Početak je avgusta, napolju jedva 10 stepeni celzijusa. Lopta leti kroz hladan arktički vazduh. Iza jednog gola nema tribine, iza drugog nema grada. Samo planine, more i priroda koja deluje kao da je napravljena da čoveku pokaže koliko je mali. Na Grenlandu je fudbal, kao i čovek, morao da se prilagođava da bi opstao. I opstaje već 56 sezona.
Na najvećem ostrvu sveta, najpopularnija igra je morala da nauči da živi bez svega onoga što se u ostatku Evrope podrazumeva. Bez prirodne trave, velikog broja stanovnika, razvijene putne mreže između gradova, dugačke sezone. Bez mogućnosti da se napravi stadion. I pored toga, fudbal je preživeo i postao je jedan od najvažnijih sportova.
Meridian sport ti donosi NOVI BONUS DOBRODOŠLICE – do 26.000 DINARA uz dva dana igre bez depozita!
I dok se u većem delu planete ovog leta pričalo o Mundijalu, transferima i milijardama evra, Grenland je dobio svog šampiona na način koji gotovo da nema nikakve veze sa tim svetom. B-67 iz Nuka osvojio je 17. titulu prvaka nacionalnog prvaka. Četvrtu uzastopnu.
Prvenstvo je trajalo svega nekoliko dana. Ovogodišnje izdanje Angutit Inersimasut Isikkamik Arsarluni NP, grenlandskog šampionata, počelo je 3. avgusta, a završilo se već 8. Pet dana. To je 120 sati. Za to vreme četiri ekipe borile su se za titulu, a završni turnir odigran je u Manitsoku.
U finalu su se sastali B-67 i G-44 iz Kekertarsuaka. Klub iz glavnog grada nije ostavio mnogo prostora za iznenađenje. Slavio je sa 4:0, a svi golovi stigli su u drugom poluvremenu. Herman je postigao dva, Eriksen-Petersen jedan, dok je još jedan pogodak bio autogol.
Treće mesto osvojio je Akigsijak pobedom od 5:0 nad IT-79. Rezultati su zapisani, pehar je uručen, ali ono što je mnogo zanimljivije od finala jeste kako je uopšte moguće organizovati fudbalsko prvenstvo na Grenlandu? Jer ono što je u Evropi normalno, tamo je avantura.
Na karti Grenland izgleda ogromno. U stvarnosti je još veći. Ogromna većina teritorije prekrivena je ledom, a gradovi i naselja razbacani su duž obale. Između njih uglavnom ne postoje putevi kojima bi ekipe mogle da putuju kao što to rade klubovi u Evropi.
Nema autobusa koji u petak ujutru kreće iz Nuka, prelazi nekoliko stotina kilometara i uveče stiže na gostovanje. Nema autoputa, ni železnice. Do drugih naselja stiže se avionom, helikopterom ili brodom, zavisno od destinacije i vremenskih uslova. Putuje cela ekipa. Troškovi su visoki, vremenski uslovi mogu da poremete planove, a većina igrača su amateri. Oni imaju svoje poslove i za put na prvenstvo moraju da obezbede i dozvolu za odsustvo.
Zato se grenlandsko prvenstvo decenijama razvijalo drugačije od evropskih liga. Umesto da se tokom čitave godine igra klasičan ligaški sistem sa domaćim i gostujućim utakmicama, najbolje ekipe se kroz regionalna takmičenja kvalifikuju za završni turnir. Onda se sve svede na nekoliko dana i jedan grad domaćin.
Zato je grenlandsko prvenstvo jedno od najneobičnijih fudbalskih takmičenja na planeti. Ove godine pokazalo je i koliko je situacija postala ozbiljna. U završnici su igrale samo četiri ekipe. Toliko malo učesnika nije bilo gotovo pola veka, a problem je što je sve oko fudbala postalo skuplje i komplikovanije.
I zato je već najavljeno da će prvenstvo od 2027. godine dobiti novi format, jer Grenland više ne može da se pretvara da može da organizuje utakmice po pravilima koja su napravljena za drugačiji svet.
Fudbal je na Grenland stigao pod danskim uticajem, a organizovano prvenstvo postoji još od 1954. godine. Sedamnaest godina kasnije osnovan je Kalaallit Arsaattartut Kattuffiat – KAK, fudbalski savez koji je preuzeo organizaciju takmičenja. Međutim, prva decenija grenlandskog fudbala bila je daleko od današnjih standarda. Igralo se na pesku, šljunku i drugim tvrdim podlogama, jer priroda nije “sarađivala”.
Na Grenlandu je leto kratko. Zima je duga. Temperatura, sneg i led ne ostavljaju mnogo prostora za klasičan travnjak. Otvoreni fudbal uglavnom je moguć samo tokom nekoliko letnjih meseci, otprilike od kraja maja do sredine septembra, dok se u hladnijem delu godine sport seli u dvorane.
Veštačka trava je promenila mnogo više od izgleda terena. Jedan od važnih trenutaka dogodio se 2009. godine, kada je u Kakortoku postavljen teren sa veštačkom travom uz podršku FIFA Goal programa i Danskog fudbalskog saveza. Kasnije su takve podloge postale sve važnije širom ostrva.
Infrastruktura je i dalje jedan od najvećih problema. Kada se pogleda fotografija sa utakmice na Grenlandu, teren nije najzanimljiviji deo. Iza njega nema ničega. Umesto grada, tu su planine, a umesto reklama, more.
A, ako postoji klub koji je iz svih problema uspeo da napravi tradiciju, onda je to B-67. Boldklubben af 1967 osnovan je u Nuku 1967. godine. Ime je dobio po godini osnivanja, a tokom decenija postao je najuspešniji klub u istoriji grenlandskog prvenstva.
Njegova priča je zapravo ona o tome kako sposobnost može da napravi dinastiju. B-67 nije gigant zato što ima novac i kupuje najbolje igrače, već zato što je uspeo da bude najbolji u sistemu u kojem je već samo održavanje kluba komplikovano.
Tim iz prestonice godinama je izgradio reputaciju grenlandskog fudbalskog standarda, a njegov rad sa mlađim kategorijama važan je deo priče. Mlade selekcije putuju van ostrva i učestvuju na turnirima u matičnoj Danskoj, pokušavajući da igračima otvore vrata prema fudbalu koji je mnogo veći od Grenlanda.
B-67 je, dakle, najuspešniji klub Grenlanda, ali nema evropske utakmice. Nikada neće igrati Ligu šampiona zato što je prvak svoje zemlje. Ne učestvuje u kvalifikacijama za kontinentalnu elitu, jer Grenland nije deo UEFA. Na prvi pogled deluje čudno. Zemlja je politički povezana sa Evropom kroz Kraljevinu Dansku.
Farska Ostrva, takođe autonomna teritorija u okviru Kraljevine Danske, imaju FIFA i UEFA status. Zašto onda ne i Grenland? Tu se fudbal sudara sa politikom. UEFA danas ima pravila koja novim članicama praktično zatvaraju vrata ako nisu nezavisne države priznate u međunarodnom sistemu. Zbog toga Grenland nije uspeo da ponovi put Farskih Ostrva.
Kod FIFA situacija je nešto drugačija, jer njeni statuti pod određenim uslovima omogućavaju prijem i saveza teritorija koje još nisu stekle punu nezavisnost. Ali za ulazak u FIFA porodicu potreban je i put kroz kontinentalnu konfederaciju. I tu se Grenland našao u problemu.
Evropa mu je praktično zatvorena i zato je pogled otišao preko Atlantika. Geografski, Grenland je deo Severne Amerike. A KONKAKAF je izgledao kao prirodan izlaz. Savez je 2024. godine zvanično podneo zahtev za članstvo i nekoliko meseci izgledalo je da bi ostrvo moglo da dobije ono što je decenijama čekalo, a onda je u junu 2025. stiglo odbijanje.
Sve to stvara gotovo apsurdnu situaciju. Postoji fudbalski savez, klubovi, prvenstvo, reprezentacija. Postoji istorija duža više od pola veka, ali bez mogućnosti da učestvuje u onome što je dozvoljeno ostatku sveta.
Fudbal i pored toga beleži rast. Jedan je od najpopularnijih sportova na ostrvu, a procene govore da oko 10 odsto stanovništva ima status registrovanog fudbalera. Na mestu sa oko 56.000 ljudi, to nije mala stvar.
Grenlandsko prvenstvo je najkraće na svetu, a posebno je i zbog toga što tih nekoliko dana predstavlja kulminaciju meseci organizacije, putovanja, odricanja i čekanja. U Evropi se fudbal meri budžetima, a na najvećem ostrvu kilometrima. Negde između leda i mora. Usred ničega. Na kraju planete.
Bonus video:
