali su zemljište koje je bilo u njihovom vlasništvu i na taj način obezbedili desetine miliona evra. Zbog toga danas nije iznenađenje kada Galatasaraj dovodi Viktora Osimena ili Leroja Sanea, niti kada Fenerbahče može da plati Mejsona Grinvuda.
Trabzon je uspeo da napravi možda i najveću senzaciju. Klub je prethodnih meseci zaradio ozbiljan novac od prodaja Oulaija u Fiorentinu, Felipea Augusta u Zenit i još nekoliko igrača. Tako je formiran fond od gotovo 50 miliona evra, koji je velikim delom usmeren upravo ka dovođenju Salaha.
U klubu ovaj transfer posmatraju kao dugoročnu investiciju koja bi trebalo da podigne popularnost fudbala u regionu i inspiriše mlade igrače. I upravo zbog toga Salahov dolazak prevazilazi okvire običnog transfera.
Egipćanin je do pre samo nekoliko meseci bio jedan od lidera Liverpula, čovek koji je i u poznim igračkim godinama pravio razliku na najvećoj sceni. Mogao je da ode gotovo gde poželi, a izabrao je Trabzon. Ali, koliko god izgledalo šokantno, Salah nije prvi velikan koji je odlučio da krene putem kojim gotovo niko nije očekivao da će poći.
Fudbal je kroz decenije video bezbroj spektakularnih transfera između najvećih evropskih klubova, ali su oni najčudniji često ostavljali još jači utisak. Upravo zato što niko nije mogao da objasni zašto bi neka planetarna zvezda, u trenutku kada i dalje može da igra na najvišem nivou, izabrala klub ili ligu koja nije ni blizu njenog renomea.
Salah stigao u Istanbul, a Vlahović ga poslao u Trabzon: Kraljevski doček za Faraona
Pre samo dve godine svet je ostao zatečen kada je Džesi Lingard odlučio da karijeru nastavi u Južnoj Koreji. Imao je svega 31 godinu, iza sebe godine provedene u Mančester junajtedu, vrlo dobre epizode u Vest Hemu i Notingem Forestu i malo ko je očekivao da će završiti toliko daleko od evropske scene.
U Seulu je, međutim, postao apsolutni miljenik navijača. Njegov dolazak podigao je popularnost čitave lige, a danas igra u Korintijansu. Ipak, odlazak u Južnu Koreju ostao je jedan od najneobičnijih poteza jednog igrača njegovog renomea.
Još dok Kina nije potpuno ogrezla u milionska ulaganja u fudbal, Paulinjo je napravio potez koji je tada delovao gotovo suludo. Bio je standardni prvotimac Totenhema, reprezentativac Brazila i igrač u usponu, a onda je odlučio da ode u Aziju, pre nego što je kinesko tržište postalo privlačno najvećim imenima.
Ako je to bilo iznenađenje, Rivaldo je otišao korak dalje. Nekadašnji osvajač Zlatne lopte i jedan od najboljih fudbalera svoje generacije 2008. godine potpisao je za uzbekistanski Bunjodkor. Mnogi su mislili da će se kratko zadržati, ali je u Taškentu proveo pune tri godine i postao zaštitno lice sistema koji je tada pokušavao da fudbal u Uzbekistanu podigne na viši nivo.
Zanimljivo, upravo je Bunjodkor pre toga pokušao da dovede i Samjuela Etoa. Kamerunac je čak doputovao u Taškent kako bi saslušao ponudu i razmotrio mogućnost transfera. Na kraju je zahvalio domaćinima i odbio ponudu, ali ni njegova naredna odluka nije bila ništa manje neobična. Tri godine kasnije prihvatio je poziv Anžija iz Mahačkale i postao najplaćeniji fudbaler sveta. Klub iz Dagestana praktično ga je zatrpao novcem, a Eto je postao simbol projekta koji je trebalo da od malog ruskog kluba napravi evropsku silu.
Još pre njega isti put izabrao je Roberto Karlos. Legendarni Brazilac objasnio je da ga nije privukao samo bogat ugovor, već i želja da doživi nešto potpuno drugačije. U jednom intervjuu čak je kroz osmeh rekao da je želeo da proba pravi ruski kavijar, pa je i to bio jedan od razloga zbog kojih je prihvatio ponudu Anžija.
Kada se priča o transferima koji na prvi pogled nemaju nikakvu logiku, teško je preskočiti i Džej-Džeja Okoču. Bio je jedan od najatraktivnijih vezista sveta, fudbalski mađioničar koji je briljirao u Pari Sen Žermenu i igrač za koga su se interesovali najveći evropski klubovi. Umesto toga, kao slobodan fudbaler 2002. godine obukao je dres Boltona.
Ispostavilo se da je to bio jedan od najboljih poteza u istoriji engleskog kluba. Okoča je postao simbol Boltona, kapiten ekipe i miljenik navijača, ostavivši trag mnogo veći nego u nekim daleko zvučnijim sredinama.
Ni priča Henrika Larsona nije bila mnogo manje neobična. Posle godina provedenih u Seltiku i Barseloni vratio se u rodni Helsingborg kako bi mirno priveo karijeru kraju. A onda je usledio telefonski poziv ser Aleksa Fergusona.
Mančester junajtedu je hitno bio potreban napadač na svega nekoliko meseci, dok je u Švedskoj trajala zimska pauza. Larson je pristao na tromesečnu pozajmicu, odigrao fantastično, osvojio Premijer ligu i čim je nova sezona u Švedskoj počela, vratio se kući kao da se ništa nije dogodilo.
Slično je razmišljao i Pep Gvardiola. Kada je 2001. napustio Barselonu kao kapiten i klupska legenda, svi su očekivali da obuče dres nekog evropskog giganta. Umesto toga izabrao je Brešu. Razlog nije bio novac niti ambicija kluba. Pep je jednostavno želeo da deli svlačionicu i sredinu terena sa Robertom Bađom, jednim od svojih fudbalskih idola.
Evropske zvezde nisu često birale ni Južnu Ameriku. Zato je dolazak Klarensa Sedorfa u Botafogo 2013. godine izazvao ogromnu pažnju. Njegova tadašnja supruga Luvijana bila je Brazilka, pa je odluka imala i privatnu dimenziju, ali je i dalje predstavljala pravi presedan. U to vreme bilo je gotovo nezamislivo da neki evropski velikan dođe u brazilski klupski fudbal.
Danas to više nije tolika retkost. Korintijans trenutno predvodi Memfis Depaj, reprezentativac Holandije i nekadašnja zvezda Mančester junajteda, Liona, Barselone i Atletiko Madrida, što dovoljno govori koliko se i južnoameričko tržište promenilo.
Posebnu priču predstavlja Danijele De Rosi. Kada je posle čitave karijere u Romi odlučio da obuče dres Boke Juniors, Argentina je praktično stala. Navijači su ga odmah prozvali Tano, nadimkom kojim tradicionalno oslovljavaju Italijane.
Mnogo uspešniju priču napisao je Andre-Pjer Žinjak. Kada je 2015. napustio Olimpik iz Marseja i kao standardni reprezentativac Francuske otišao u meksički Tigres, malo ko je razumeo njegov izbor. Deceniju kasnije ispostavilo se da je doneo jednu od najboljih odluka u karijeri. Postigao je čak 222 gola, osvojio brojne trofeje, postao najveća legenda Tigresa i stigao do finala Svetskog klupskog prvenstva. Nije loše, zar ne?!
Neočekivan transfer svakako je bio i potpis Samuela Umtitija za Leće, iako je samo četiri godine ranije bio junak Francuske na Svetskom prvenstvu i standardni štoper Barselone. Malo ko je mogao da zamisli da će karijeru nastaviti u klubu koji se bori za opstanak u Seriji A. Ispostavilo se da je upravo u Salentu pronašao sebe.
Posebna misterija ostaje Mario Žardel. Čovek koji je 2002. osvojio Zlatnu kopačku Evrope, samo dve godine kasnije završio je u Ankoni. Delovalo je kao da klub dobija gol-mašinu svetske klase, ali se čitava priča raspala gotovo odmah. Žardel je odigrao svega tri utakmice i nijednom nije zatresao mrežu.
Na kraju se vraćamo tamo odakle je priča i počela – u Trabzon. Mnogo pre Mohameda Salaha, isti grad i isti klub izabrao je Marek Hamšik. Posle statusa legende Napolija i epizode u Kini, mnogi su mislili da će se polako povući sa velike scene. Umesto toga, stigao je među bordo-plave i postao jedan od ključnih ljudi u osvajanju šampionske titule i Kupa Turske.
Zbog svega toga, Mohamed Salah možda jeste najveće ime koje je ovog leta stiglo u Tursku, ali nije prvi koji je odlučio da zanemari očekivanja javnosti i predviđanja stručnjaka. Istorija fudbala prepuna je onih koji su, umesto puta ka najvećim klubovima ili bogatim ligama, izabrali destinacije koje su u tom trenutku delovale potpuno neverovatno. Neki su ispali vizionari, neki su pogrešili…
Hoće li na Crnom moru Salah da doživi sudbinu Žinjaka ili Žardela, pokazaće vreme. Trabzon za to trenutno ne haje, i ne spava.
Bonus video:
