Adrijanova ispovest, emotivno i iz dubine duše: Bila mi je potrebna sloboda, nisam mogao da izdržim

Adrijano Imperator, idol i simbol jednog doba. Igrač koji je uspeo da iz favele stigne do najsvetljie fudbalske pozornice i vrati se tamo odakle je krenuo.

Dotakao je nekadašnji napadač zvezde, ali ga njihov sjaj nije zaslepeo, a snimci kako provodi dane u rodnom kraju i novinski natpisi bili su povod da otvori dušu i u emotivnoj ispovesti za portal The players tribune. Pismo nekadašnjeg asa preneli smo u celosti.

Meridian Sport te časti – POTPUNO BESPLATNO! Registruj se i odmah preuzmi 6.000 FREEBET!

“Da li znaš kako je biti neko ko obećava?

Ja znam.

Uključujući neispunjeno obećanje.

Najveći fudbalski otpad: Ja.

Volim tu reč, otpad. Ne samo zbog toga kako zvuči, već zato što sam opsednut pravljenjem otpada od svog života. Dobro sam ovako, u frenetičnom otpadu. Uživam u tom stigmatičnom statusu.

Ne uzimam drogu, kao što pokušavaju da dokažu.

Nisam u kriminalu, ali, naravno, mogao sam biti.

Ne volim noćni život.

Uvek idem na isto mesto u svom kraju, do Naninog kioska. Ako želiš da me sretneš, svrati.

Pijem svaki drugi dan, da. (A i ostalih dana takođe.)

Kako osoba poput mene dolazi do tačke da pije skoro svaki dan?

Ne volim da objašnjavam drugima. Ipak, evo objašnjenja. Pijem, jer nije lako biti neko ko obećava, a ostati dužan. I sa godinama sve postaje još gore.

Zovu me Imperator.

Zamisli to.

Tip koji je napustio favelu da bi u Evropi dobio nadimak Imperator. Kako to objasniti, čoveče? Nisam to shvatio do danas. Ok, možda sam ipak nešto uradio kako treba.

Mnogo ljudi nije razumelo zašto sam se odrekao slave koju sam imao na stadionima da bih sedeo u svom starom kraju, pio do nesvesti.

Zato što sam u nekom trenutku to želeo, a to je vrsta odluke koju je teško promeniti.

Ipak, sada ne želim da pričam o tome. Hoću da mi se pridružiš na vožnji.

Živeo sam u Bara da Tižuki, luksuznom delu Rija, mnogo godina. Ali sam pupčanom vrpcom vezan za favelu.

Vila Kruzeiro. Kompleks Penja.

Sedi na motor. Idemo tamo. Tako se osećam opušteno.

Obavestiću prave ljude da dolazimo. Danas ćeš shvatiti šta Adriano stvarno radi kada je sa svojim prijateljima na veoma posebnom mestu. Nema gluposti, niti lažnih novinskih naslova. Pravi stvar. Istina.

Hajde, čoveče. Već je svanulo. Uskoro će saobraćaj stati. Nisi znao, zar ne? Odavde do Penje preko Žute linije brzo se stiže, brate. Ali samo u ovo vreme.

Dolaziš ili ne?

Rekao sam ti. Eno ga, na ulazu u kraj. Igraalište Ordem e Progreso. Prokletstvo, ovde sam igrao više fudbala nego na San Siru. Možeš da se kladiš na to, brate.

Da bi ušao i izašao iz Vile Kruzeiro moraš da prođeš ispred tog terena. Fudbal se sam nametnuo u našim životima.

Ovdje je moj otac zaista bio srećan. Almir Leite Ribeiro. Možeš da ga zoveš Mirinjo, kako su ga svi zvali. Čovek od statusa. Misliš da lažem? Pitaj bilo koga.

Svake subote njegova rutina je bila ista. Ustao bi rano, pripremio ranac i želeo bi odmah da siđe na teren. “Hajde! Čekam te, prijatelju. Idemo! Danas je teška utakmica”, govorio bi. Tada je ime našeg amaterskog tima bilo Hang. Zašto to ime? Ne znam, čoveče! Kada sam počeo, već je bilo tako. Dugo sam igrao u žutom i plavom dresu. Veruj mi. Iste boje kao Parma. Čak i posle odlaska u Evropu, nikada nisam napustio Varzea utakmice, kako ih mi zovemo u Brazilu.

Naravno. Daleke 2002. godine došao sam na odmor iz Italije i ništa drugo nisam radio. Uzeo bih taksi sa aerodroma pravo ovde do Kruzeira. Au, sr*nje. Ranije nisam ni išao u kuću svoje majke.

Sišao bih do podnožja brda, ispustio torbe i krenuo gore vrišteći. Hteo sam da pokucam na Kačačina vrata, mog dragog prijatelja (neka počiva u miru), i na vrata Hermesa, još jednog mog drugara iz detinjstva. Došao sam udarajući po prozoru: “Probudi se, kopile! Idemo! Idemo!” Žoržinjo, moj drugi veliki prijatelj iz detinjstva, bi se pridružio i onda… Zaboravi, čoveče. Ovi momci bi poludeli! Ostatak sveta bi nas našao tek nekoliko dana kasnije. Putovali smo po celom komšiluku igrajući loptu, samo se motali svuda, od bara do bara. Ni mazga to ne može da podnese!

Jedno od Hangovih rivalstava bilo je protiv Čapa Kuentea. Čak smo protiv njih igrali i finale amaterskog prvenstva. Već sam bio u Parmi. Moj otac je razgovarao sa mnom svaki dan. “Već sam te prijavio za prvenstvo, sine. Momci se tresu. Već mesec dana im govorim: ‘Moj veliki crnac dolazi’. A oni odgovaraju: ‘To nije fer, Mirinjo’… Nije me briga. Igraćeš.”

Naravno da sam igrao!

Sa malom plastičnom čašom koka-kole u ​​ruci (jedino piće koje je voleo), moj otac je najavio startnih jedanaest Hanga.

“Hangrismar na golu. Lemongras, Ričard i Kačaka u odbrani.”

Prokletstvo, Lemongras je bio ogorčen tip. Žalio se na sve. Ričard je imao udarac koji je bio jednako moćan – ili čak i jači – od mog. Svi koji bi stajali u zidu bi se usr*li kada bi on krenuo da izvede slobodan udarac.

“Hermes u veznom redu sa Alanom.

Kresio na desnom krilu i Žoržinjo na levom, naš broj sedam.

U napadu, Frank, Dingo, vlasnik broja 10, i Adriano.”

Sa ovim timom možete igrati u Ligi šampiona.

Naslikaću ti sliku. Vruće vreme u Riju, tipično za kraj godine. Glasna muzika. Samba. Vatreno zgodne brinete hodaju gore-dole. Oče na nebesima, blagoslovi nas sve. Nema ništa bolje na planeti, brate.

Dobili smo finale. Vatromet širom favele. Prelep prikaz. Zaista neverovatno.

Takođe, na ovom terenu sam naučio da pijem. Moj tata je bio lud, čoveče. Nije voleo da vidi da neko pije, a još manje deca.

Sećam se kada me je prvi put uhvatio sa čašom u ruci. Imao sam 14 godina i svi u našoj zajednici su slavili. Konačno su postavili reflektore na teren Ordem e Progreso, pa su organizovali utakmicu sa roštiljem.

Bilo je mnogo ljudi, ta radost je zavladala, tipična za Varzeu, znate? Samba, ljudi dolaze i odlaze. Tada nisam bio pijanac, ali kada sam video svu decu kako piju smejući se, rekao sam “aaaahhhh”. Nije bilo šanse. Uzeo sam plastičnu čašu i napunio je pivom. Ta gorka, tanka pena koja mi je prvi put sišla niz grlo imala je poseban ukus. Preda mnom se otvorio novi svet “zabave”. Moja majka je bila na zabavi i videla scenu. Ćutala je, zar ne? Moj otac… Sranje.

Kada me je ugledao sa čašom u ruci, prešao je polje užurbanim tempom nekoga ko ne može sebi da priušti da propusti autobus. “Prestani odmah”, povikao je. Kratko i oštro, kao i obično. Rekao sam: “Oh, čoveče.” Moje tetke i moja majka su brzo shvatile i pokušale da smire stvari pre nego što se situacija pogorša. “Hajde, Mirinjo, on je sa svojim malim prijateljima, neće da uradi ništa ludo. On se samo smeje, zabavlja, ostavi ga na miru, i Adrijano raste”, rekla je moja majka.

Ali razgovora nije bilo.

Matori je poludeo. Oteo mi je čašu iz ruke i bacio je u oluk. “Nisam te tome učio, sine”, rekao je.

Mirinjo je bio vođa Vile Kruzeira. Svi su ga poštovali. On je bio primer. Fudbal je bio njegova stvar. Jedna od Mirinjovih misija bila je da spreči decu da se mešaju u stvari koje ne bi trebalo. Uvek je pokušavao da dovede decu da se igraju loptom. Nije želeo da se bilo ko glupira po kraju. Bilo je mnogo manje nereda u školi. Njegov otac je mnogo pio. On je zaista bio alkoholičar. Čak je i umro od alkohola. Dakle, svaki put kada bi video decu kako piju alkohol, moj otac nije imao nikakve nedoumice ni zadrške. Čaše i flaše koje su se nalazile ispred njega bacio je na pod. Ali nije bilo svrhe, zar ne? Onda je zver promenila taktiku. Kada bi mi nešto skrenulo pažnju, vadio bi svoje proteze i stavljao ih u moju šolju, ili u šolju dečaka koji su bili sa mnom. Tip je bio legenda. Kako mi nedostaje…

Sve lekcije koje sam naučio od oca bile su ovakve, u gestovima. Nismo vodili duboke razgovore. Matori nije bio od onih koji filozofiraju ili daju moralne lekcije, ne. Njegova svakodnevna poštenost i poštovanje koje su drugi imali prema njemu je ono što me je najviše impresioniralo.

Smrt mog oca je zauvek promenila moj život. Do danas, to je problem koji još nisam uspeo da rešim. Celo sranje je počelo ovde, u naselju do kojeg mi je toliko stalo.

Vila Kruzeiro nije najbolje mesto na svetu. Upravo suprotno.

To je zaista opasno mesto. Život je težak. Ljudi pate. Mnogi prijatelji moraju da idu alternativnim putevima. Pogledajte okolo i shvatićete. Ako se zaustavim da prebrojim sve ljude koje poznajem koji su nasilno preminuli, bićemo ovde da razgovaramo danima i danima… Neka ih blagoslovi otac naš nebeski. Ovde možete pitati bilo koga. Oni koji imaju priliku na kraju odlaze da žive negde drugde.

Prokletstvo, moj otac je upucan u glavu na zabavi u Kruzeiru. Zalutali metak. On nije imao nikakve veze sa neredom. Metak mu je ušao u čelo i zabio u potiljak. Doktori nisu imali načina da ga uklone. Posle toga, život moje porodice više nije bio isti. Moj otac je počeo da ima česte napade.

Da li ste ikada videli osobu koja pati od epileptičnog napada pred vama? Ne želiš to da vidiš, brate.

To je strašno.

Imao sam 10 godina kada je moj otac pogođen. Odrastao sam živeći sa njegovim krizama. Mirinjo više nikada nije mogao da radi. Odgovornost izdržavanja kuće u potpunosti je pala na leđa moje majke. I šta je uradila? Suočila se s tim. Računala je na pomoć naših komšija. I naša porodica je bila tu da pomogne. Ovde svi žive skromno. Niko nema više od bilo koga drugog. I pored toga, moja majka nije bila sama. Uvek joj je neko pružio ruku.

Jednog dana se pojavio komšija sa velikom kutijom jaja i rekao: “Rosilda, prodaj ih da zaradiš nešto sitnine. Na taj način možete kupiti užinu za Adrijana.” Ali nije imala novca da plati komšiji. “Ne brini, sestro. Prodaj jaja i vrati mi kasnije.” Bilo je tako, čoveče. Kunem ti se.

Drugi komšija joj je kupio plinsku bocu. “Rosilda, prodaj ovo. Pola je tvoje, pola je moje.” A moja majka bi pokušavala da zaradi nešto sitnine svaki dan naporno radeći. Moj otac je ostao kod kuće, a mama je trčala za dvoje, dok me je baka vodila na trening.

Jedna od mojih tetaka je dobila posao koji joj je omogućavao da dobije bonove za hranu. Predala je vaučere mojoj majci. “Rosilda, nije mnogo, ali dovoljno je da kupiš Adrijanu kolačić”.

Bez ovih ljudi ne bih bio ništa.

Ništa.

Prokletstvo, razgovor me je stvarno ožedneo. Hajde da se zaustavimo u kolibi mog prijatelja Hermesa. To je iza suda. Tamo! Tamo u uličici.

Moja baka je živela ovde. Dona Vanda, kakav lik. Već sam ti pričao o njoj, zar ne? “Adi-rano, sine moj! Dođi i jedi kokice.” Baka do danas ne može da izgovori moje ime.

Svaki dan sam boravio u njenoj kući kada sam bio dete. Moja majka, moj otac i ja smo živeli u ulici 9, koja je na vrhu brda. Hoćeš da odeš gore i vidiš? Komplikovano je. Mnogo toga se dešava trenutno. Bolje da ostanemo ovde dole. Favela ima određena pravila koja treba da poštujemo.

Kada sam bio dete, moja majka je odlazila na posao i ostavljala me kod bake. Odvela me je u školu pa u Flamengo. Moja borba je počela rano, ne može se poreći.

Hermese, prijatelju! Izvucite domine za nas. Pazi, on krade kao đavo. Drži oči otvorene. Hermes je podmukao. Sedi ovde, Žoržinjo. Pustite nas da igramo domine, možete početi.

Kupali smo se u jami na kraju uličice. Bazeni u favelama su takvi, čoveče. Niste znali, zar ne? Prokletstvo, ako je vruće u južnom Riju, gde žive najbogatiji ljudi, zamislite zajednicu na severu Rija. Deca izvuku kantu i ohlade se najbolje što mogu. Reći ću vam da to volim i dan danas, znate? Ulazim samo u bazen i more da bih se pretvarao da sam deo dobrostojećih naselja. Ali zaista sam srećan što se tuširam na krovu, ili kad sipam kantu vode preko glave, kao što radimo ovde u faveli.

Vidite li kretanje ljudi ovde? A buka? Prokletstvo, favela je veoma drugačija. Otvaramo vrata i odmah srećemo komšiju. Napravi korak i eto ga vlasnik radnje na ulici, tetka koja prodaje pecivo sa torbom u ruci, berberin rođak te zove da igraš fudbal… Svi se poznaju. Naravno, kuće su nanizane jedna do druge

To je bila jedna od stvari koja me je najviše iznenadila kada sam se preselio u Evropu. Ulice su tihe. Ljudi se ne pozdravljaju. Svi su distancirani. Prvi Božić koji sam proveo u Milanu bio mi je težak, čoveče.

Kraj godine je veoma važan period za moju porodicu. Svi se okupljamo. Uvek je bilo ovako. Ulica 9 je bila krcata jer je Mirinjo bio čovek, zar ne? Tu je i započela tradicija. I u novogodišnjoj noći, favela je okupljena ispred moje kuće.

Kada sam otišao u Inter, osetio sam veoma jak udarac prve zime. Došao je Božić i ja sam ostao sam u svom stanu. U Milanu je hladno. Ta depresija koja pogađa tokom ledenih meseci u severnoj Italiji… Svi u tamnoj odeći. Puste ulice. Dani su vrlo kratki. Vreme je vlažno. Nije mi se radilo ništa, čoveče. Sve ovo u kombinaciji sa nostalgijom za domom i osećao sam se kao go*no.

Ipak, Seedorf je bio neverovatan prijatelj. On i njegova žena su pripremili večeru za svoje najbliže na Badnje veče i pozvali mene. Vau, ovaj brat je na visokoj nozi. Zamislite Božićni prijem u njegovoj kući. Elegancija koju morate videti. Sve je bilo veoma lepo i ukusno, ali istinu govoreći, želeo sam da budem u Rio de Žaneiru.

Nisam čak ni proveo mnogo vremena sa njima. Izvinio sam se, brzo se pozdravio i vratio se u stan. Zvao sam kući. “Zdravo, mama. Srećan Božić”, rekao sam. “Sine moj! nedostaješ mi. Srećan Božić. Svi su ovde, samo ti nedostaješ”, odgovorila je ona.

Mogao se čuti smeh u pozadini. Glasan zvuk sa bubnjevima koje moje tetke sviraju da se prisete vremena kada su bile devojčice. Šta? Oni tamo plešu kao da su na balu. I moja majka je ista. Mogao sam da vidim scenu ispred sebe samo slušajući buku preko telefona. Prokletstvo, odmah sam počeo da plačem.

“Jesi li dobro, sine moj?” pitala je moja majka. “Da, da. Upravo sam se vratio od prijatelja”, rekao sam. “Ah, pa jesi li već večerao? Mama još postavlja sto”, rekla je. “Biće čak i peciva danas.” Prokletstvo, to je bio nizak udarac. Bakino pecivo je najbolje na svetu. Jeb*no sam plakao bez prestanka.

Počeo sam da jecam. “U redu, mama. Onda uživaj. Želim vam prijatno veče. Ne brini, ovde je sve u redu.”

Bio sam slomljen. Zgrabio sam flašu votke. Ne preterujem brate. Popio sam svo to sranje sam. Napunio sam du*e votkom. Plakao sam celu noć. Onesvestio sam se na kauču jer sam toliko pio i plakao. Ali to je bilo to, zar ne, čoveče? Šta sam mogao da uradim? Bio sam u Milanu s razlogom. To je bilo ono o čemu sam sanjao ceo život. Bog mi je dao priliku da postanem fudbaler u Evropi. Život moje porodice se mnogo poboljšao zahvaljujući Gospodu i svemu što je učinio za mene. I moja porodica je uradila mnogo. To je bila mala cena koju sam morao da platim, u poređenju sa onim što se dešavalo i što će se tek dogoditi. To mi je bilo jasno u glavi. Ali to me nije sprečilo da budem tužan.

Hoćeš li da se popneš na krov mog prijatelja Tote? Tu je moje utočište. Uzimamo piće i ja vam pokazujem ceo pogled na kompleks. Hajde, čoveče!

Pusti me da uključim tutufi. Tutufi, dođavola. Ne razumeš, zar ne? Da povežeš svoj mobilni telefon sa zvučnikom, sranje. Kako kažeš? Blutut? Oh, ne znam kako da izgovorim te reči na engleskom, ne, dođavola. Učio sam samo do sedmog razreda! U faveli moramo da na to obratimo pažnju, čoveče. Ovde samo slušamo takvu muziku.

Tu je Grota, tu je Čatuba, ovde je Kruzeiro. Sve je to ista stvar, zaista. Jedno zalepljeno za drugo. Ali to su različita naselja u Penji. Postoji i crkva Penja, visoko gore, koja nas sve blagosilja. Da, hodam okolo sa crkvom okačenom o vrat u ovom medaljonu. Da li ti se sviđa? Stavi ga oko vrata. Krstim vas i primam u našu zajednicu. Kakvo podizanje morala, a?

Kada sam “pobegao” iz Intera i otišao iz Italije, došao sam da se sakrijem ovde. Tri dana sam prošao ceo kompleks. Niko me nije našao. Prosto, nema načina. Pravilo broj jedan u favelama – drži jezik za zubima. Misliš li da bi me neko cinkario? Nema jebenih pacova ovde, brate. Italijanska štampa je poludela. Policija u Riju je čak izvela operaciju da me “spasi”. Rekli su da sam kidnapovan. Šališ se, zar ne? Zamislite da će mi neko ovde naneti zlo… Ja, dete iz favele.

Rastrgli su me.

Sviđalo mi se to ili ne, bila mi je potrebna sloboda. Nisam više mogao da izdržim, uvek sam morao da pazim na kamere kad god sam izašao u Italiju, ko god da mi je naišao, bilo da je reporter, sumnjivi lopov, prevarant ili neki drugi kur*in sin.

U mom naselju to nemamo. Kada sam ovde, niko spolja ne zna šta radim. To je bio njihov problem. Nisu razumeli zašto sam otišao u favelu. Nije to bilo zbog pića, ili zbog žena, a još manje zbog droge. To je bilo za slobodu. To je bilo zato što sam želeo mir. Hteo sam da živim. Hteo sam ponovo da budem čovek. Samo malo. To je prokleta istina. Pa šta?

Pokušao sam da radim šta su oni hteli. Cenkao sam se sa Robertom Manćinijem. Trudio sam se sa Žozeom Murinjom. Plakao sam na Moratijevom ramenu. Ali nisam mogao da uradim ono što su tražili. Bio sam dobro nekoliko nedelja, izbegavao sam piće, trenirao kao konj, ali sam se uvek vraćao na staro. Iznova i iznova. Svi su me osudili. Nisam mogao više da podnesem.

Ljudi su govorili mnogo srnja jer im je svima bilo neprijatno. “Vau, Adrijano je prestao da zarađuje sedam miliona evra. Da li se odrekao svega zbog ovog srnja? To je ono što sam najviše čuo. Ali oni ne znaju zašto sam to uradio. Uradio sam to jer mi nije bilo dobro. Trebao mi je svoj prostor da radim ono što želim.

Sad vidite i sami. Da li nešto nije u redu s tim kako se družimo ovde? Ne. Izvinite na razočaranju. Ali jedino što tražim u Vila Kruzeiro je mir. Ovde hodam bos i bez košulje, samo u šortsu. Igram domine, sedim na ivičnjaku, sećam se priča iz detinjstva, slušam muziku, plešem sa prijateljima i spavam na podu.

U svakom od ovih sokaka vidim svog oca.

Šta bih više želeo?

Ja čak i ne dovodim žene ovde. Mnogo manje se petljam sa devojkama koje su iz moje zajednice. Jer samo želim da budem u miru i da se sećam svoje suštine.

Zato se stalno vraćam ovde.

Ovde sam zaista poštovan.

Evo moje priče.

Ovde sam naučio šta je zajednica.

Vila Kruzeiro nije najbolje mesto na svetu.

Vila Kruzeiro je moje mesto.”