Kako se zapravo kupuje Liga šampiona

Petnaest godina, milijarde evra, desetine velikih imena. Najskuplji transfer u istoriji fudbala, verovatno najbolji igrač svih vremena, generacijski talenat, treneri sa ozbiljnim biografijama i svlačionica u kojoj je godinama bilo više ega nego mesta za sedenje. I sve to vreme, Liga šampiona je izmicala Pari Sen Žermenu.

Novcem mogu da se kupe najskuplje jahte, avioni, dijamantski satovi i čitavi kvartovi u Parizu, ali fudbal ima surovu osobinu da prezire skorojeviće. Punih 15 godina Sveci su služili kao najskuplji i najglamurozniji cirkus u istoriji vrhunskog sporta. Bio je to projekat izgrađen na naftnim milijardama i nabujalom egu. Da bi stigli do tačke u kojoj ih fudbalski svet konačno shvata ozbiljno, morali su da prođu kroz sito i rešeto.

Meridian sport ti donosi NOVI BONUS DOBRODOŠLICE – do 26.000 DINARA uz dva dana igre bez depozita!

PSŽ je godinama pokušavao da kupi ono što se ne kupuje. Dovodio je zvezde, menjao trenere, podizao plate do granica razuma i pravio ekipe od kojih bi se protivnicima tresle noge. Ali kada bi došla ona faza sezone u kojoj se igra za goli život, nešto bi se raspalo. Taktika, svlačionica, glava. Šta god. Nešto nije bilo kako treba dok nije došao Luis Enrike.

Čovek koji je PSŽ odveo do vrha nije napravio još jedan tim superzvezda. Uradio je gotovo suprotno. Počistio je ono što je godinama bilo važnije od kolektiva i napravio ekipu u kojoj više nije bilo neophodno da jedan čovek bude veći od svih ostalih.

Kada je 2011. godine Qatar Investment Authority preuzeo kontrolu nad Pari Sen Žermenom, bilo je jasno da se u Parizu više ne igra po starim pravilima. PSŽ je želeo da postane evropska sila. Novac je stigao gotovo bez ograničenja. Ambicije još brže.

U domaćem prvenstvu to je vrlo brzo počelo da daje rezultate. PSŽ je osvojio devet titula prvaka Francuske, šest Kupova Francuske, šest Liga kupova i devet Superkupova u periodu pre dolaska Luisa Enrikea. Francuska je postala premala za klub koji je svoje oči odavno usmerio prema vrhu Starog kontinenta.

Međutim, Liga šampiona nije marila za novac. To je potpuno druga životinja. PSŽ je mogao da dominira u Francuskoj, da dovede gotovo svakog igrača kog poželi i da napravi ekipu vrednu stotine miliona evra. Ipak, u Evropi je stalno postojao osećaj da nešto nedostaje.

Pre katarskog kapitala klub je imao svega dva međunarodna trofeja: Kup pobednika kupova iz 1996. i Intertoto kup iz 2001. godine. Onda su počele da stižu zvezde. Zlatan Ibrahimović bio je prva velika najava onoga što će PSŽ postati.

Završena najveća misija katarske ere

Ibra je angažovan da promeni mentalitet kluba. Sa njim je PSŽ dobio lice, autoritet i igrača koji se ponašao kao da mu je evropska titula već pripadala. U Parizu je postao simbol novog vremena, ali Zlatan nije bio dovoljan.

PSŽ je osvajao Francusku, ali je u Ligi šampiona uglavnom udarao u plafon koji nikako nije uspevao da probije. Klub je rastao, ali je zajedno sa njim rastao i pritisak. Svaki novi neuspeh postajao je sve skuplji, jer više nije bilo opravdanja. Ako imate novac, najbolje igrače, odlične trenere i gotovo neograničene mogućnosti na tržištu, onda neuspeh više nije slučajnost.

U avgustu 2017. godine stigao je Nejmar za 222 miliona evra iz Barselone. Brojka koja je tada izgledala kao da je neko pogrešio prilikom unosa podataka. PSŽ je platio otkupnu klauzulu i doveo Brazilca, napravivši transfer koji će promeniti ekonomiju fudbala. Bila je to poruka svetu da Pari Sen Žermen više ne želi da sedi za stolom sa najvećima. Želeo je da bude glavni za tim stolom.

Nejmar je trebalo da bude čovek koji će klub odvesti do evropskog vrha. Imao je talenat da uradi gotovo sve. Bio je spektakl u kopačkama, igrač koji je mogao sam da promeni utakmicu.

Potom je stigao i Kilijan Mbape za 180.000.000 iz Monaka. PSŽ je odjednom imao dvojicu igrača koji su trebalo da predstavljaju budućnost svetskog fudbala. I baš tu se pojavila jedna od najvećih ironija ovog projekta. Klub je imao toliko individualnog kvaliteta da je počeo da ima problem sa viškom kvaliteta.

Ko je glavni? Ko odlučuje? Ko izvodi prekide? Ko ima najveću slobodu? Ko je lice projekta? Pitanja koja se ne rešavaju novcem.

Kilijan Mbape je u Pariz stigao kao tinejdžer sa stavom koji zna da će jednog dana biti najbolji. Nije pogrešio. Postao je superzvezda, lice reprezentacije, jedan od najubojitijih igrača planete i čovek oko kojeg je PSŽ godinama gradio budućnost. Dobio je status koji bi u mnogim svlačionicama bio nezamisliv. Postao je centar projekta. A problem je ostao isti.

PSŽ je imao Mbapea. Imao je Nejmara. Imao je kasnije i Lionela Mesija, a Liga šampiona je i dalje bila negde drugde. Međutim, to nije bio tim, već skup individualaca.

Dolazak Mesija koji je sa Barselonom već osvojio sve što je moglo da se osvoji, trebalo da je donese pelcer. PSŽ je dobio ono što je delovalo kao poslednji argument. Nejmar, Mbape, Mesi. Nisu bili loši. Svako od njih mogao je da bude najbolji igrač ekipe. Ali tri superzvezde nisu automatski tri puta veća šansa za trofej.

El mudo

PSŽ je izgubio ono čemu je godinama težio, a pitanje više nije bilo koliko još novca treba potrošiti. Pitanje je bilo – šta uopšte još može da se kupi? Pa, ništa.

Nije bio problem u tome što klub nije imao dobre igrače. Imao ih je previše. Nije bio problem ni u tome što nije imao trenere. Na klupi su sedeli ljudi poput Karla Anćelotija, Tomasa Tuhela, Maurisija Poketina, Unaja Emerija i Luisa Enrikea. Nedostajala je samo ekipa.

Godinama su kroz Pariz prolazile primadone svetskog fudbala. Velika imena, velike plate, veliki marketing i još veća očekivanja. I tu je Enrike uradio ono što mnogi pre njega nisu uspeli. Napravio je ekipu u kojoj je projekat postao važniji od pojedinca.

Kada je Enrike 2023. stigao u PSŽ, nasledio je klub sa ogromnim očekivanjima i godinama nataloženog pritiska. Umesto da nastavi istu priču, napravio je rez. Veliko ime je moralo da zasluži minute, da postoji razlog zbog kojeg je na terenu. Nije bilo dovoljno biti zvezda. Nije bilo dovoljno tražiti loptu. Moralo je da se radi i kad je nemaš.

I što je najvažnije – niko nije mogao da bude veći od sistema. Od kluba koji je pokušavao da napravi ekipu od najboljih pojedinaca, postao je klub koji je pokušao da napravi najbolje zajedno. I tek tada je sve počelo da klikće.

Koliki je uticaj Luis Enrike imao na PSŽ možda se najbolje vidi kada se statistika stavi na sto. Sinoć osvojen Superkup UEFA protiv Aston Vile u pobedi od 2:1 predstavlja šesti međunarodni trofej u trenerskoj karijeri španskog stručnjaka. Osvojio je tri Lige šampiona – jednu sa Barselonom i dve sa PSŽ-om – i tri Superkupa, jedan sa Barselonom i dva sa Parižanima.

Time se izjednačio sa Arigom Sakijem, koji je osvojio šest međunarodnih trofeja. Ispred njega su samo najveća imena evropskog trenerskog fudbala. Karlo Anćeloti je na vrhu sa 11 trofeja: pet Liga šampiona, pet Superkupova i jedan Interkontinentalni kup. Pep Gvardiola, ser Aleks Ferguson i Đovani Trapatoni imaju po sedam.

Iza Enrikea, sa po pet, ostaju Bob Pejsli, Zinedin Zidan, Nereo Roko, Žoze Murinjo, Luj van Gal i Unaj Emeri. Drugim rečima, Luis Enrike je ušao u ozbiljnu istorijsku raspravu. A još nije završio.

Ko je ubio brazilski fudbal?

Osvojiti jednu Ligu šampiona je teško. Ponoviti je još teže, a osvojiti tri uzastopne gotovo je istorijska anomalija. U istoriji evropskog fudbala takav podvig uspeli su samo najveći. Veliki Real Madrid iz pedesetih, Ajaks predvođen Johanom Krojfom, Bajern Franca Bekenbauera i Zidanov Real. Sada PSŽ pokušava da se upiše pored njih.

Možda će se jednog dana na istoriju PSŽ-a gledati kao na jednu od najvećih fudbalskih lekcija 21. veka. Klub je imao novac pre nego što je imao strpljenje. Pokušavao je da preskoči stepenice. Kupovao je gotove proizvode i nadao se da će od njih dobiti šampionsku mašinu. Sport generalno ne funkcioniše tako.

Luis Enrike je simbol kolektiva. Njegov PSŽ izgleda drugačije nego ranije. Nema potrebe da svaki napad bude Nejmarov, niti da svaki problem rešava Mbape ili Mesi. Magija je u tome što svi rade svoj posao. Jedan trči kada drugi izgubi loptu. Drugi pokriva trećeg. Treći ulazi u prostor za četvrtog. Neko sedi na klupi i čeka svoju šansu.

Ne može da se kupi hemija u svlačionici. Karakter, zajedništvo. Ne može da se plati igrač da u sudijskoj nadoknadi potrči za saigračem zato što mu veruje. To se gradi godinama. Zato je Luis Enrike najvažniji transfer koji je PSŽ napravio u eri katarskog novca.

Bonus video: