Čelsi ima tu sposobnost da od ružnog pačeta napravi princa: Nekad Di Mateo, danas Mareska

Čelsi je učinio ono što je pre samo godinu dana delovalo kao još jedna zabluda bogate, ali ranjeno nedefinisane epohe. U finalu je pao Pari Sen Žermen, aktuelni evropski šampion, ekipa puna zvučnih imena, ispisanih čekova i velikih ambicija. Rezultat je bio 3:0, ali važnije od samog ishoda bio je način na koji su Plavci igrali, način na koji su verovali – u sebe, u plan, u čoveka na klupi. I to u sezoni u kojoj su već podigli trofej u Ligi konferencije, u kojoj su kroz Premijer ligu obezbedili povratak u Ligu šampiona i u kojoj su, možda prvi put posle dugo vremena, zaista podsetili na klub sa prepoznatljivim identitetom.

Enco Mareska nije bio figura oko koje su se u Engleskoj gradili snovi. Doveden je tiho iz Lestera, kao još jedno eksperimentalno rešenje u eri posle Abramoviča, nakon niza trenerskih pokušaja koji nisu uspeli da vrate Čelsiju identitet. Njegov fudbalski put bio je daleko od blještavog. Učitelj igre iz senke, više poznat po radu uz Pepa Gvardiolu nego po titulama kao prvi čovek. Ipak, upravo iz tog tišeg ugla, Italijan je počeo da sklapa ono što mnogi pre njega nisu uspeli – tim koji zna ko je i šta je, tim koji funkcioniše kao celina, tim koji je kroz samo jednu sezonu osvojio dva trofeja, vratio se među elitu i pokazao da ponekad nije potrebno mnogo buke da bi se napravio veliki posao.

Meridian sport ti donosi BONUS DOBRODOŠLICE – do 6.500 DINARA uz dva dana igre bez depozita!

Tokom turnira, Čelsi je delovao organizovano, nekako tiho u pozadini favorita poput Reala, Sitija, pa i Parižana… Igrao je strpljivo, sa jasnom idejom kako da kontroliše tempo, kako da umiri protivnika i kako da napadne kada treba. Nisu to bile velike goleade, nisu to bili šou programi, ali jeste bio fudbal koji ima dubinu i disciplinu, a pogotovo je sve bilo “lakše” kada imaš nekoga po imenu Kol Palmer – igrača koji je apsolutno obeležio finale i zasluženo nosi oreol jednog od najboljih igrača sveta u ovom trenutku.

Uspesi poput ovog, kada se dese pod rukom nekog ko nije doveden kao zvezda, često fudbalskim zaluđenicima vrate sećanja na 2012. godinu. Tada je Roberto Di Mateo – klupska legenda, takođe Italijan, sedeo na klupi Čelsija. Takođe je došao privremeno kao zamena za Viljaša Boaša, kod koga je bio pomoćnik, takođe nije imao ni autoritet glavnog trenera, a ni status, ali je u nekoliko meseci uspeo da ujedini tim, stvori osećaj pripadnosti i da iz nedovoljno verovatnog izvuče istoriju. Osvojio je Ligu šampiona u Minhenu i time zauvek upisao ime među besmrtne.

Ne može PSŽ baš sve da osvoji: Lekcija iz fudbala Čelsija za istorijsku titulu svetskog prvaka!

Mareska je sada to isto učinio na svetskoj sceni. I on, kao i Di Mateo, nije bio prvi izbor, ali je prepoznao jednostavnost fudbala tamo gde su drugi tražili komplikovane odgovore. I obojica su, na različitim tačkama planete i u drugačijim epohama kluba, dali navijačima Čelsija ono što se ne kupuje – razlog da veruju.

Treba imati u vidu da ni mnogo iskusniji, trofejniji i medijski eksponiraniji treneri nisu uspeli da Čelsiju donesu kontinuitet i jasnoću. Na klupi su, u različitim fazama klupske istorije, sedeli Žoze Murinjo, Karlo Anćeloti, Antonio Konte i mnogi drugi koji su sa sobom donosili težinu velikih trenerskih karijera, ali čak ni oni nisu uspeli da stvore stabilnost koja bi trajala duže od jednog trofeja ili jedne sezone. Upravo zato uspeh Enca Mareske, koji je bez tog pedigrea uspeo da vrati tim na pravi put i osvoji globalno priznanje, deluje još značajnije i iznenađujuće u kontekstu modernog Čelsija.

Ovaj trofej je prvi u novom formatu prvenstva za klubove, što mu dodatno daje na značaju. U vremenu kada se fudbal često svodi na statistiku i ime, Čelsi je podsetio da i dalje postoje večeri kada ideja, uverenje i taktička disciplina mogu da nadigraju favorite. I u tom hodu bez previše pompe, Mareska je dobio nešto više od trofeja – legitimitet. Dobio je klub.

To bi bilo to: Arsenal kupuje najboljeg strelca Evrope za 80 miliona

BONUS VIDEO: