Iz Zvezde na koledž, pa preko Barse do Reala: Derbi sam igrao sa polomljenim rebrom, želim da obrazovanjem pomognem srpskom fudbalu

U toku kalendarske godine svedoci smo na desetine slučajeva gde se mladi srpski sportisti odlučuju da odu preko okeana i školovanje nastave na koledžima, ali je pravi raritet da to učini fudbaler.

I to ne običan fudbaler, već u tom trenutku igrač Crvene zvezde koji je profesionalni fudbal zamenio razvojnim. Sve sa ciljem da jednog dana stekne diplomu i pokuša van terena da pomogne matičnoj zemlji, ali i voljenom klubu. Neobičan korak iz perspektive mnogih, za Andriju Stožinića sasvim je raiconalan i logičan izbor o kojem je govorio za Meridian sport.

Meridian Sport te časti – POTPUNO BESPLATNO! Registruj se i odmah preuzmi 6.000 FREEBET!

“U relativno kratkom periodu sam odlučio da ću da idem na koledž. Bio je to kraj 2023. godine, a s obzirom na to da su mi svi u porodici veoma školovani, bilo mi je neprihvatljivo da jedini budem bez fakulteta. Dobio sam priliku preko agencije, da se oprobam u Sjedinjenim Američkim Državama i da praktično fudbalom plaćam školarinu. Video sam da u Srbiji neću uspeti kao fudbaler i na vreme se okrenuo školovanju, što smatram pametnom i hrabrom odlukom. Nije lako to priznati sebi, ali kako je vreme prolazilo, više sam se pronalazio u tome da pomognem fudbalu van terena. Znam i da ranije nije bilo slučajeva da neko iz najvećih srpskih klubova ide na koledž, ali nisam imao problem s tim da se u potpunosti posvetim školovanju, iako mi je odlazak iz Zvezde teško pao“, počinje razgovor Stožinić.

Objasnio je fudbaler rođen 2004. godine kako je uopšte izgledala “regrutacija”.

“Javio sam se agenciji koja je slala moje video klipove po univerzitetima u SAD. Imao sam dobar CV, u smislu toga da je sve zainteresovalo što fudbaler Crvene zvezde hoće da dođe kod njih. Imao sam baš dosta ponuda, od raznih koledža, ali sam se odlučio za Univerzitet Okland, jer je među najboljima i redovno osvaja diviziju. Takođe, posle toga imaš mnogo više šansi da pređeš u MLS“.

Tvrdi da je kvalitet koledž fudbala srazmeran drugom rangu takmičenja u Srbiji.

“Liga u kojoj sam igrao se zove D1. Utakmice su na svaka tri dana u prvom semestru. To je regularni deo, a potom osam najboljih timova ide u plej-of. Bili smo najbolji u regularnom delu sezone, ali nažalost smo izgubili u finalu. Što se mene tiče, standardno sam igrao na mestu desnog beka. U Zvezdi sam dosta menjao pozicije, ali sam se ovde definitivno profilisao kao desni bek. Što se tiče kvaliteta prvenstva, u rangu je Prve lige Srbije. Tamo postoji podela na dva tipa ljudi, ili oni koji su maksimalno posvećeni fudbalu i žele u MLS, ili oni koji planiraju da se posvete privatnim biznisima”.

Nije mu bilo lako da se prilagodi na život, kulturu, ali i mentalitet ljudi u SAD.

“Sve je to individualno, ali sam ja recimo vrlo druželjubiv. Tamo je sistem vrednosti mnogo drugačiji, utisak mi je da su ljudi kao roboti i bez mnogo emocija. Mnogo mi je bilo teško u početku da se prilagodim, ali sam u međuvremenu stekao drugare iz svih delova sveta. Moram da pomenem Džejdena, Karsona, Nou, kapitena Gejba, Seba, kao i cimere Milana i Lejsa, koji su mi mnogo pomogli da se prilagodim životu u SAD. Nikada im to neću zaboraviti, a gostoprimstvo ću da im uzvratim u Srbiji. Stekao sam prijatelje za ceo život. Što se tiče kvaliteta života, ali i škole, glavni utisak je da si svaki dan od 8 ujutru do 8 uveče u obavezama. Imao sam odlične ocene, a što se kvaliteta škole tiče, mogu da kažem da nije laka kao što se doživljava u Srbiji. Najveći napor izazivaju razne vanškolske aktivnosti. Princip je takav da tih 12 sati uvek moraš da radiš nešto”.

Stožinić školovanje nastavlja u Španiji.

“Završio sam prvu godinu studija u SAD sa najboljim ocenama. U međuvremenu sam pronašao master Real Madrida gde sam ih kontaktirao, ali su me obavestili da ne prihvataju diplome iz SAD. Savetovali su me da negde u Evropi upišem fakultet. Otvorila mi se prilika da odem na školovanje u Barseloni na “EU Buisness School” koji traje tri godine. Tako da tamo odlazim krajem februara naredne godine i nastavljam školovanje, nakon čega mi je cilj da upišem master Real Madrida. Posle toga, cilj je povratak u Srbiju, jer želim da pomognem zemlji iz koje dolazim. Želja mi je da budem sportski direktor”.

U Zvezdu je stigao u kadetskim danima, i to iz OFK Beograda.

“Od prvog dana kad sam počeo da treniram fudbal, jedina želja mi je bila Zvezda. I dalje govorim moja Zvezda, iako više nisam u klubu, ali sam ceo život ponosni navijač. Dobio sam priliku koju malo ko u Srbiji ima, a to je da zaigram za voljeni klub, osvojim Omladinsku ligu i potpišem profesionalni ugovor sa 17 godina. Nije bilo srećnijeg čoveka od mene kad sam napravio na proslavi titule krug oko pune Marakane pred 50 hiljada navijača. Bio sam prijavljen za Ligu šampiona za mlade, pobedio Partizan, igrao derbi sa polomljenim rebrom 20 minuta, ali nisam hteo da izađem. Žao mi je što nisam dobio priliku u prvom timu, ali ću se vratiti u Zvezdu kao obrazovan čovek i nadam se dobiti priliku da iz fotelje pomognem. Bilo mi je veliko zadovoljstvo što sam u Zvezdi imao priliku da sarađujem sa Nikolom Jelićem, Draganom Mladenovićem, Nemanjom Badnjarevićem i još mnogima”.

Kao najvećeg talenta kog je video u periodu stasavanja u Zvezdi navodi aktuelnog prvotimca crveno-belih.

“Najveći utisak na mene je ostavio Jovan Šljivić. To je najveći Zvezdin talenat još od Luke Jovića i siguran sam da će u prvom timu tek pokazati koliko može. Odlični su i Nedeljković i Mimović, kao i svi drugi kojima tek predstoji afirmacija, ali što se mene tiče Šljivić je iznad svih. Moram i da pomenem mog drugara Pavla Ognjenovića, klasića iz generacije 2004, koji je bio među najboljima u našem godištu. Siguran sam da će se pronaći u seniorskom fudbalu, jer je odličan talenat i još bolji čovek”.

Kao važan deo fudbalske karijere navodi i kaljenje u trećem rangu takmičenja.

“Bio sam u Ušću nekoliko meseci, iako sam imao opciju da ostanem u Zvezdinim omladincima tad kao “bonus”. Znao sam već tada da ću napustiti Srbiju i nastaviti školovanje u SAD, tako da sam procenio da je najbolje rešenje za mene bilo da izađem iz komfor zone i spremim se za odlazak preko okeana. Dueli sa fudbalerima iz Zone ili Srpske lige su neprocenjivi. Za tih nekoliko meseci sam fudbalski sazreo nekoliko godina“, rekao je Stožinić za kraj razgovora.

BONUS VIDEO: