Verovatno je da ima primera širom sveta kako su neki igrači potekli u istoj Školi fudbala i potom napravili velike karijere. E, pa nešto slično imamo u Srbiji, samo što se radi o fudbalerima koji su tek u usponu. Aleksa Paić i Bojan Adžić su počeli u ŠF Mungosi, ista generacija i dogurali su do Superlige Srbije.
I sudbina je htela da u petak budu jedan naspram drugog, posle tolikih godina tokom kojih su zajedno vojevali bitke kao klinci, a kroz koje su postali i najbolji prijatelji. Paić će u dresu Jedinstva dočekati Adžića, člana kragujevačkog Radničkog u petak, što će, ukoliko sve protekne po planu, biti prvi put u seniorskom fudbalu da igraju na različitim stranama.
Meridian sport te časti – registruj se, uplati 500 i preuzmi odmah bonus od 3.000 DINARA!
Videli su sebe jednog dana u elitnom rangu našeg fudbala, bili snaga jedan drugom u teškim trenucima i stigli su do toga da se odmere sa najboljim igračima u Srbiji.
“Da me neko sada pita da li smo mogli da zamislimo da ćemo jednog dana igrati u Superligi, rekao bih da. Nas dvojica smo od malih nogu bili istrajni. Imali smo takav cilj. Ceo život smo van terena kao jedna velika porodica i guramo se zajedno. Kada jednom ne ide, tu je drugi da ga digne. Nadam se da je ovo prvi duel u Superligi, a da će sledeći biti u inostranstvu”, počeo je Paić za Meridian sport.
Obaveze u klubovima ih ne sprečavaju da redovno održavaju kontakt.
“Ne utiče nam toliko sezona na druženje jer smo svaki dan u kontaktu, a posle utakmice smo u Beogradu obojica. Znamo se od malih nogu tako da ne može to tek tako da nas poremeti”, pojasnio je Adžić.
I dobro se sećaju svojih prvih koraka, jer su obojica potekli u Školi fudbala Mungosi, koja već godinama unazad uvek važi za glavnog favorita na svim turnirima i ligama, ali je poznata i po radu sa najmlađima.
“Deca treniraju u jednim od najboljih uslova u Srbiji. Uvek smo išli na završne turnire, borili se za pehare… Nigde nisi imao takav ambijent i uslove za trening. Koliko god da smo jako radili na treninzima, van terena smo bili velika porodica, to je zasluga svih trenera u Školi fudbala. Pravi pogodak smo napravili što smo baš tu počeli da treniramo fudbal”, saglasni su Adžić i Paić.
Obojica su što se tiče čuvenog Ace Kovačevića, osnivača Škole fudbala Mungosi i nekadašnjeg selektora Futsal reprezentacije Srbije, bili kristalno jasni…
“Čovek sa takvim iskustvom ne može da bude loš. Pogotovo koliko se svi treneri zajedno daju za tu školu, ne može da bude promašaja. Mnogo nam je pomogao u fudbalskom odrastanju, a pamtimo da je pričao da se rad, trud i upornost uvek isplate. Sada vidimo da je bio u pravu”.
Po prvi put u seniorskom rangu, Paić i Adžić će biti jedan naspram drugog.
“Znamo se ceo život. Odrasli smo zajedno, živimo tri ulice jedan od drugog. Prošli smo Osnovnu školu i Školu fudbala Mungosi zajedno. Imali smo i period u Brodarcu gde smo igrali zajedno. Jedan mi je od najboljih drugara, ali u petak će mi biti veliki protivnik. Nećemo se poznavati, što bi se reklo”, objasnio je kroz smeh štoper Jedinstva.
Osvrnimo se na prolećni deo sezone kluba iz Uba. Ostvarena su dva trijumfa, poprilično ubedljiva, međutim, na nekoliko utakmica su doživeli minimalne poraze, koji su uz malu dozu sreće mogli da se izbegnu.
“Totalno smo druga priča u odnosu na prvi deo sezone. Nije se ekipa mnogo promenila, ali je pomogao novi stručni štab. Vratio sam se i ja, jer sam imao problema sa mononukleozom u jesenjem delu. Svaki rival se analizira i daju nam instrukcije po kom treba da igramo utakmice. Falilo nam je sreće kod minimalnih poraza, ali sada nas se svaki protivnik plaši. Krivo mi je što nismo u napadu gladni za golom, koliko smo u odbrani gladni da ne primimo pogodak. Stvaramo šanse, ali moramo da ih realizujemo. Nismo više lak rival. Idemo uvek na pobedu, nismo se predali”.
U trijumfima se istakao Paić, koji je zatresao mrežu niškog Radničkog i TSC-a.
“Uželeo sam se fudbala posle pauze. Iza svega stoji jak rad i sve treba da se zasluži. Kako na terenu, tako i van njega. Bilo je malo i sreće da na mene dođe, ali ponovio bih da sve to treba da se zasluži”.
Paića smo mogli da vidimo tek pred kraj prvog dela sezone na terenu, a razlog je mononukleoza, koja ga je odvojila na nekoliko meseci od terena.
“Namestilo mi se to u najgorem trenutku. Poslednji dan priprema u Mađarskoj. Otkako je izašao raspored, znao si da igraš prva dva kola protiv Zvezde i Partizana, samo ti je to u glavi. Uticalo je psihički na mene kada sam saznao to. Mnogo sam pričao sa trenerom Ivanom Radovanovićem, uspeo je da mi skrene misli sa toga. Ali, kako je i on rekao, ništa nije slučajno”.
Nema koga nije iznenadila odluka Uroša Matića da se baci u trenerske vode tokom zime. I možda je rano za zaključke, ali vidi se već njegov pečat, jer Jedinstvo izgleda mnogo bolje.
“Sa 70 odsto ekipe je proveo već u svlačionici i zna kakvi smo. To je prednost bila za njega. Hoće da igramo moderan fudbal, gde nećemo stati pozadi i igrati bunker. Stvarno dobro radimo i nisam imao u karijeri takav stručni štab sa takvom pripremom utakmice, radi se vrhunska analiza. Matić je još kao igrač imao neke preporuke kako bi trebali da izgledamo na terenu. Sasvim mu odgovara ovaj posao, vremenom će biti još bolji i sve će ići u dobrom pravcu”.
Primetne su i određene formacijske promene u toku same igre, pa na primer Paića nekada gledamo kao desnog beka, a potom i kao štopera sa tri pozadi.
“Probali smo protiv Radničkog iz Niša formaciju sa tri u odbrani, ali se Doderović povredio, pa sam već na sledećoj utakmici prebačen na desnog beka. Kada se branimo, ja čuvam protivničko krilo. A kada krećemo u napad, onda stojimo kao da igramo sa tri pozadi. To su te zamisli Uroša Matića, ne igramo više na duge lopte kao u prvom delu sezone”.
Pojačao je Matić defanzivu dovođenjem iskusnog Ivana Rogača, jer se videlo tokom jesenjeg dela da fali jedan stariji igrač koji će komandovati u odbrani.
“Mlada smo ekipa, a koliko talentovani bili, trebalo nam je iskustva u Superligi. Rogač se super uklopio. Momak sa takvim iskustvom može samo da donese dobro nama mladima na toj poziciji, pre svega savetima. Lakše je igrati uz njega”.
U seniorskom fudbalu je imao da uči i od Miloša Ostojića, nekadašnjeg štopera Partizana, i Stefana Šapića, bivšeg igrača Čukaričkog, sa kojima je delio svlačionicu u Zvijezdi 09.
“Ja sam počeo tu ozbiljniji fudbal da igram. Pokupiš neke cake na treninzima i utakmicama. Vidiš gde bi mogao neki lakat da uvališ… Ostaje žal što se nije poklopilo u Premijer ligi da se ostane, sve je krenulo nizbrdo. Ali mogu da kažem da su njih dvojica pozitivno uticali na mene“, podvukao je 21-godišnji štoper u razgovoru za naš portal.
Selimo se sada do Šumadije i par meseci mlađeg Bojana Adžića, desnog beka Radničkog, koji drži treće mesto i blizu je novog izlaska u Evropu.
“I ovo do sada je veliki uspeh za Radnički. Imali smo i prošle uspone i padove, ali bilo je više dobrih momenata pa je izborena Evropa, gde se i nismo baš proslavili. Ova sezona je dar od Boga da ponovimo izlazak u Evropu i pokažemo kakav je Radnički. Sve ovo smo zaslužili, niko nam ništa nije poklonio. Kako treniramo i radimo, to nam se vraća kroz utakmice. Zato smo tu gde jesmo”.
Kao i njegov najbolji drugar, i Adžić je u prolećnom delu u dva navrata zatresao mrežu, a ukupno je ove sezone postigao tri pogotka. I svaki je donosio bodove Kragujevčanima.
“Volim fudbal i volim da idem u napad, pa mi se to vraća na neki način. Drago mi je, želeo bih da postignem još golova do kraja sezone. Nemamo neke majstore, već na svakoj utakmici ispliva neki novi igrač. To govori kakav smo tim. Igramo ofanzivan fudbal, baziramo se na tome. Idemo u visok presing, izvlačimo maksimum iz sebe. Rizičan je fudbal. Kada pogledamo ostale ekipe u Evropi, svi maltene igraju tako”.
Primetno je i da mu varira minutaža ove sezone, ali i da svaki minut na terenu ume da iskoristi.
“Mlad sam igrač, treba još da se namestim. Bitno mi je da svaku utakmicu dobijam minute i da napredujem. Da li ću isplivati u startnih 11, to zavisi od drugih stvari. Ne mogu da krijem da mi je želja. Trudim se da uvek uzvratim treneru na poverenju. Ali prezadovoljan sam svim što se dešava do sada”.
Doneo je mnogo dobrih stvari u srpski fudbal Feđa Dudić. Pre svega, atraktivan stil koji je vratio publiku na stadion Čika Dača. I uvek se nešto dešava oko njega.
“Doneo je neku svežinu. Živi za fudbal i daje 1001 odsto sebe za to. I vraća mu se to kroz utakmice, a samim tim i nama. Profesionalac je, izdvaja se u odnosu na ostale trenere. Mnoge ekipe kada se pobedi utakmica uživaju par dana, a mi samo taj dan. Uvek smo zategnuti, moramo da se priviknemo treneru. Treba imati takvog trenera i stručnog štaba kao što mi imamo. Najviše cenim iskrenost kod njega. Uvek će ti reći ako je nešto loše u lice. Nema ni opuštanja kada igraš dobro. Nema zavaravanja kod njega, neće ti ništa pričati iza leđa”, objasnio je Adžić i dodao:
“Ovo mi je prvi klub u Superligi gde sam dobio šansu. Nekako mi se pogodilo i sve dolaskom baš Feđe Dudića. Vidi se po svemu koliko on dobro radi. Smatram da sam napredovao, ali i da imam još mnogo prostora da napredujem, pogotovo uz njih”.
Možda nije toliko poznato, ali desni bek je prvo potpisao za Spartak, gde nije dobio šansu. Usledila je pozajmica u Brodarac, gde je igrao Srpsku ligu, posle čega je došao odlazak u Radnički.
“Prihvatio sam jer sam došao iz omladinske škole Čukaričkog. Trebao sam prvo sa Čukom da potpišem, ali na kraju nisam. Pomirisao sam se u Spartaku sa tim da moram da idem na pozajmicu i da osetim seniorski fudbal. U Brodarcu sam dobio na samopouzdanju, nije me pokolebalo što sam morao u treću ligu. To iskustvo mi sada dolazi do izražaja“, zaključio je Adžić razgovor za naš portal.
Bonus video:
boskovicmare982
Sudbina je tako htela
vanicdusan01
Nije čudno da dva drugara krenu iz iste škole fudbala i dele iste snove a danas sutra se nađu na suprotnim stranama terena mada su i dalje veliki prijatelji.