Italijanska mafija napravila fabriku svetskih šampiona

Svetsko prvenstvo u Sjedinjenim Američkim Državama, Kanadi i Meksiku je spustilo zavesu. Posle 104 utakmice, više od 300 golova i prvog turnira sa 48 reprezentacija, pehar je završio u rukama Španije, koja je još jednom potvrdila da njena škola fudbala i dalje proizvodi šampione. Dok se reprezentativci razilaze i vraćaju u svoje klubove, fokus se prirodno seli na letnji prelazni rok, pregovore, milionske transfere i novu klupsku sezonu.

Međutim, pre nego što transfer pijaca potpuno preuzme naslovne strane, ostalo je jedno zanimljivo pitanje. Koji su klubovi kroz istoriju zapravo bili najveće fabrike svetskih prvaka? Gde su igrali fudbaleri koji su podizali Zlatnu boginju i koliko se kroz decenije menjala mapa najvećih fudbalskih sila?

Meridian sport ti donosi NOVI BONUS DOBRODOŠLICE – do 26.000 DINARA uz dva dana igre bez depozita!

Od Urugvaja 1930. godine pa sve do šampionske Španije iz 2026. na listi nema mnogo iznenađenja kada je reč. Italijanski i nemački giganti drže primat, ali je zanimljivo koliko su pojedine južnoameričke ekipe ostavile dubok trag u prvim decenijama Mundijala, dok su modernu eru obeležili evropski velikani.

Donji deo liste čine klubovi koji možda danas nisu među najmoćnijima na planeti, ali su u određenim epohama praktično hranili svoje reprezentacije najboljim fudbalerima. Korintijans zauzima 20. mesto sa sedam svetskih šampiona. Brazilski velikan bio je važan deo selekcija koje su osvajale titule 1958, 1970, 1994. i 2002. godine, pa su kroz njegove redove do svetske krune stigli Oreko, Žilmar, Ado, Rivelino, Viola, Rikardinjo i Vampeta.

Korak ispred nalaze se PSŽ, Keln i Independijente sa po osam svetskih prvaka. Parižani su zanimljiv primer kako se istorija gradila u različitim epohama. Od Raija i Bernara Lame, preko Ronaldinja i generacije koja je Francuskoj donela titulu 2018. godine, pa sve do Lionela Mesija i Fabijana Ruiza, koji je kao član šampionske Španije dodatno uvećao bilans francuskog kluba.

Keln duguje svoju poziciju slavnim generacijama Zapadne Nemačke iz pedesetih, sedamdesetih i devedesetih godina prošlog veka, dok je Independijente gotovo kompletnu svoju istoriju ispisao kroz dve zlatne argentinske generacije – one iz 1978. i 1986. godine.

Stepenik više nalaze se River Plejt i Palmeiras sa po devet svetskih šampiona. River je bio okosnica argentinske reprezentacije koja je pokorila svet na domaćem terenu 1978. godine, a svoje mesto na listi dodatno je učvrstio zahvaljujući Franku Armaniju iz šampionske ekipe Argentine sa Mundijala u Kataru.

Palmeiras je, s druge strane, ostavio dubok trag kroz gotovo svaku veliku brazilsku generaciju. Od Žozea Altafinija i Vave, preko Đalme Santosa i Emersona Leaa, pa sve do Markosa, koji je bio jedan od heroja Brazila 2002. godine.

Sa po 10 svetskih šampiona slede Arsenal, Atletiko Madrid i Milan. Arsenal je veliki skok napravio zahvaljujući osvajanju Mundijala 2026. godine. David Raja, Martin Zubimendi i Mikel Merino doneli su Tobdžijama tri nova svetska prvaka i učvrstili londonski klub među istorijskom elitom.

Još veći doprinos stigao je iz Madrida. Atletiko je zahvaljujući šampionskoj Španiji dobio čak četvoricu novih prvaka – Alehandra Grimalda, Marka Pubilja, Markosa Ljorentea i Aleksa Baenu, koji su se pridružili Antoanu Grizmanu, Tomi Lemaru, Lukasu Ernandezu, Anhelu Korei, Nahuelu Molini i Rodrigu de Polu.

Milan je posebna priča. Rosoneri su kroz skoro čitav vek imali predstavnike u ekipama koje su osvajale svet. Od Pjetra Arkarija još tridesetih godina prošlog veka, preko Franka Barezija, pa sve do generacije koja je sa Italijom osvojila Mundijal 2006. godine i u kojoj su bili Andrea Pirlo, Alesandro Nesta, Alberto Đilardino, Đenaro Gatuzo i Filipo Inzagi.

Botafogo, Sao Paulo i Nasional predstavljaju svojevrsne spomenike zlatnim epohama brazilskog i urugvajskog fudbala. Botafogo je svetu dao Garinču, Didija i Niltona Santosa, igrače koji su obeležili dve uzastopne titule Brazila, dok je Sao Paulo kroz različite epohe iznedrio čak 12 svetskih šampiona, među kojima su Kafu, Kaka i Rožerio Seni.

Nasional duguje gotovo kompletan svoj učinak prvim decenijama Svetskih prvenstava. Urugvajske titule iz 1930. i 1950. praktično su ispisane imenima fudbalera ovog kluba.

Kada se uđe među osam najboljih, počinje društvo pravih fudbalskih aristokrata. Real Madrid sa 13 svetskih šampiona možda nije prvi na listi, ali je malo klubova koji mogu da se pohvale tako raznovrsnom istorijom. Kraljevski klub imao je osvajače Mundijala sa Zapadnom Nemačkom, Argentinom, Brazilom, Francuskom, Nemačkom i Španijom. Poslednje ime koje je upisano u tu galeriju jeste Mark Kukurelja, osvajač Mundijala 2026.

Santos i Penjarol dele sedmo mesto sa po 15 šampiona i predstavljaju simbole dva različita kontinenta. Santos je praktično bio reprezentacija Brazila u malom. Pele, Pepe, Žilmar, Zito, Mauro Ramos, Kutinjo, Karlos Alberto Tores… Spisak izgleda kao stranica iz fudbalske enciklopedije.

Penjarol je imao sličnu ulogu u Urugvaju. Prve dve titule ove zemlje gotovo da nije moguće zamisliti bez igrača slavnog kluba iz Montevidea.

Roma je peta sa čak 18 svetskih šampiona. Zanimljivo je da rimski klub nije zavisio od jedne reprezentacije ili jedne ere. Njegove boje nosili su prvaci sveta iz Italije, Brazila, Francuske, Nemačke i Argentine, što dovoljno govori koliko je dugo uspevao da okuplja vrhunske fudbalere.

Četvrto mesto pripada Barseloni, koja je stigla do brojke od 20 svetskih šampiona. Generacija iz 2010. godine ostala je upisana zlatnim slovima, pošto su Ćavi, Inijesta, Pujol, Buskets, Pike, Vilja, Pedro i Valdez činili srce reprezentacije Španije. Šesnaest godina kasnije katalonski klub dobio je novu injekciju zahvaljujući Đoanu Garsiji, Eriku Garsiji, Gaviju, Pauu Kubarsiju, Pedriju, Laminu Jamalu, Daniju Olmu i Feranu Toresu.

Na podijumu više nema slučajnosti. Inter je treći sa 22 svetska šampiona. Nerazuri su kroz različite epohe imali Meacu, Bergomija, Materacija i čitavu plejadu Azura, ali i Ronalda, Jurija Đorkaefa, Lotara Mateusa, Jirgena Klinsmana i Lautara Martineza.

Ispred njih nalazi se Bajern Minhen sa 23 osvajača Mundijala. Bavarski gigant decenijama je bio kičma reprezentacije Zapadne Nemačke, a kasnije i ujedinjene Nemačke. Bekenbauer, Gerd Miler, Sep Majer, Manuel Nojer, Filip Lam, Bastijan Švajnštajger, Tomas Miler, Toni Kros… Malo koji klub može da se pohvali takvom galerijom velikana.

Na vrhu, međutim, nema dileme. Čak tri italijanska tima među pet najuspešnijih. Kao mafija u fudbalskim okvirima.

Juventus je neprikosnoven sa 28 svetskih šampiona. Torinski klub gradio je ovu dominaciju gotovo čitav vek. Od slavne italijanske reprezentacije iz 1934. godine, preko generacije Dina Zofa i Paola Rosija, pa sve do Bufona, Kanavara, Del Pjera i Kamoranezija 2006. godine. Na listi su svoje mesto pronašli i Zinedin Zidan, Didije Dešan, Blez Matuidi, Anhel Di Marija i Leandro Paredes.

Možda će Barselona, Inter ili Bajern u godinama koje dolaze dodatno da smanje zaostatak, posebno posle nove španske generacije koja tek ulazi u najbolje igračke godine. Ipak, istorija kaže da je Juventus već skoro jedan vek mesto na kojem se okupljaju ili stvaraju igrači koji završavaju sa Zlatnom boginjom u rukama.

TOP 20 klubova sa najviše svetskih šampiona

1. Juventus – 28
2. Bajern Minhen – 23
3. Inter – 22
4. Barselona – 20
5. Roma – 18
6. Penjarol – 15
7. Santos – 15
8. Real Madrid – 13
9. Nasional – 12
10. Sao Paulo – 12
11. Botafogo – 11
12. Milan – 10
13. Atletiko Madrid 10
14. Arsenal – 10
15. Palmeiras – 9
16. River Plejt – 9
17. Independijente – 8
18. Keln – 8
19. PSŽ – 8
20. Korintijans – 7

Bonus video: