Selesao nije onaj stari. Postoji nešto gotovo nepristojno u tome kada se danas pogleda brazilska reprezentacija i u glavi napravi poređenje sa onom od pre dvadesetak ili tridesetak godina. Onda ne čudi što je četa Karla Anćelotija na nedavnom Svetskom prvenstvu u Sjedinjenim Američkim Državama, Kanadi i Meksiku završila turnir u osmini finala porazom od Norveške.
Nekada je bilo dovoljno da se samo pročita spisak igrača pa da postane jasno da sledi šou. Ronaldo, Romario, Rivaldo, Ronaldinjo, Kaka, Adrijano, Robinjo. Kasnije Nejmar. Nije bilo potrebno mnogo objašnjavanja.
Meridian sport ti donosi NOVI BONUS DOBRODOŠLICE – do 26.000 DINARA uz dva dana igre bez depozita!
Brazil je imao fudbalere koji su izgledali kao da su ih pravili po posebnom kalupu. Igrači sa loptom zalepljenom za nogu, sa drskošću da urade ono što niko drugi ne pokušava. Jedan je mogao da predribla trojicu, drugi da šutne iz mrtvog ugla, treći da proturi kroz noge rivalu, četvrti da pretrči pola terena kao da ga jure učenici III/5…
Nova generacija momaka iz zemlje kafe i sambe ne pravi aluzije na automatsko nabrajanje kandidata za Zlatnu loptu. Vinisijus Žunior jeste postao svetska klasa. Rodrigo je veliki igrač. Endrik ima ogroman potencijal. Rafinja je zvezda Barselone, Estevao je stigao u Čelsi sa etiketom dragulja. Tu su još mnoga imena koja mogu da naprave velike karijere.
Ali gde je novi Ronaldo? Gde je Ronaldinjo? Gde je igrač zbog kojeg će dete u Evropi da ustaje noću da gleda Selesao? Petrostruki prvak sveta ima talente, ali ih definitivno ne proizvodi na isti način.
Brazil je pre nekoliko decenija imao ono što nijedna druga zemlja nije mogla da kopira – ogroman broj dece koja su od najranijeg uzrasta igrala fudbal na ulici, u školama, na betonu, plažama, malim terenima, u favelama… Na praktično svakom slobodnom parčetu zemlje.
Nije bilo važno iz kog ste dela. Ako ste imali loptu i nekoliko metara prostora, mogli ste da igrate. Tu je nastajao onaj brazilski šmek koji je Evropi delovao gotovo vanzemaljski. Deca su učila kako da sakrivaju loptu, kako da prevare protivnika, da improvizuju. Kako da driblingom reše problem kada nema prostora. Bez mnogo razmišljanja, instinktivno.
Zato je Brazil mogao da izbaci igrača kao što je Ronaldinjo. Nekoga koji kao da nikada nije prestao da igra fudbal na ulici. Ili Romarija, kojem nije trebalo 10 dodira da postigne gol. Ili Ronalda Nazarija, koji je u punom sprintu izgledao kao da mu je lopta deo tela. Bukvalno.
Njihova genijalnost bila je proizvod okruženja, a ne akademije. A onda je negde u drugoj deceniji 21. veka stigao novac. Džakovi para. Brazilski fudbal počeo je da funkcioniše kao ozbiljna industrija. Klubovi su shvatili da u sopstvenim dvorištima imaju decu vredniju od zlata, koja jednog dana mogu da budu prodata evropskim gigantima za pravo bogatstvo.
I tu počinje promena. Akademije postaju sve važnije, a samim tim i treninzi postaju strukturisaniji. Deca se ranije sele u klubove. Agenti i skauti ulaze u priču. Svaki talentovani klinac dobija plan razvoja. To zvuči kao dobra stvar i u mnogim aspektima jeste, ali zauzvrat uzima dušu.
Brazil danas ima ozbiljne akademije, odlične trenere i ogromnu infrastrukturu za razvoj igrača. Problem je što sa profesionalizacijom nestaje deo haosa iz kojeg je nekada nastajala magija. Nema savršenog sistema, nešto mora da se žrtvuje.
Ako se desetogodišnjem detetu od prvog dana objašnjava gde treba da stoji, kada treba da doda i koliko dodira sa loptom sme da napravi, možda će nastati savršeno programiran fudbaler. Međutim, sasvim sigurno neće postati Ronaldinjo. Jer Ronaldinjo je upravo Ronaldinjo zato što je kao klinac radio stvari koje trener sigurno nije želeo da on radi.
Postoji još jedan problem. Moderni fudbal je postao brutalan. Brži je, fizički zahtevniji, taktički komplikovaniji i mnogo manje tolerantan prema igračima koji ne mogu da odgovore zahtevima sistema.
Nekada je trener, na primer, mogao da kaže:
“Daj loptu Ronaldinju i neka on nešto smisli“.
Danas klubovi žele da znaju gde će Ronaldinjo biti kada izgube loptu. Koji će prostor da zatvori. Koga će da pritisne. Koliko će sprintova da napravi i da li će da se vrati u blok. Nije dovoljno biti genije. Mora da se bude vojnik. Ma, dovoljno je pogledati barem jednu utakmicu sa Mundijala 2002. i primetiti ogromnu razliku u odnosu na aktuelne trendove u igri.
Tu se verovatno krije jedan od razloga zbog kojih je brazilski fudbal promenio lice. I dalje proizvodi tehnički nadarene igrače, ali ih moderni sistem sve ranije oblikuje prema zahtevima modernog fudbala. Evropa sada kupuje funkcionalnost.
Bilo bi potpuno pogrešno tvrditi da Brazil više nema vrhunske igrače. Vinisijus Žunior je dovoljan dokaz da takva priča ne pije vodu. Njegov put je, pak, zanimljiv upravo zato što pokazuje koliko se promenio razvoj brazilskog fudbalera. Real Madrid ga je 2018. doveo kao tinejdžera iz Flamenga, platio ogroman novac i praktično preuzeo deo njegovog razvoja.
U početku je bilo problema. Loše odluke, previše driblinga, promašaji. Debatovalo se da li je Real pogrešio. A onda je Vinisijus eksplodirao i sada je jedan od najopasnijih igrača. Ipak, najpre je morao da prođe kroz evropsku školu da bi svoju brazilsku spontanost pretvorio u oružje na najvišem nivou.
S druge strane, Ronaldinjo. Kada je stigao u Pari Sen Žermen, već je bio igrač čiji je fudbal bio zasnovan na instinktu, driblingu i potpunoj slobodi. Isto važi za Ronalda, Rivalda. Oni za razliku od Vinisijusa nisu morali da nauče šta znači biti fudbaler, veća samo kako da svoju magiju uklope u novo podneblje. Danas je proces često obrnut. Mladi Brazilac odlazi u Evropu veoma rano i tamo tek postaje neko.
Negde na prelazu tih generacija, Nejmar. On je poslednji veliki brazilski fudbalski princ koji je istovremeno nosio staru magiju i novu industriju. Santos, ulični fudbal, dribling. Pa frizura, tetovaže, slava, ogroman transfer, Barselona. A onda i 222 miliona evra do Pariza. Najskuplji tranferu istoriji.
Nejmar je bio ono što Brazil najbolje radi, ali je ujedno bio i proizvod potpuno novog fudbalskog sveta. Od najranijih dana oko njega se vrtela čitava industrija. Agenti, sponzori, mediji, marketing. Međutim, Nej je poslednji koji je uspeo da spoji dva sveta. Bio je dovoljno divlji da podseti na Ronaldinja, ali dovoljno moderan da postane globalni brend. Posle njega više nema tog osećaja da Brazil ima igrača koji će jednog dana “preuzeti” fudbal. Vinisijus mu je veoma blizu. Ali još nije taj.
Novac je promenio i način na koji deca sanjaju. Nekada je brazilsko dete želelo da bude Ronaldo, a danas želi da bude Ronaldo i da potpiše ugovor od 50 miliona evra. Zvuči banalno, ali razlika je ogromna. Sport, generalno, odavno nije samo igra. Postao je društveni izlaz. Fudbal naročito. Za neke porodice, talentovano dete predstavlja šansu da promeni čitav život.
Decenijama su Brazilci učili one na Starom kontinentu kako se igra fudbal, a sada Evropa uči njih. Na kormilo reprezentacije postavljen je Don Karlo, iskusni i trofejni italijanski strateg i sada Brazilci sve više rade ono što rade i evropske reprezentacije. Više presinga, tranzicije, automatizama, a mnogo manje improvizacije.
I kada se pogleda utakmica Brazila, stekne se osećaj da je to vrlo dobar tim, ali ne nužno Selesao. Onaj Brazil kojeg se protivnik plašio čim čuje njegovu veselu himnu, koji koji je mogao da postigne tri gola, a da nijedan ne liči na prethodni.
Brazil je ipak uvek pronalazio odgovor. Kada se činilo da nema novog Pelea, pojavio se Ziko, kasnije Romario, pa Ronaldo, Rivaldo. Posle su došli Ronaldinjo, Kaka, Nejmar… Sada ostaje da se čeka. Možda sledeći brazilski mađioničar trenutno ima 12 godina i šutira loptu na prašnjavom terenu. Možda je u akademiji nekog velikog kluba i uči kako da igra po modernim shvatanjima.
A možda će, jednog dana, upravo taj klinac da uradi ono što su njegovi prethodnici radili decenijama. Da prekrši pravila i napravi potez koji niko nije očekivao. I tako podseti svet zašto je Brazil uvek bio više od fudbalske reprezentacije.
Bonus video:
