Postoje ljudi koji kroz fudbal prolaze kao kroz posao, i oni drugi koji ga žive. Delio Rosi (66) je oduvek pripadao ovoj drugoj kategoriji. Sedeći na ivici Il Fontanonea, vratio se na mesto koje za njega nije samo geografska tačka, već sećanje koje je ostalo zalepljeno za čitavu jednu epohu, i u razgovoru za Gazetu delo Sport evocirao je brojne uspomene.
“Nisam bio ovde 20 godina“, izustio je iskusni strateg dok je posmatra vodu u fontani koja protiče kao da briše vreme. Ali ništa se zapravo nije izbrisalo. Među navijačima Lacija i dalje živi ista slika, koja je nastala 10. decembra 2006. godine i od tada se nije promenila.
Meridian sport ti donosi NOVI BONUS DOBRODOŠLICE – do 26.000 DINARA uz dva dana igre bez depozita!
Tog dana Rosi je ispunio obećanje koje je dao sestri Paoli, simbolu rimskog i lacijalskog duha, i skočio u javnu fontanu. Ne iz hira, nego iz principa, jer je za njega obećanje obaveza. U njegovom svetu, reč ima težinu.
Delio Rosi je uvek bio čovek impulsa. I to onog koji ume da podigne i da sruši u istoj sekundi. Šamar Ademu Lajiću je momenat koji ga je obeležio u javnosti. Ali iza svega toga stoji trener starog kova koji nikada nije glumio. Od Fođe do Fiorentine, od Lacija do Bolonje, Levskog i Sampdorije, njegova definicija je uvek ista.
“Nisam demohrišćanin, na svakoj klupi na kojoj sam sedeo bio sam autentičan”.
A priča o Fontanoneu počinje mnogo pre skoka u vodu. Svakog četvrtka, ekipa Lacija je išla na večeru kod sestre Paole. Tamo je pala i čuvena rečenica.
“Tamo mi je rekla za svoj zavet: ‘Ako u nedelju pobedite u derbiju, ja ću skočiti u fontanu’. Odgovorio sam joj da ću, ako ona to uradi, i ja uraditi isto. Taj derbi smo dobili sa 3:0, bio je decembar 2006. Posle utakmice vratio sam se u hotel sa Mauricijom Manzinijem, tim menadžerom, i tada je stigao poziv upravo od Paole. Pitala je gde sam i rekla da me čeka kod Fontane na Đanikolu. Rekla je: ‘Obećanje dato sveštenom licu je obećanje dato bogu’. Tada sam uzeo kupaći koji sam imao sa sobom i otišao u grad da odradim taj skok”.
Na pitanje da li je sestra Paola bila tamo, odgovor je jednako jednostavan kao i čitava ta rimska anegdota.
“Ne! Nije bilo sestre Paole. Ona je volela takve šale… Ali ja sam ipak skočio. Bilo je to privatno obećanje, ali izgleda da je ona novinarima rekla za taj dogovor. Već posle derbija u pres sali me nisu pitali ništa drugo”.
Prisetio se Rosi jedne slike iz svlačionice, koja govori više od taktičkih analiza. Paolo Di Kanio i njegov karakter koji ne priznaje kompromis.
“Sećam se jednog događaja sa Paolom Di Kanijom. Uvek je bio prvi na treningu. Jednog dana radili smo vežbu sa čunjevima, jedan krug. Priđe mi i kaže: ‘Mister, ja ovu vežbu ne radim’. Kažem mu: ‘Jesi li normalan, iza tebe čeka cela linija, zašto nećeš?’ A on odgovori: ‘Ako ne promenite boje prepreka, ja ne radim’. Nesvesno sam postavio žute i crvene čunjeve jedan za drugim, i zbog toga nije hteo da krene. To znači biti Lacijal do srži”.
Na pitanje o povratku trenerskom poslu, Rosi je dosledan sebi. Bez iluzija i bez maski.
“Sigurno ne mogu da se prekvalifikujem. Ne mogu sad da postanem električar, ne znam ni sijalicu da promenim. Uvek ću biti fudbalski trener. Poslednji posao u Fođi 2025. radio sam jer verujem da, kada te zove sredina kojoj si nešto dao, moraš da se odazoveš, bez obzira na ligu. Inače ne bih nikad radio u Seriji C. Moj san je bio da treniram decu, ali sudbina je htela drugačije. Ako bi se neko sada zainteresovao za mene, bio bih spreman”.
Iako zvuči kao čovek koji je prošao kroz sve, ne pravi razliku među klubovima u kojima je radio.
“Ne, vezan sam za sve klubove koje sam trenirao. Nijedan posao nisam smatrao prolaznim. Uvek sam davao srce i dušu. Nikada nisam bio tip koji slavi pod tribinom, ali sam se uvek povezivao sa navijačima. To mi je priznato, i danas me u mnogim gradovima prepoznaju i pričaju sa mnom o utakmicama. U Laciju sam imao ogromnu lojalnost navijača, iako sam osvojio manje nego drugi. Lacijali su takvi – nisu spektakularni, ali su verni”.
Ipak, ostaju i senke. A priča sa Ljajićem u Fiorentini i dalje je tema koja ga prati, ali je on objašnjava na svoj način.
“Reći ću vam jednu izreku: da biste sudili čoveku ili situaciji, morate da hodate dva dana i dve noći u njegovim cipelama. Lako je biti moralista ili kritikovati sa kauča. Sve morate da doživite. Tada se desio splet okolnosti. Odmah sam razumeo šta mi je rekao kada sam ga zamenio, ali sam se okliznuo jer sam imao patike i on je to shvatio kao napad. Krenuli smo da se svađamo. Neko ‘demohrišćanskiji’ bi sačekao poluvreme i rešio to bez kamera, ali ja nisam takav. Kada reagujem, reagujem. Ali to je bilo više scenski nego stvarno, iako je odmah osuđeno. Izvinio sam se njemu i klubu i odnos sa Fiorentinom je ostao dobar. Čak ću biti i na proslavi 100 godina kluba. Ali mislim da je moja karijera od tada krenula drugim putem zbog slike koju su ljudi stekli o meni“, poručio je Rosi, koji očigledno ne zna da živi na pola – ili sve, ili ništa.
Bonus video:
