Transparent u rukama i stotine pređenih kilometara samo zbog nekoliko sekundi sa idolom. Tako su navijači Intera iz Perta dočekali Hakana Čalhanoglua tokom treninga u Australiji. Neki su stigli i iz mnogo udaljenijih krajeva, a jedan je na komadu kartona ispisao jednostavnu molbu za dres: „Vozio sam 720 kilometara da bih bio ovde.“
Čalhanoglu nije imao srca da ih ignoriše. Kao i brojni saigrači, strpljivo je potpisivao dresove, šalove i druge rekvizite koje su mu navijači pružali. Potom je požurio pod tuš, jer je čekala prva ozbiljna provera ovog leta. Večeras bi trebalo da bude starter protiv Juventusa. Ali mnogo važnije od same utakmice jesu reči koje je izgovorio.
Meridian sport ti donosi NOVI BONUS DOBRODOŠLICE – do 26.000 DINARA uz dva dana igre bez depozita!
U dugom i otvorenom razgovoru za Gazetu delo Sport Turčin je praktično presekao priče o mogućem odlasku iz Intera. Njegov ugovor traje do 2027. godine, a novi još nije ni stavljen na sto. Ipak, iskusni vezista nije želeo da njegove reči zvuče kao pritisak na klub.
Nema ultimatuma, nema zahteva, nema javnog prozivanja. Samo konstatacija da je situacija trenutno zamrznuta i da će vreme pokazati u kom će se smeru stvari razvijati.
“Dobro sam. Zahvaljujem se Kivuu koji mi je dao nekoliko dodatnih dana da se odmorim posle Mundijala. Bio sam mentalno malo ispražnjen i uspeo sam da se oporavim. Sada je rad težak, mnogo trčimo, ali napredujem”.
Mundijal je za Tursku završen mnogo ranije nego što su očekivali. Velika očekivanja i san koji je trajao više od dve decenije nisu pretvoreni u rezultat kojem su se nadali, što je posebno teško palo kapitenu reprezentacije.
“Mislili smo da možemo da uradimo nešto veliko, živeli smo veliki san posle 24 godine, ali nije se završilo onako kako smo se nadali. Nažalost, to može da se dogodi u fudbalu. Kao kapiten sam veoma razočaran, jer je naša nacija veoma strastvena. Ali moramo da gledamo napred. Ja ne odustajem i spreman sam da pokušam ponovo 2030. godine”.
Za razliku od reprezentativnog razočaranja, sezona u Interu završena je trofejem, a Čalhanoglu je imao jednu od najvažnijih uloga u osvajanju skudeta. Njegov pogodak protiv Rome, kada je u završnici prvog poluvremena iznenadio odbranu udarcem sa distance, mnogi su označili kao jednu od ključnih tačaka šampionske trke. Sam igrač ipak spušta loptu.
“Bio je to delikatan trenutak za nas. Ali ne znam da li je to zaista bio odlučujući gol. U svakom slučaju, za mene nije ništa novo da pokušam da šutiram kada vidim prostor: ne stojim i ne razmišljam, već šutiram. To je moj način. Ranije, dok sam igrao za Hamburg, postizao sam golove i sa 40 metara, doduše iz slobodnih udaraca”.
Taj osećaj za udarac nije nastao preko noći. Čalhanoglu kaže da je kombinacija talenta i svakodnevnog rada još od najranijih dana napravila od njega jednog od najboljih šutera u evropskom fudbalu.
“Jedan deo je talenat, drugi je rad. Još kao dete sam sa ocem vežbao snagu i preciznost. Kasnije me je dodatno unapredio trener iz omladinske škole Valdhofa iz Manhajma – Stefan Gros. On je otac Paskala, igrača Brajtona”.
Kada treba da izdvoji igrača koji mu je bio uzor u tehničkom smislu, nema nikakvu dilemu.
“Žuninjo. Najbolji. Pokušavao sam da ga imitiram”.
Čalhanoglu je rođen i odrastao u Manhajmu, u turskoj porodici koja je svoj život izgradila u Nemačkoj. Njegov otac radio je u farmaceutskoj industriji, a Hakan je odrastao između dve kulture koje su kasnije snažno uticale i na njegov fudbalski put.
“Moj otac je radio u farmaceutskoj industriji i ništa nam nije nedostajalo. Naravno, osećam se kao Turčin i sačuvao sam tradiciju, kulturu i veru svoje zemlje. Musliman sam i bio sam i na hodočašću u Meki i to me je veoma emotivno pogodilo. Ali mogu samo da budem zahvalan Nemačkoj, koja me je odgajila i omogućila mi da postanem fudbaler. Nemačka škola, od Karlsruea preko Hamburga do Leverkuzena, bila je fundamentalna za moju karijeru”.
Zanimljivo je da fudbal u jednom trenutku nije bio jedina opcija. Kao dečak, Čalhanoglu je razmišljao i o potpuno drugačijoj karijeri. Želeo je da bude policajac.
“Da, privlačila me je ta vrsta posla. Briga o ljudima, uniforma, ne znam ni sam. Ali često, mada ne uvek, bolje je biti fudbaler”.
Godine su prošle, a Italija je za njega postala druga kuća. Posle dolaska u Milan, Čalhanoglu se toliko dobro uklopio da danas ne razmišlja o tome kao o privremenoj stanici.
“Prija mi da živim u Italiji. Čak ni sam ne shvatam koliko godine brzo prolaze. Kada sam stigao, nisam razmišljao o tome koliko ću vremena provesti ovde. Pre svega sam pokušavao da uživam u iskustvu i živim u sadašnjosti”.
A ta sadašnjost je Inter. Čalhanolu ne krije da mu život u Milanu prija i da je sa porodicom pronašao stabilnost. Deca idu u školu, supruga i on imaju svoje društvo, a on je u međuvremenu postao jedan od lidera ekipe.
“Srećan sam što sam ovde. U Milanu, gde smo se supruga i ja odlično uklopili, i u Interu. Imamo mnogo prijatelja, deca idu u školu. Budućnost, međutim, ne zavisi od mene, već od kluba”.
Čalhanolu ima ugovor do 2027. godine, ali pregovora o produžetku još nema. Ipak, kapiten Turske ne želi da od toga pravi javnu sapunicu.
“Ne, jer nije bilo nikakvog kontakta za produženje ugovora. Ja sam fudbaler i razmišljam o igranju. Ali za pet godina mislim da smo uradili mnogo dobrih stvari: osvojili smo osam trofeja i igrali dva finala Lige šampiona. Navijači me vole, a ja volim njih. Videćemo šta će se dogoditi”.
Inter u međuvremenu ima i novo lice koje bi jednog dana moglo da zauzme njegovo mesto u veznom redu. Aleksandar Stanković se vratio, a Čalhanoglu smatra da mladi fudbaler sada ima mnogo više iskustva i razumevanja igre.
“Drago mi je što je sazreo, bolje razume fudbal. Mislim da još može da uči od svih nas”.
Kada se pogleda unapred, Hakan nema dilemu šta želi. Posle osvajanja trofeja, cilj je odbrana svega što je Inter osvojio, ali postoji i nešto veće – još jedno finale Lige šampiona.
“Da odbranimo naše trofeje. A moj cilj i san jeste da igramo još jedno finale Lige šampiona. Mislim da možemo da igramo protiv svakoga: jaki smo”.
A kada se završi ozbiljan deo posla, na scenu stupa drugačiji Čalhanoglu. Onaj kojeg navijači ne vide tokom 90 minuta. Ozbiljan i koncentrisan na terenu, potpuno drugačiji van njega.
“Vi me vidite kao ozbiljnog jer sam tokom utakmice veoma koncentrisan. Ali van terena sam normalan momak. Muzika je moja strast, donosi mi sreću i entuzijazam. Plešem uz nju i slušam je veoma glasno. Ali ne znam da pevam: jednom su mi tokom televizijske emisije dali mikrofon. Bolje da ne pričamo o tome”.
Postoji i jedna druga strast koja ga je svojevremeno dovela u problem sa Interovim direktorom Auzilijom – Harli Dejvidson.
“Tačno. Ali morao sam da ga prodam jer mi je direktor Auzilio pretio. To znači da umem da slušam. Kada završim karijeru, ipak ću ponovo kupiti motor”.
Šta će biti kada kopačke odu u penziju, još ne zna. Trenerska klupa ga ne privlači, ali nekoliko drugih opcija već postoji.
“Još nisam odlučio. Sigurno neću biti trener. Možda agent ili sportski direktor. Ali mogu da se zamislim i kao predsednik Fudbalskog saveza Turske”.
A onda dolazi detalj koji je možda najmanje važan za fudbal, ali je privukao mnogo pažnje među saigračima. Čalhanolu je promenio izgled. Razlog je jednostavan i potpuno ličan.
“Uradio sam transplantaciju kose. Saigrači me zezaju, a i Modrić me je pre neki dan zadirkivao tokom derbija. Ali meni se ovako dopada. Sada se osećam bolje“, poručio je Čalhanoglu.
Bonus video:
