Valensija više ne liči na klub koji je nekada terao Evropu da zastane. Problem je što to nije ona vrsta pada koja se dogodi preko noći, posle jedne katastrofalne sezone ili jednog pogrešnog trenera. Ovo je sporije i bolnije propadanje – godina za godinom, odluka za odlukom, prodaja za prodajom, promena trenera za promenom trenera. I sada je stiglo dotle da Rodri, jedan od najboljih fudbalera na planeti, svetski šampion i kapiten Španije, posle sat vremena gledanja Valensije protiv Barselone samo okrene glavu ka saigraču i izgovori ono što su mnogi na Mestalji već dugo mislili.
“Baš su slabi, druže. Baš loši“.
NOVI BONUS DOBRODOŠLICE – Registruj se i uzmi besplatan tiket uz 100 sekundi besplatnih spinova!
Nije čak ni želeo da provocira, niti se smejao. Bio je više zatečen nego bezobrazan. Kao neko ko se vratio posle duže vremena izdaleka i gleda klub sa ogromnim imenom i ne može da shvati šta je ostalo od njega. Problem za Valensiju je što je Rodri, koliko god su njegove reči bile grube, pogodio u sred srede.
Slepi miševi zaista izgledaju loše. Toliko loše da je Karlos Korberan dobio otkaz već posle pet kola, posle četiri poraza i jednog remija. Valensija je zakucana za dno La Lige sa samo jednim bodom, a najgori početak u istoriji kluba nije više teorija, već nova mrlja na ionako prepunoj stranici crnih statistika.
Kiat Lim se posle duže vremena pojavio na Mestalji početkom meseca. Sin vlasnika Pitera Lima i čovek koji je pre oko godinu i po dana dobio predsedničku funkciju konačno je seo na tribine u četvrtom kolu La Lige. Došao je gotovo kao da ide na operaciju koju ne želi da obavi. Na ulazu je video masu koja čeka. Samo što ga nije čekala da mu poželi dobrodošlicu.
Navijači su u znak protesta ostavili donji deo južne tribine prazan do 19. minuta. Sa ulice se čula buka, a onda je počela utakmica protiv Barselone i vrlo brzo je postalo jasno da tog dana neće biti nikakvog čuda. Lamin Jamal je pogodio u šestom minutu, drugi gol mu je poništen, a Barselona je kasnije dodala još četiri. Završilo se 0:5.
Lim je tako na prvom takmičarskom meču Valensije koji je gledao uživo dobio savršen rezime trenutnog stanja kluba – prazan deo tribina, zvižduci, protesti, pet lopti u mreži i navijači koji mu poručuju da ode zajedno sa porodicom.
Utakmica je već bila odlučena kada je Rodri, koji je posle sat vremena zamenjen uz ovacije, uzeo peškir i okrenuo se ka Pauu Kubarsiju.
“Ovi su baš slabi, a? Baš su slabi, druže. Baš loši“.
Pitao je gde je Valensija završila prošle sezone. Kada je čuo da je bila nadomak plasmana u Evropu, pogledao je sa nevericom. Potom je primetio da domaćin praktično nije izlazio sa svoje polovine.
“Užasni“.
Snimak je objavila emisija „El Día Después“ i vrlo brzo je obišao fudbalski svet. Rodri je zatim pozvao kapitena Valensije Hosea Luisa Gaju i izvinio mu se, a nekoliko dana kasnije ponovio je izvinjenje i javno. A onda su navijači uradili ono što navijači rade kad im neko sa strane izgovori ono što oni sami već dugo misle. Napravili su majice. Na njima je pisalo: “Baš su loši”. Ispod toga: “Svi smo Rodri”.
Da bi se shvatilo koliko je ovo zapravo nenormalno, dovoljno je vratiti film dvadesetak godina unazad. Valensija je klub sa šest titula prvaka Španije, osam osvojenih kupova i tri evropska trofeja. Bila je prvak Španije 2002. i 2004, osvojila UEFA kup i Superkup Evrope 2004. godine, a 1999. osvojila je Kup kralja. Valensija je 2000. i 2001. godine igrala finale Lige šampiona. Dva puta zaredom. Prvo je u Parizu izgubila od Reala sa 3:0, a godinu dana kasnije u Milanu je posle penala poklekla protiv Bajerna. I nije se posle toga raspala.
Naprotiv. Iz tih poraza rodila se jedna od najboljih generacija u istoriji kluba. Rafa Benitez je 2002. odveo Valensiju do prve titule prvaka posle 31 godine, a dve godine kasnije usledila je još jedna titula, UEFA kup, Superkup Evrope i nastavak zlatnog perioda.
To je bio klub koji je umeo da izgubi finale Lige šampiona, obriše krv sa čela i vrati se još jači. Danas ne ume ni da preživi pet kola bez smene trenera. Tu se vidi razmera sunovrata.
Mestalja je sama po sebi deo problema i deo ironije ove priče. Stadion na kojem danas navijači protestuju otvoren je još 1923. godine i najstariji je koji se trenutno koristi u La Ligi. Na njegovim tribinama igrala je čuvena Električna linija iz četrdesetih, na travi je Mario Kempes postao El Matador, a kasnije su se smenjivali Mendijeta, Baraha, Ajala, Aimar, Vilja i čitava plejada igrača koji su od Valensije napravili klub kojeg se Evropa ozbiljno plašila.
Valensija je čak imala i neverovatnu tradiciju – osvajala je najmanje jedan trofej u svakoj deceniji od četrdesetih do 2010-ih, a samo Barselona i Atletiko Madrid imali su isti niz u tom periodu. Poslednji trofej stigao je 2019, kada je u finalu Kupa kralja srušena Barselona. Od tada – ništa. Ništa osim prodaje, promena, nervoze i sve dubljeg osećaja da se klub udaljava od sopstvenog identiteta.
Karlos Korberan je stigao u klub u decembru 2024. godine kada je klub bio u zoni ispadanja i uspeo da ga izvuče do 12. mesta. Prošle sezone ponovo je morao da gasi požar. Valensija je bila u zoni ispadanja, a onda je Korberan povukao ekipu sve do ivice plasmana u Evropu. Dobio je produžetak ugovora. Desetak dana pre nego što je dobio otkaz, izvršni direktor Ron Gurlaj pričao je o stabilnosti i potrebi da se podrži trener u kojeg klub veruje.
Pet kola kasnije, Korberan je bivši. I Gurlaj je bivši. To najbolje pokazuje koliko je Valensija postala klub bez kontinuiteta. Treneri dolaze i odlaze, sportski direktori dolaze i odlaze, direktori dolaze i odlaze, igrači dolaze i odlaze, predsednika nema nigde, a osnovni problem ostaje da sedi na istom mestu.
Od 2014. godine, kada je Piter Lim preuzeo klub preko Meriton Holdingsa, Valensija je prošla kroz čitavu paradu trenera. Oskar Sančez će biti 15. trener u tom periodu, dok čak ni Voro, čovek koji je šest puta uskakao kao privremeno rešenje, više ne želi tu ulogu. Ironično, samo Nuno Espirito Santo i Marselino imaju bolji procenat pobeda od Korberana. Dakle, ni statistika ne govori da je upravo on bio glavni problem.
Valensija je poslednjih godina postala nešto nalik prodavnici fudbalera. Akademija i dalje proizvodi kvalitet, što je jedna od najvećih prednosti kluba, ali je problem što se najbolji igrači sve češće pretvaraju u finansijsku stavku.
Tokom prethodnih sedam sezona klub je potrošio manje od 70 miliona evra na transfere, dok je od prodaja zaradio više od 230.000.000. Ovog leta uloženo je oko devet miliona evra, manje nego što je potrošila većina konkurencije. Više od 20 igrača promenilo je sredinu u Valensiji ili napustilo klub tokom prethodne dve godine. Logično je da nema kontinuiteta. Ne možeš stalno da prodaješ delove ekipe, da smanjuješ ulaganja, da menjaš ljude na ključnim pozicijama i onda očekuješ da tim iz nedelje u nedelju izgleda kao kandidat za Evropu.
Posebno je simptomatično ono što se događalo od 2021. godine. Valensija je tada sezonu završila na 13. mestu, a potom su se plasmani nastavili vrteti oko sredine i donjeg dela tabele: deveto, 16. i 12. mesto. Evropa je nestala iz života kluba. Sa njom su nestali i ozbiljniji prihodi, veći prostor za ulaganje i mogućnost da se privuku igrači koji mogu da promene tok sezone. Kad nema Evrope, nema ni evropskog novca. Kad nema dovoljno novca, prodaješ najbolje igrače. Kada prodaš najbolje igrače, praviš novu ekipu. Kada napraviš novu ekipu, treba ti trener. Onda promeniš trenera. Pa promeniš sportskog direktora. I tako ukrug. Valensija se već godinama vrti u toj mašini.
Između 2021. i 2026. godine kroz klupu su prošli Havi Grasija, Salvador Gonzales, Hose Bordalas, Đenaro Gatuzo, Ruben Baraha i Karlos Korberan, uz promene mandata i funkcija u međuvremenu. Nijedan nije uspeo da vrati klub u evropski vrh.
Kad je Piter Lim 2014. godine preuzeo Valensiju, priča je trebalo da bude potpuno drugačija. Klub je tada imao ozbiljne finansijske probleme, a Meriton Holdings je preuzeo većinski paket akcija. Limova ideja bila je da napravi klub sposoban da se takmiči u Ligi šampiona. U narednim godinama bilo je i svetlih trenutaka. Valensija je osvojila Kup kralja 2019. pobedom nad Barselonom 2:1 i tako prekinula jedanaestogodišnji post bez trofeja.
Navijači više ne veruju vlasniku. Ne veruju upravi. Sve manje veruju sportskom projektu. A kada se izgubi poverenje publike, nijedan slogan o “novoj eri” više ne zvuči naročito uverljivo.
Situaciji u Valensiji dugo će se pamtiti po Rodrijevom “baš su loši”. Rodri je postao glasnik, a glasnik nije kriv za vest. Valensija puca po svim šavovima, klub je na poslednjem mestu. As Barselone je samo konstatovao u kakvom su stanju Slepi miševi kojih se Stari kontinent plašio.
Valensija nije napravljena da bude 16. ili 17. Klub koji je imao Kempesa, Mendijetu, Vilju, Visentea, Hoakina, Barahu i Ajalu. Klub koji je igrao dva finala Lige šampiona zaredom. Klub koji je osvajao titule, evropske kupove i punio Mestalju noćima koje su se prepričavale decenijama. Danas navijači čekaju ispred stadiona da bi protestovali, prave majice sa Rodrijevim uvredljivim, ali bolno tačnim citatom.
“Svi želimo da se Valensija vrati tamo gde treba da bude, među najbolje klubove naše lige”, rekao je Rodri nekoliko dana kasnije.
To je zvučalo kao izvinjenje, a zapravo je dijagnoza. Valensija je užasna i njen vlasnik treba da se izvini Rodriju.
Bonus video:
