Legendarni Dejo Savićević sutra puni 60 godina. Bio je to savršen povod za novinara “Gazzette” da uradi opširan intervju sa jednim od najboljih fudbalera ikada.
NOVI BONUS DOBRODOŠLICE – Registruj se i uzmi besplatan tiket uz 100 sekundi besplatnih spinova!
“Odlično. U Budvi sam, u kući pored mora, idem malo čamcem naokolo, ali i dalje imam mnogo obaveza. Znate, obaveze, planovi, kontakti. Ja sam volonterski predsednik, ne zarađujem ni cent, posla ima preko glave, a srećom i dalje uživam u svemu tome. Što se fudbala tiče – imam lepe uspomene. Mislim da sam imao sreće, jer sam igrao u velikim klubovima kao što su Zvezda i Milan. Zato sam osvojio čak dva Kupa evropskih šampiona”, počeo je Savićević razgovor za Gazzettu i osvrnuo se na nadimak “Genije”:
“Ne, nisam bio genije, bio sam samo veliki igrač. Vi iz Gazete ste me tako nazvali. Možda zato što sam radio stvari koje drugi nisu mogli, možda zato što sam imao više mašte. Svakako, lep je nadimak. Kada prijatelji i školski drugovi žele da me zadirkuju – zovu me Genije. U Italiji me svi tako zovu, ali to je preterivanje.”
Imao je novinar opasku – “Kao što je preterivanje i onaj gol protiv Barselone 1994. godine?”
“Najbolji u mom životu. Veče pred finale, premijer Berluskoni mi je rekao: ‘Dejane, ako si genije, dokaži to.’ Imao sam sreće. Sve je bilo prelepo, i početak i kraj…”
Prisetio se Dejo svojih početaka.
“Počeo sam u Podgorici. Moj otac je bio šef železnice i komandovao je sa 900 ljudi. Živeli smo u kući iza stanice. Moj brat Goran je želeo da postane mašinovođa. Ja bih bežao između pruga i odlazio da igram na terenu punom kamenja. Tamo sam naučio da žongliram loptom. Bio sam mali mangup, imao sam budućnost kao baraba. Srećom, sa 13 godina postao sam fudbaler OFK Titograda. Igrao sam iz čistog zadovoljstva. Malo novca, ali se nikada nisam osećao tako slobodno. Zatim odlazim u Budućnost.”
Sa samo 16 godina je debitovao u seniorskom fudbalu.
“Pomalo. Nisam davao mnogo golova, više sam voleo asistencije, bilo mi je lepo da pomognem saigračima da postignu gol. Sa Budućnošću sam stigao i do reprezentacije. Imao sam 20 godina, pobedili smo Tursku sa 4:0, a ja sam postigao treći gol. Godine 1988. otišao sam u Crvenu zvezdu, prvaka Jugoslavije.”
Tada osvaja prvi KEŠ, ali ne želi sebe da izdvoji kao lidera te generacije.
“Ma dajte, bio sam samo igrač u velikom timu. Mnogo šampiona učinilo je da se osećam dobro. Voleli su me, ali sam i ja voleo sve svoje timove. Budućnost, Crvenu zvezdu, Milan i Rapid iz Beča. Posebno Crvenu zvezdu, koja ostaje moj prvi klub.”
Novinar ga je pitao – “a Milan”?
“On je zauvek u mom srcu. Stigao sam 1992. godine, trebalo je da odem u Juventus, zatim u Romu, pa u Monako u Francuskoj. Bio sam u Crvenoj zvezdi, bilo mi je lepo. Osvojili smo Kup evropskih šampiona, pobedili Marsej u Bariju. A što se Milana tiče… Mučio sam se godinu i po dana. Bilo je teško, imao sam određenih fizičkih problema, a u napadu su bili Gulit, Van Basten, Rajkard i Papen. Ali izabrao sam Italiju jer je to bila najbolja liga na svetu i imala je najbolje igrače. Bio je to dobar izbor; sa nekim drugim timom ne bih osvojio toliko niti bih imao vidljivost koju mi je Milan pružio. A onda su tu bili i navijači. Predivni, strastveni. Njihove pesme bile su najbolja motivacija. Veoma je lepo što me ljudi pamte i posle više od 20 godina. Neki mi kažu da sam bio kao Platini. Predivno je to.”
Priznaje da mu je Platini bio prvi fudbalski idol.
“Voleo sam šampione, igrače mašte. Posebno sam voleo Maradonu, a pre njega Anta Miročevića i Safeta Sušića: bili su fantastični. Maradonu nikada nisam lično upoznao; igrao sam protiv njega na Svetskom prvenstvu 1990. godine u Firenci. Izgubili smo na penale. Ja sam dao gol, Dijego je promašio. Iako sam 1990. godine bio prilično poznat, u poređenju sa Maradonom bio sam niko. Gledao sam ga sa divljenjem. Bio sam zaljubljen i u Platinija, moj idealni igrač. Ali nikada nismo razgovarali. Jednom sam u Beogradu igrao protiv Francuske. Ušao sam u igru kada su vodili 2:1, napravio dve stvari, dva pasa, i pobedili smo 3:2. Na kraju smo izašli zajedno, a ja sam želeo da razgovaram sa njim, da se predstavim, jednostavno da kažem: ‘Zdravo, Mišel, ja sam Savićević.’ Ali nisam znao francuski; govorio sam samo slovenske jezike. Tako sam samo nastavio dalje, a da nisam rekao ni reč. Ah, lepe uspomene…”
Uporedio je i svoju sa sadašnjom generacijom Milana.
“Moj Milan je bio drugačiji tim, stalno smo igrali finala Lige šampiona. Ovaj sadašnji sam malo gledao, samo delove na televiziji. Mladi su i sveži. I trener je mlad. Dobro su reagovali protiv Lacija. Moramo strpljivo da čekamo i prihvatimo greške, one su deo fudbala. Znam, nema vremena, ali kvalitet bi trebalo da ispliva, sustići će ostale. Nažalost, Inter deluje kao da je trenutno ispred. Ali sezona je duga i komplikovana za sve. Sačekajmo. Ja sam čekao godinu i po dana”, podvukao je Savićević.
BONUS VIDEO:
katarina
Normalno da je Savicevic najvise vezan za Zvezdu,jer jos uvek odzvanja poznata pesma o njemu….
konstantin
Budućnost – Zvezda – Milan – Rapid, pravi putnik je bio Dejo. Svaka stanica je ostavila trag.
oleg
Kup evropskih šampiona dva puta – nije loše za nekog koga je Milan morao mesecima da ubedi! Dobar izbor.
stefan
Svakako bi bio bandit bez fudbala, ali sreća što ima dar da impresionira. Sad bar ima poslove, volonter je.
nemanja
Reprezentacija 90′ protiv Maradone na penale – to je tužna uspomena, ali Dejo je dao gol, što je važno.
stefan
Interesantno kako priča o poteškoćama tokom godinu dana u Milanu – jasno je da je to bila težina, ali je to činilo još lepšom priču o uspehu.
mihajlo
Nije do ruba, Dejo je bio veliki igrač ali nisu ni ostatak Milana nisu bili nevidljivi. Dobra analiza.
ignjat
Zvezda je ostala u njegovom srcu, što pokazuje da prava ljubav prema prvom klubu nikad ne prolazi. Respekt!
luka
Mislim da preterio sa poređenjem sa Platonijom. Svakako dobar igrač, ali takvim stvarima se diže ego.
milutin
Neverovatno je čitati kako priča o Milanskoj eri – taj gol protiv Barselone 1994. će živeti zauvek. Pravi genij.
jovan
Dejo zaista legenda! Ko zna šta bi bilo od njega da nije bilo fudbala, al sreća što je izabrao loptu umesto ulice.