Zid u Zamori, policijska krv i odbačeni bicikl: Kako je dečak sa seoskog trga postao vladar planete

Dok su Rodri i Lamin Jamal kupili naslovne strane, čovek koji je poslednji zaključao vrata do svetske titule ostao je gotovo u senci. Upravo je on bio jedan od najvećih razloga zbog kojih je Španija pokorila planetu. Unai Simon završio je Mundijal sa samo jednim primljenim golom, poneo priznanje za najboljeg golmana turnira i postao poslednja karika u lancu koji protivnici nisu uspeli da pokidaju.

Nekada je Unai morao da spasava, mnogo češće je mogao samo da posmatra kako njegovi drugovi melju rivale. Toliko je Španija bila dominantna da je njen golman u pojedinim utakmicama delovao kao najmirniji čovek na stadionu.

Meridian sport ti donosi NOVI BONUS DOBRODOŠLICE – do 26.000 DINARA uz dva dana igre bez depozita!

Posle trijumfa nad Argentinom u finalu, Simon nije pričao o sebi, već o ekipi, putu koji je trajao godinama i trenutku koji, kako kaže, još nije uspeo da shvati. Ni nekoliko minuta posle poslednjeg zvižduka nije uspeo da pronađe prave reči. Dok su saigrači slavili, emocije su tek počele da ga sustižu.

“Još pokušavam da shvatim šta se zapravo dogodilo. Kada je sudija odsvirao kraj, nisam osetio neku posebnu emociju. Samo sam pomislio: uspeli smo, ostvarili smo cilj. Tek kada su naše porodice sišle na teren i počele da nam pričaju kako su one doživele sve ovo, polako smo počeli da shvatamo šta smo uradili. Siguran sam da ćemo tek kada se vratimo u Španiju postati svesni kakvu smo ludost napravili danas“.

Statistika kaže da je Simon primio samo jedan gol tokom čitavog prvenstva. Ipak, on ne želi da priznanje pripadne isključivo njemu. Naprotiv, smatra da je odbrana ispred njega bila glavni razlog zbog kojeg je Španija izgledala gotovo nedodirljivo.

“Ove rukavice koristio sam samo u finalu. Kada bi sve rukavice koje sam nosio na ovom Mundijalu mogle da govore, rekle bi da nisu imale ni približno toliko posla kao rukavice nekih drugih golmana. Ipak, pomogle su mi da šest ili sedam puta sačuvam mrežu, ako se dobro sećam. Mislim da će te brojke biti veoma teško dostići u budućnosti. Ali ne pripisujem zasluge sebi. One pripadaju svim mojim saigračima, koji su omogućili da postavimo ovakav rekord i da tokom turnira primimo samo jedan gol. Zbog toga sam veoma ponosan i zahvalan celoj ekipi na načinu na koji smo igrali u odbrani“.

Međutim, priča o Unaiju Simonu (29) nije počela u finalu Mundijala, niti u Berlinu kada je podigao pehar namenjen prvaku Evrope. Put do statusa najboljeg golmana sveta vodio je preko malih baskijskih mesta, improvizovanih utakmica na seoskom trgu, pozajmice u Elče i trenutaka kada je ozbiljno sumnjao da nikada neće dobiti priliku. Upravo je taj put možda i najbolje objašnjenje zbog čega je delovao toliko mirno kada je ceo svet gledao u njega.

Unai je svojevremeno, kao dečak, na trgu jednog malog mesta satima udarao loptu o zid, sanjajući da jednog dana bude Đanluiđi Bufon. Rođen je u baskijskoj Murgiji, mestu koje je svetu dalo i čuvenog biciklistu Mikela Landu, ali su njegovi prvi fudbalski koraci vezani za San Marsijal del Vino, malo mesto u provinciji Zamora, odakle potiče porodica njegovog oca.

Španija 2026. ili Brazil 1970? Debata počinje

Otac je kao pripadnik Civilne garde dobio premeštaj u Vitoriju. Tamo je upoznao njegovu majku, pripadnicu baskijske policije Ertzaintze, a iz tog spoja nastala je jedna od najneobičnijih porodičnih priča u španskom fudbalu.

Svako leto mali Unai vraćao se u Zamoru. Druga deca su vozila bicikle, a on je sate provodio na seoskom trgu. Zid je bio njegov prvi trener, lopta jedini protivnik. Šutirao je do iznemoglosti, pa se bacao za svakom odbijenom loptom, pokušavajući da imitira Bufona kome se divio.

Ironično, u jednom trenutku delovalo je da će završiti daleko od fudbala. Murgija je grad koji diše biciklizam. Uspon Mikela Lande probudio je i u Simonu ljubav prema tom sportu, toliko da je ozbiljno razmišljao da se lati pedalanja. Jedan od njegove braće zaista je ostao u biciklizmu, ali Unai je na kraju izabrao stative. Ono što ga je vuklo još od detinjstva.

Prvi ozbiljan korak napravio je u Aureri iz Vitorije. Tu je proveo detinjstvo, učio zanat i polako skretao pažnju na sebe. Već sa 14 godina stigao je poziv koji se ne odbija. Atletik Bilbao ga je doveo u čuvenu Lezamu. To je značilo kraj bezbrižnog detinjstva. Morao je da napusti rodni kraj, preseli se u Bilbao i živi kod hraniteljske porodice, dok je klub preuzeo brigu o njegovom školovanju. Bio je to prvi veliki rez u životu momka koji je sanjao da brani.

Simon nije zapostavio obrazovanje. Upisao je fizioterapiju, da bi brzo shvatio da se ne pronalazi u toj profesiji. Promenio je smer i odlučio da studira administraciju i poslovni menadžment, koje privodi kraju.

Međutim, ni na terenu nije bilo mnogo lakše. Kada je stigao do prvog tima velikana sa San Mamesa, ispred njega su stajala tri ozbiljna imena – Kepa Arizabalaga, Jago Ererin i Aleks Remiro. Sva trojica bili su ispred u hijerarhiji i delovalo je da za Unaija nema mesta. Čak je počeo da razmišlja da karijeru nastavi negde drugde.

Sa 21 godinom prihvatio je pozajmicu u Elče. Već je bio član mlade selekcije Španije, ali za prvi tim Atletika nije odigrao nijedan minut. Delovalo je kao da će upravo tamo graditi novu karijeru. A onda se sve namestilo. Kepa je prodat u Englesku. Ererin se povredio. Remiro je otišao u Sosijedad. Odjednom je Bilbao pozvao upravo njega.

Dobio je šansu na početku sezone 2018/19. i više je nije ispustio. Ono što je trebalo da bude privremeno rešenje postalo je dugoročna odluka. Simon je iz kola u kolo branio sve sigurnije, a vrlo brzo postalo je jasno da Atletik među stativama ima golmana za narednu deceniju.

Gotovo identičan scenario ponovio se i u reprezentaciji. Luis Enrike ga je pozvao zajedno sa Davidom de Heom i Kepom, dvojicom čuvara mreže koji su u tom trenutku imali daleko veći renome. Simon nije stigao kao prvi izbor, već kao čovek iz drugog plana. Večita zamena.

Rodri ispred svih: Evo ko su najveći pobednici Mundijala 2026.

Jedna prijateljska utakmica protiv Holandije promenila je sve. Dobio je priliku i iskoristio je bez mnogo buke. Od tog trenutka selektor nije imao dilemu ko će braniti. Čak ni pojedini kiksevi, poput onog protiv Hrvatske na Evropskom prvenstvu, nisu poljuljali poverenje koje je uživao.

Dolazak Luisa de la Fuentea samo je dodatno učvrstio njegov status. Na Evropskom prvenstvu 2024. prerastao je u jednog od lidera reprezentacije. Penal-serija protiv Švajcarske pretvorila je Unaija u heroja nacije. Godinama je nosio etiketu golmana koji zna da pogreši u najgorem trenutku, a onda je upravo sa bele tačke počeo da briše sve sumnje.

Posle utakmice dogodilo se nešto gotovo jednako neobično kao i njegove odbrane. Čovek koji je godinama važio za jednog od najmirnijih i najpovučenijih fudbalera reprezentacije nije uspeo da sakrije emocije. Priznao je da ga je adrenalin potpuno poneo i da je prvi put dozvolio sebi da otvoreno pokaže koliko mu sve to znači. Bio je to trenutak kada je od dobrog golmana postao nacionalni heroj.

Dve godine kasnije otišao je još dalje. Na tek završenom Svetskom prvenstvu 2026. primio je samo jedan gol. Šest puta je sačuvao mrežu, poneo priznanje za najboljeg golmana turnira i postao poslednja cigla u bedemu koji niko nije uspeo da probije.

Dok su Jamal, Pedri, Feran Tores, Rodri i ostali osvajali naslovne strane zbog golova i poteza koji će se vrteti godinama, Simon je branio i ćutao. Kao nekad na seoskom trgu, uz zid, staru loptu i snove.

Na kraju nije postao novi Bufon. Postao je prvi Unai Simon – najbolji golman Svetskog prvenstva.

Bonus video: