Zašto nemačke fudbalske zvezde beže od trenerske klupe?

Generacija zvezda koja je obeležila modernu eru nemačkog fudbala gotovo u potpunosti izbegava trenerski poziv. Zemlja koja je decenijama proizvodila vrhunske stratege danas ima čitavu armiju stručnjaka koji pripadaju svetskom vrhu. Jirgen Klop je od Majnca napravio odskočnu dasku za osvajanje svega što se može osvojiti, Hansi Flik je sa Bajernom pokorio Evropu, Tomas Tuhel sa Čelsijem, Julijan Nagelsman je sa 39 godina već bio selektor Nemačke, Marko Roze je godinama među najzanimljivijim stručnjacima, a pre njih su nemačku trenersku školu proslavili Otmar Hicfeld, Jup Hajnkes, Joakim Lev, Berti Fogts, Franc Bekenbauer…

Nemaju Panceri problem da proizvedu trenera, ali je očigledno da najveće fudbalske zvezde žele da uživaju u penziji. Igrači koji su osvajali svetske i evropske titule, koji su bili prvaci Evrope, uzimali Ligu šampiona, Bundesligu i nosili dresove najvećih klubova na svetu – uglavnom su posle fudbala otišli nekim drugim putem.

Meridian sport ti donosi NOVI BONUS DOBRODOŠLICE – do 26.000 DINARA uz dva dana igre bez depozita!

Filip Lam se bavi organizacijom i sportskim menadžmentom. Bastijan Švajnštajger je postao jedno od zaštitnih lica televizijskih prenosa. Mesut Ozil se povukao iz profesionalnog fudbala i izgradio život daleko od klupe. Mihael Balak je ostao vezan za fudbal kroz medije i analitiku, i ujedno je agent superzvezde Lenarta Karla. Lukas Podolski je svoj život posle fudbala razgranao na biznis sa kebabom. Toni Kros, jedan od najuspešnijih nemačkih vezista svih vremena završio je karijeru bez ikakvog nagoveštaja da želi da postane šef struke.

A tu je i Miroslav Klose kao izuzetak. Bivši golgeter nije bio neko ko je pravio spektakl na konferencijama za medije, niti gradio imidž buntovnika. Nikada nije pokušavao da bude veći od reprezentacije. Skromni vojnik, tihi heroj. Sa 137 nastupa i 71 pogotkom ostao je najbolji strelac u istoriji nemačke reprezentacije, a sa 16 golova na svetskim prvenstvima do ovog leta je bio najbolji strelac Mundijala. Osvojio je Svetsko prvenstvo 2014. godine, bio najbolji strelac Svetskog prvenstva 2006, a najveći deo karijere proveo je u klubovima poput Kajzerslauterna, Verdera, Bajerna i Lacija.

Klose je za razliku od većine svojih kolega iz nacionalnog tima – počeo ispočetka. Prvo kao trener mlađih kategorija u Bajernu, zatim kao pomoćnik u stručnom štabu nemačke reprezentacije kod Leva, a potom i kao deo Flikovog štaba u Minhenu. Nije pokušavao da preskoči stepenice samo zato što je nekada bio svetski as.

Kada je dobio priliku da samostalno vodi ekipu, prihvatio ju je. Od leta 2024. je trener Nirnberga, a početkom 2026. produžio je ugovor sa klubom, sa kojim je posle dva kola lider Cvajte sa maksimalnim učinkom.

A gde su ostali? Tu počinje prava priča. U Italiji su mnoge velike zvezde postale treneri, poput Andree Pirla, Đenara Gatuza, Fabija Kanavara, Tijaga Mote… U Španiji takođe, Ćabi Alonso, Sesk Fabregas, Mikel Arteta… Francuska ima Zinedina Zidana. Holandija je godinama imala svoje legendarne igrače na klupi. Engleska je pokušavala sa Gerijem Nevilom, Frenkom Lampardom, Stivenom Džerardom i drugima.

U Nemačkoj je slika drugačija. I to je posebno zanimljivo zato što nemačka fudbalska kultura tradicionalno insistira na sistemu, obrazovanju, licenci, radu u akademijama i razvoju trenera. I tu se stiže do krajnje neobične stvari. Nemački fudbal ima generaciju velikih igrača koja bi mogla da napravi čitavu trenersku ligu legendi, ali ta liga ne postoji.

Treba se vratiti nekoliko decenija unazad. Nekada su najveće nemačke zvezde gotovo prirodno prelazile u trenere. Franc Bekenbauer bio je igrač, selektor, trener i fudbalski funkcioner. Jup Hajnkes je prvo bio veliki golgeter Borusije Menhengladbah i reprezentacije, a zatim postao jedan od najuspešnijih nemačkih trenera svih vremena. Sa Bajernom je osvojio sve, uključujući i istorijsku triplu krunu 2013. godine.

Otmar Hicfeld nije bio globalna zvezda kao Bekenbauer ili Hajnkes, ali je kao igrač imao ozbiljnu karijeru, a potom postao trener koji je osvojio dve Lige šampiona – sa Borusijom Dortmund i Bajernom. Berti Fogts, evropski prvak iz 1972. i svetski šampion iz 1974, takođe je bio selektor Nemačke.

Zatim je došla generacija koja je pokazala da se taj put može završiti na različite načine. Jirgen Klinsman je možda najpoznatiji primer igrača svetske klase koji je kasnije postao trener. Kao napadač bio je svetski i evropski prvak, a kao selektor Nemačke predvodio je reprezentaciju do trećeg mesta na Mundijalu 2006. Kasnije je vodio Bajern, reprezentaciju Sjedinjenih Američkih Država, Hertu i Južnu Koreju. Ali Klinsman je ipak pripadao starijoj generaciji.

Isto važi za Lotara Mateusa. Ako je Klose danas najpoznatiji aktivni primer novije generacije, Mateus je njegov potpuni kontrast. Kapiten svetskih prvaka iz 1990, osvajač Zlatne lopte i čovek sa rekordnih 150 nastupa za Nemačku, pokušao je da izgradi trenersku karijeru. Vodio je Rapid Beč, Partizan, reprezentacije Mađarske i Bugarske, a bio je i na klupama nekoliko drugih klubova. Sa Partizanom je 2003. osvojio prvenstvo Srbije, uveo ga u Ligu šampiona. Međutim, Mateus nikada nije postao ono što je bio kao igrač.

Ako treba pronaći asa koji je zaista napravio ozbiljan prelaz iz statusa zvezde u trenerski posao, onda je to Matijas Zamer. Bio je osvajač Zlatne lopte 1996. i evropski prvak sa Nemačkom. Bio je legenda Borusije Dortmund i jedan od najinteligentnijih fudbalera svoje generacije.

Zamer je posle igračke karijere postao trener Dortmunda i već 2002. osvojio Bundesligu. Vodio je potom i Štutgart, pre nego što se potpuno prebacio u funkcije sportskog direktora i rukovodioca. Upravo njegov slučaj pokazuje koliko se putanja promenila. Zamer je dokazao da velika zvezda može da bude odličan trener, samo što su takvi slučajevi sve ređi.

Tu je slučaj Rudija Felera. Svetski šampion iz 1990, vicešampion sveta kao selektor 2002. godine i jedan od najomiljenijih nemačkih fudbalera svih vremena, Feler je posle igračke karijere ušao u trenerske vode. Vodio je Pancere od 2000. do 2004. godine, a kratko je radio u Romi i Leverkuzenu. Međutim, dugoročnu karijeru na klupi nikada nije napravio. Mnogo više vremena proveo je u sportskom menadžmentu, naročito u Bajeru.

Ima još primera. Tomas Hesler, evropski prvak iz 1996. i čovek sa 101 nastupom za reprezentaciju, jeste otišao u trenere. Radio je kao pomoćnik u Kelnu, bio deo stručnog štaba Nigerije, a potom preuzeo klubove iz nižih nemačkih liga. Danas je i dalje vezan za trenerski posao. Ali to je sasvim drugačiji put od onoga kojim su prošli Klop, Flik, Hajnkes ili Nagelsman.

Na kraju se sve svelo na Klosea. Možda zato što je njegov karakter uvek bio drugačiji. Klose nije delovao kao čovek kome je potrebno da bude u centru pažnje. Bio je timski igrač, disciplinovan, nesebičan i miran. Nije slučajno što je pre samostalnog rada proveo vreme uz Leva i Flika. Ako je neko imao priliku da vidi kako izgleda život vrhunskog trenera iznutra, bio je to Klose.

U Nirnbergu sada nema luksuz da mu ime rešava probleme. Nema više saigrača koji će mu dodati loptu u peterac, nema status najboljeg strelca Mundijala koji može da reši utakmicu jednim potezom. Sad mora da pronađe igrača, razvije ga, postavi sistem, rešava konflikte, analizira protivnika, upravlja svlačionicom i preuzima odgovornost kada rezultat izostane.

Miroslav Klose je navikao da bude isturen u prve borbene redove, ali ovog puta je sam i bez kopački na nogama.

Bonus video: