Dejan Stanković može da bude ponosan: Sin mu je na pragu Intera

Prezime mu je teret, ali sve više počinje da mu bude i odskočna daska. Aleksandar Stanković ne želi da živi samo od činjenice da je sin Dejana Stankovića. Naprotiv, još kao tinejdžer jasno je poručio da želi da napravi sopstveni put i jednog dana obuče dres Intera. Sada je na korak od toga da mu se ta želja pretvori u stvarnost.

Pre nekoliko godina, dok je igrao u Lucernu pod komandom Marija Frika, Aleksandar je na pitanje o slavnom ocu odgovorio kratko i bez mnogo filozofiranja. Nije želeo da razgovor ode u smeru Dejana, već prema onome što njega zanima – sopstvenoj karijeri.

Meridian sport ti donosi NOVI BONUS DOBRODOŠLICE – do 26.000 DINARA uz dva dana igre bez depozita!

“Ja se zovem Ale i sanjam da igram za Inter. Sve ostalo zavisi samo od mene“.

Danas više ne zvuči kao dečački san. Stanković junior polako uzima svoj prostor u Interu, bez velike buke i bez potrebe da mu prezime otvara vrata. Otvara ih sam, partijama koje postaju sve ozbiljnije. Jedna od takvih predstava stigla je juče u remiju 1:1 protiv Mančester sitija. Aleksandar je dobio ulogu organizatora igre i ponašao se kao da mu je ta pozicija potpuno prirodna.

Lopta je išla kroz njegove noge, a statistika je samo potvrdila ono što se videlo na terenu. Na polovini protivnika pogodio je 15 od 16 dodavanja, dok je na svojoj polovini bio gotovo bez greške – 16 uspešnih pasova iz 17 pokušaja. Ukupno je imao 33 precizna dodavanja.

A tu se nije zaustavio. Stanković je svih šest dugih lopti poslao tačno tamo gde je želeo, dok je njegov udarac desnom nogom u jednom trenutku zaustavio Đanluiđi Donaruma. Golman Mančester sitija morao je da podigne rukavice posle Stankovićevog prodora preko gotovo celog terena sredinom prvog poluvremena.

Zanimljivo, na leđima je nosio broj pet, isti onaj koji je svojevremeno nosio njegov otac. Na terenu je ostao 60 minuta, a kada je napustio igru, ispraćen je aplauzima. Nije mala stvar izaći sa terena sa takvim utiskom kada je sa druge strane Mareskin Mančester siti. Iako bez Rodrija, engleski tim je i dalje predstavljao ozbiljan test, posebno na sredini terena. Stanković ga je položio.

Ko je pratio Aleksandra tokom njegovog boravka u Belgiji, neće biti posebno iznenađen onim što sada pokazuje u Interu. U dresu Klub Briža prošle sezone bio je standardan i sa ekipom je osvojio prvenstvo. Najčešće je igrao kao centralni vezni, a sezonu je završio sa devet golova u 54 nastupa.

Inter je pažljivo pratio njegov razvoj i odlučio da ga vrati kući. Za aktiviranje otkupne klauzule izdvojio je 23 miliona evra, što je dovoljno jak signal koliko u klubu veruju u njegov potencijal.

A onda je stigao i sledeći korak. Kristijan Kivu sve češće ga isprobava kao opciju koja bi mogla da pokrije poziciju Hakana Čalhanoglua. Inter je, uostalom, već pokazao koliko ceni mladog Stankovića, pošto je odbio i ponude koje su išle do 40 miliona evra.

To nije mala cifra i jasno govori da klub ne želi olako da se odrekne igrača koji bi u budućnosti mogao da postane važan deo tima. Čalhanoglu ulazi u godine kada Inter mora da počne da razmišlja nekoliko koraka unapred. Turski reprezentativac približava se 33. godini i pitanje njegovog naslednika pre ili kasnije moraće da dođe na sto.

Aleksandar Stanković želi da bude deo tog odgovora. Najmlađi je sin Dejana Stankovića i trenutno se bori za nešto mnogo važnije od etikete sina legende. Bori se za mesto u Interu koji tek treba da bude izgrađen.

Njegov veliki adut nije samo kvalitet sa loptom. To je i činjenica da može da odgovori na više različitih zadataka. Može da bude klasična “osmica”, može da organizuje igru iz dublje pozicije, a ume i da se ubaci iz drugog plana i zapreti pred golom. Upravo ta svestranost može da mu bude karta više.

Interu ne treba samo još jedan vezista. Potreban mu je igrač koji može da menja uloge, da razume različite zahteve utakmice i da jednog dana preuzme odgovornost kada generacija oko Čalhanoglua počne da se menja. Aleksandar Stanković više nije samo dečko sa velikim prezimenom i velikim snom.

Bonus video: