Fudbal je pun velikih igrača, ali retki postanu veći od vremena u kojem su igrali. Još manje je onih koji postanu toliko neraskidivo vezani za jedan klub da ih više nije moguće zamisliti u drugim bojama. Postanu deo klupskog identiteta, grada. Čitave zemlje. Franko Barezi, Milan, Italija. Dve decenije istog dresa, 15 godina sa kapitenskom trakom, 719 utakmica i broj 6 koji je zauvek zaključan u istoriji Rosonera.
Italija tuguje. Milan plače. Fudbalski svet se oprašta od jednog od najvećih defanzivaca koje je ikada imao. Franko Barezi je preminuo jutros u 66. godini života – nije moglo bez šestica – posle teške bolesti protiv koje se borio kako se tokom čitave karijere rvao sa protivnicima. Tvrdoglavo i dostojanstveno. Rođen 8. maja 1960. godine, život je završio kao legenda koja odavno nije pripadala samo Milanu. Bio je simbol Azura, jedan od poslednjih velikih libera i čovek čije je ime postalo sinonim za vernost.
Meridian sport ti donosi NOVI BONUS DOBRODOŠLICE – do 26.000 DINARA uz dva dana igre bez depozita!
Milan se oprostio od njega rečima koje najbolje opisuju težinu trenutka.
“Istorija Milana je u suzama zbog odlaska Franka Barezija. Njegov primer i integritet če zauvek, baš kao i njegov dres sa brojem 6, biti sastavni i temeljni deo DNK i puta čitavog kluba“.
I zaista, ako je postojao čovek koji je Milan nosio i kada je bilo lepo i kada je bilo gadno, kada su se osvajali pehari i kada se ispadalo u Seriju B, onda je to bio Barezi. U dobru i u zlu. Uvek.
To je možda i najveća priča o Bareziju. Nije pobegao kada je Milan tonuo. Danas, kada se nabrajaju trofeji koje je osvojio, lako je zaboraviti kroz kakvo je blato prošao da bi do njih stigao.
Barezi je sa Milanom uzeo praktično sve što je mogao. Šest titula prvaka Italije, tri Kupa šampiona, dve Interkontinentalne titule, dva UEFA Superkupa i četiri Superkupa Italije. Bio je kapiten jednog od najmoćnijih timova koje je evropski fudbal ikada video. Međutim, Milan nije uvek bio taj moćni gigant.
Barezi je sa klubom dva puta ispadao u Seriju B. Nije tražio izlaz i gledao gde je trava zelenija. Ostao je uz svoje. A kada je klub bio na ivici finansijskog ponora, kada je Đuzepe Farina bio u ozbiljnom problemu i kada je prodaja njegovog kapitena delovala kao mogući spas za kasu, stigla je ponuda Sampdorije Paola Mantovanija od čak 16 milijardi tadašnjih lira.
Farina je bio spreman da ga proda, ali Barezi nije bio spreman da ode. Tu se, možda bolje nego u bilo kom trofeju, vidi kakav je čovek Franko bio.
“To što sam ostao u Milanu bila je životna odluka“, govorio je kasnije.
Početak u Milanu nije obećavao. Barezi je kao dečak prvo pokušao u Interu, klubu koji je već imao njegovog osam godina starijeg brata Đuzepea. Sa samo 12 godina pojavio se na probi. Odbijen je. Bio je, kako su procenili Nerazuri, previše sitan i krhak.
Pa, neće biti… Još kao dečak imao je nešto što se nije moglo izmeriti mišićima. Plava kosa, sitna građa, dečački izgled i mek dodir sa loptom mogli su da zavaraju. Sve dok ne počne utakmica. Tada bi protivnici shvatili da je taj dečak zapravo veliki problem.
Italo Galbijati ga je pozvao da pokuša u Milanu. Posle tri probe, uz upornost Gvida Setembrina, Barezi je završio u omladinskoj školi Rosonera, klubu kojem će posvetiti čitav život.
Maser Marikonti Franku je dao nadimak Piscinin, što na milanskom dijalektu znači Maleni. Nadimak je ostao uz njega, čak i kada je taj Maleni izrastao u jednog od najvećih defanzivaca u istoriji.
U prvi tim ga je 1978. godine lansirao Nils Lidholm. Debi u Seriji A stigao je 23. aprila, u pobedi Milana nad Veronom od 2:1. Lidholm nije imao nameru da ga koristi kao neku simpatičnu amajliju. Video je igrača, ozbiljnog. Već naredne sezone Barezi je bio važan deo ekipe koja je osvojila dugo čekanu titulu prvaka Italije i čuvenu “zvezdicu”. Sa samo 19 godina postao je šampion. Sa 22 godine Barezi je dobio kapitensku traku Milana. I više je nije skidao.
Njegov put, međutim, nije bio pravolinijski. Prvo je došla Serija B posle skandala Totonero. Milan je pao, a Barezi ostao. Zatim je stigla krvna infekcija koja ga je sa samo 21 godinom na nekoliko meseci prikovala za invalidska kolica. U trenutku kada bi mnogi počeli da razmišljaju o kraju, on se vratio još odlučniji.
Međutim, novi udarac nije izostao. Milan je ponovo ispao u Seriju B 1982. godine. Franko je opet ostao. Iste godine stigao je poziv Enca Bearcota za Svetsko prvenstvo u Španiji. Barezi je bio rezerva velikom Gaetanu Širei. Nije odigrao nijedan minut, ali je u Madridu podigao pehar svetskog šampiona. To je bio tek početak njegove reprezentativne priče, iako će ona na kraju ostati pomalo gorka.
Sredinom osamdesetih Milan je još bio klub koji je pokušavao da pronađe izlaz iz sopstvenih problema. A onda je 1986. godine stigao Silvio Berluskoni. Milan je dobio novac i plan. Godinu kasnije stigao je Arigo Saki. U početku je bilo trzavica. Sakijev fudbal bio je zahtevan, brutalan u disciplini i potpuno drugačiji od onoga na šta su mnogi bili navikli. Barezi je, međutim, vrlo brzo postao njegov čovek na terenu. Onaj koji komanduje, koji vidi opasnost sekundu pre nego što je drugi vide.
Sa Rudom Gulitom i Markom van Bastenom, Milan je 1988. godine osvojio skudeto. Godinu kasnije stigao je evropski tron preko beogradske magle i Crvene zvezde. Frank Rajkard kompletirao je čuvenu holandsku trojku, a Milan je počeo da liči na fudbalsku mašinu. Godine 1990. stigla je još jedna titula prvaka Evrope. Tri Kupa šampiona ukupno.
Fudbalski svet tuguje za Barezijem: Gladijator i borac dostojan velikog platna
Iza svega – Barezi. Zajedno sa Maurom Tasotijem, Paolom Maldinijem i Alesandrom Kostakurtom činio je odbranu koja je delovala kao zid. Nije tu bilo mnogo prostora za protivnike. Ako prođeš jednu prepreku, čeka te druga. Ako prođeš drugu, treća. A na kraju kapiten.
Milan je od 26. maja 1991. do 14. marta 1993. godine nanizao čak 58 utakmica bez poraza u domaćim takmičenjima. Više od godinu i po dana niko nije uspevao da sruši Rosonere. To je bio pečat jedne generacije kojom je komandovao Maleni.
Kada je Saki otišao, verovalo se da je vreme tog Milana prošlo. Na klupu je stigao Fabio Kapelo. Još četiri skudeta i Liga šampiona 1994. godine. Barezi je nastavio da osvaja…
Ako je Milan njegova velika ljubav, reprezentacija je ostala nedovršena priča. Barezi je za Italiju odigrao 81 utakmicu. Debitovao je 4. decembra 1982. godine protiv Rumunije u Firenci, u utakmici završenoj bez golova. Pre toga je bio deo reprezentativnog kadra za Evropsko prvenstvo 1980. i Svetsko prvenstvo 1982, ali bez minuta na terenu.
Sa Bearcotom je kasnije došao i sukob. Barezi nije bio zadovoljan svojim statusom i tokom Olimpijskih igara u Los Anđelesu 1984. došlo je do otvorenog neslaganja. Posle toga je ispao iz reprezentativnih planova i propustio Mundijal 1986. Vratio ga je Aceljo Vićini. I Barezi je postao jedan od stubova reprezentacije. Na Evropskom prvenstvu 1988. Italija je stigla do polufinala. Isto se dogodilo i na Svetskom prvenstvu 1990. na domaćem terenu.
A onda je stigao Saki. Trener koji ga je najbolje poznavao iz Milana postao je čovek koji će ga odvesti do njegovog najemotivnijeg reprezentativnog trenutka. Mundijal 1994. u Sjedinjenim Američkim Državama bio je njegova poslednja velika šansa.
U utakmici protiv Norveške Barezi je povredio meniskus. Izgledalo je gotovo nemoguće da se vrati. Ali kapiten nije želeo da čuje za to. Samo 25 dana kasnije, protiv svih prognoza, Barezi je istrčao na teren u finalu protiv Brazila. I odigrao utakmicu za pamćenje.
Romario je bio jedan od najopasnijih napadača sveta, ali tog dana nije imao mnogo prostora. Barezi ga je praktično stavio u džep. A onda su došli penali. Sve ili ništa. Prvi italijanski izvođač bio je Barezi. Promašio je. Mučili su ga grčevi. Ali nije to bila samo fizička bol. Bio je to trenutak koji će ga pratiti zauvek.
Italija je izgubila finale. Barezi je plakao. Plakao je i Roberto Bađo. Te slike ostale su kao jedna od najtužnijih fotografija italijanskog fudbala.
Paradoks je u tome što je Barezi možda upravo tog dana odigrao jednu od najboljih utakmica za Azure. Vratio se iz povrede kada niko nije očekivao. Odigrao finale kao lav i onda promašio penal. Život ume da bude nepravedan posebno prema velikim igračima.
Poslednji nastup za Italiju imao je 7. septembra 1994. godine protiv Slovenije u Mariboru, u kvalifikacijama za Evropsko prvenstvo 1996. Meč je završen 1:1. Posle toga se potpuno posvetio završnici klupske karijere. Sa Milanom je osvojio još jedan skudeto 1996, ali se već osećalo da se kraj približava.
Sezona 1996/1997 nije bila dobra. Tabarez je počeo na klupi, Saki završio sezonu u svom drugom mandatu, a Barezi je shvatio da je vreme da se skloni. U junu 1997. godine rekao je zbogom fudbalu. Posle 20 sezona u prvom timu. Posle 15 godina kapitenske trake, 719 utakmica. Posle svega.
Milan je njegov broj 6 povukao iz upotrebe. Bio je to prvi takav slučaj u istoriji italijanskog fudbala. Eto, toliko je Maleni bio veliki. I teško da je bilo prikladnijeg igrača da dobije tu počast.
Barezi je posle završetka karijere ostao uz klub. Postao je potpredsednik, radio sa omladinskim selekcijama, obavljao različite funkcije i kasnije postao ambasador Milana.
Jedini pokušaj da napravi ozbiljniji iskorak van Rosonera dogodio se 2002. godine, kada je prihvatio posao tehničkog direktora u Fulamu, tada novom članu Premijer lige. Nije potrajalo. Posle manje od tri meseca, zbog neslaganja sa trenerom Žanom Tiganom, napustio je klub. I vratio se tamo gde je pripadao. Na San Siro.
Barezi je Milan doživljavao kao deo života. Zato su ga navijači i voleli toliko. Godine 1999, kada je klub slavio 100 godina postojanja, upravo su ga tifozi izabrali za Milanovog igrača veka. Nije teško razumeti zašto.
Bio je jedan od poslednjih velikih libera svetskog fudbala – igrač koji je umeo da čita igru, komanduje prostorom, iznese loptu, preseče napad i istovremeno bude produžena ruka trenera na terenu.
IFFHS je Barezija svrstao na 33. mesto svoje liste najboljih fudbalera svih vremena. Sedam puta bio je kandidat za Zlatnu loptu – od 1988. do 1990. i potom od 1992. do 1995. godine. Najbliže je bio 1989. kada je završio iza saigrača Marka van Bastena.
Poslednjih godina Barezi se borio sa ozbiljnim zdravstvenim problemima. Prošle godine je operisao pluća. Otišao je sa ovog sveta sa 66 godina, ali broj 6 neće otići nikada. Ostaće na San Siru. Na zastavama. Na tribinama. U pričama navijača. Ostaće kao podsetnik na vreme kada je fudbal još imao kapitene koji nisu menjali klubove čim bi stigla bolja ponuda.
Za Milan će Franko zauvek biti Maleni koji je bio premršav za Inter. Onaj klinac koji je došao među Rosonere i nikada nije hteo da ode. Kapiten koji je sa Milanom prolazio kroz blato Serije B, finansijske probleme, invalidska kolica, promene trenera, uspone i padove. Čovek koji je podigao najveće pehare evropskog fudbala. I broj 6 koji je toliko značio da je Milan odlučio da ga više nikom ne da.
Bonus video:
