London će danas biti obučen u crveno-belo. Autobus bez krova, konfete, pesma, hiljade ljudi na ulicama severnog dela grada. Arsenal slavi titulu prvaka Engleske posle 22 godine, i to u sezoni koja je trebalo da bude kruna jedne ozbiljne ideje i projekta koji Mikel Arteta polako pretvara u sistem. Ali ono što će biti nemoguće sakriti na toj paradi jeste rana koja i dalje krvari.
Samo dan ranije, u finalu Lige šampiona, PSŽ je Tobdžijama ugasio san o duploj kruni. San koji je izgledao realno, opipljivo. Narpočito posle uvodnih 45 minuta. Međutim, Parižani su bili strpljiviji i klasa je ipak učinila svoje.
Meridian sport ti donosi NOVI BONUS DOBRODOŠLICE – do 26.000 DINARA uz dva dana igre bez depozita!
Tobdžije su u finale ušle bez poraza u čitavoj kampanji Lige šampiona, sa etiketom tima koji je mogao da završi sezonu kao “nepobediv”. Ipak, istorija voli ironiju, i baš tu je Arsenal pao. U detalju koji odlučuje najveće utakmice.
Finale u Budimpešti završeno je 1:1 posle 120 minuta, a onda su penali doneli hladan tuš: 4:3 za Pari Sen Žermen, ukupno 5:4 u meču koji je više ličio na rat nego na fudbalsku predstavu. PSŽ je imao loptu, kontrolu i 75 odsto poseda, ali Arsenal je imao ono što ga je dovelo do finala: tvrdoglavu disciplinu i otpor do poslednjeg daha. Na kraju, presudio je trenutak slabije koncentracije.
Gabrijelov promašaj sa bele tačke postao je simbol večeri u kojoj je sve bilo tako blizu, a opet tako daleko. Arsenal je ispisao jednu od najčudnijih stranica u istoriji Lige šampiona. Postao je prvi tim koji je prošao celu sezonu elitnog evropskog takmičenja bez poraza, a da na kraju nije podigao trofej.
Završena najveća misija katarske ere
Paradoks koji boli više nego klasičan neuspeh, jer nema jasnog raspada, nema krivca podobnog da se na njega baci drvlje i kamenje. Ipak, nisu momci sa Emirejtsa prvi koji su prošli kroz tu vrstu ironije.
Pre dve godine Real Madrid je takođe ostao neporažen u kampanji, ali je za razliku od Arsenala znao kako se završava posao. Podigao je 15. evropsku krunu i nastavio da podiže lestvicu.
Arsenal je, međutim, ponovo ostao na korak. Ne prvi put. Tačno 20 godina posle prvog finala 2006. i poraza od Barselone, istorija se vratila u isto mesto, sa istim ishodom. Blizu, ali ne dovoljno.
Taj obrazac govori da to više nije slučajnost. Pet uzastopnih poraza u velikim evropskim finalima, rekordnih 226 utakmica u Ligi šampiona bez trofeja. Teret. Arsenal je klub koji je igrao mnogo, prošao sve, video sve, ali nikada nije stigao do kraja. U tom društvu nalaze se i Rems, Valensija i Atletiko Madrid, koji znaju kako izgleda doći do ivice i vratiti se praznih ruku.
I dok se priča o evropskom prokletstvu nastavlja, u Londonu se sprema parada za domaći trofej. Kontrast koji boli. Jedan dan su šampioni Engleske, sledeći dan gubitnici evropskog finala. Slava i gorčina u istom paketu, bez mogućnosti da ih razdvojiš.
Nema dileme, pak, da bi svi u severnom Londonu na početku sezone prihvatili “ponudu” da osvoje Premijer ligu i izgube finale Lige šampiona na penale.
Nije utešno, ali jeste za ponos: Haverc ponovio podvig Ronalda i Mandžukića
Arsenal je ulagao, kupovao kvalitet i jačao kadar kroz godine. Ovo nije isti tim koji je Arteta preuzeo 2019. godine. Španac i posle ovakvog scenarija ne deluje kao čovek koji posustaje. Naprotiv. On vidi ovu sezonu kao temelj.
“Već znam kako navijači osećaju ovaj tim. Želim da im zahvalim na svemu što su uradili za nas tokom sezone. U teškim momentima bili su uz nas. Bilo je prelepo videti reakciju kada smo uspeli da osvojimo ligu posle 22 godine. Mnogo boli što nismo osvojili Ligu šampiona, jer ne mogu ni da zamislim šta bi se dogodilo da jesmo. Svi smo imali ogromnu želju da to uradimo i čeka nas veliki dan, siguran sam u to”, poručio je Arteta.
I tako, Arsenal ide iz poraza u paradu, iz pakla u slavlje. Jedan trofej u rukama, drugi nedostižan.
Bonus video:
