„Ne volim to. Ne prija mi. Ne prolazim tuda.“
I ode, umesto na kružna vrata na ulazu u tržni centar gde je najbliža prodavnica sa osnovnim namirnicama, na obična vrata. Plati sendvič, kafu, dobije kusur od nekoliko evra i kaže:
„Aj uzmi ove novčiće. Znaš da ne volim to. Ne prija mi.“
Meridian sport ti donosi BONUS DOBRODOŠLICE – do 6.500 DINARA uz dva dana igre bez depozita
Ne dodiruje „coins“ što mogu da razumem u Srbiji, gde imam obavezan osećaj da je red ostaviti prodavcu ili prodavačici jedan, dva, pet, deset…dinara kusura, bez obzira na konačan račun. Ali, u inostranstvu su evri koji zveckaju u džepu ipak ozbiljnija vrednost. A on ima problem sa tim materijalom…
„To mi je od česnice. Bio sam klinac kad sam zagrizao…“
To ti je, druže Blažo, bag. Jednostavno, imaš neke bagove koji su, da se razumemo, simpatični.
A ima još jedan…
„Ne prija mi to. Ne mogu da pričam otvoreno…“
I onda se samo utiša u nekom manje poznatom društvu. Nije siguran ko ga sluša. I ko će šta da iskoristi. Bag ili realnost?
„Ne volim to. Ne prija mi…“ Aleksandar Džikić ovo nije rekao kad sam ga video na treningu Gruzije. Ali to je praktično bila poruka na pitanje da malo popričamo za „novine“:
„Je l’ moram?“
„Pa, ono, ne…“
„Gledaj, objasniću ti zašto…“
Objasnio mi je. Ne bi bilo fer da sada ovde pišem zbog čega Beograđanin, koji bi, ako bi to želeo, mogao na reveru da nosi najvredniji orden časti Gruzije, ne voli da daje intervjue za medije od jednog trenutka karijere. Ali ima veze sa tim kako se prenose i izvlače izgovorene reči. I kome može da veruje ili ne.
„Žao mi je, jer mislim da bi bila baš dobra priča…“
„Ma znam… Možemo da pričamo ovako, o Prti Bee Gee, ali…“
Dok pišem ovaj dnevnik/kolumnu momak koji ne dodiruje novčiće mi daje intervju Tuovija, Džiletovog rivala u četvrtfinalu Evropskog prvenstva, koji za protivnika kaže da je izuzetno pametan (isto mi je ispalio kao iz topa i Šengelija) i džentlmen. Kapiram o čemu govori fini Finac. Na kraju krajeva, dok smo pričali na treningu, odjednom je Džikić džentlmenski počastio nekoga čiji se krik čuo iz ekipe:
„Ko je, bre, viknuo ma@%#$ je#!&“
„Dobro je što te niko ne razume…“
„Razumeju sve…“
Nisu razumeli novinari, pitali su me za prevod Džikićeve konferencije nakon što je šokirao Francuze i izazvao emocije Toka Šengelije. Prevod tih nekoliko reči koje je nevoljno procedio na srpskom.
Verovatno ne voli to. Verovatno mu ne prija.
„Ne, ne… Briši taj deo za Miluna Nešovića!“
Sevsin koja čuva konzerve tune u uvek spakovanoj torbi za slučaj zemljotresa u Istanbulu i Blaža koji ne prolazi kroz kružna vrata, pokušavaju da me učine popularnijim. Svako na svoj način insistira da se ovi moji tekstovi reklamiraju na mrežama jer „tako se to radi.“
„Idi radi u piljari ako ne želiš pažnju“, rekao mi je rekonvalescent Šarenac. On vlada tom scenom. Ja ne. I dobro mi je išlo za sada.
Pustio je Boriša na Meridianove mreže. Neka ljudi čitaju ako žele, ali zabranjeno je to „napisao je Milun Nešović“. To je moj bag. Šta da radim. Izvin’te druže Brano, Škoda kakva je takva je – ona je moja.
Mislim da udela u svemu tome i ima i činjenica da ne postoji apsolutna sigurnost da je posao obavljen kako treba.
„Normalno da nisi zadovoljan, to znam“, pun sarkazma kaže Blaža koji će sledeći put dobiti zveckanje novčićima za kaznu.
„Nikada nećeš ni biti zadovoljan“, na istu temu kažem ja Džikiću, što mi nekoliko minuta kasnije potvrđuje i Šengelija.
Bagovi…
Bonus video:
