Dok se Fabio Groso polako približavao lopti u nameri da izvede udarac života, ceo svet kao da je stao u trenutku te julske noći u Berlinu. Svetski klasik evropskih ala u finalu Mundijala promenio je živote mnogih, jedne vinuo među fudbalsku besmrtnost, druge u Hadove odaje.
Lopta po sredini gola, Bartez nemoćan!
Dok junak Groso u svojevrsnom bunilu baulja po terenu u bestežinskom stanju i neartikulisanim urlicima doziva saigrače, Trikolori dobijaju samo jednu boju – bledo sivu. Plakali su Francuzi te noći, a Italijani osvojili najvredniji trofej u svetu fudbala – prvi još od Paola Rosija i čuvene generacije iz 1982. godine.
Dinamo presekao: Adio Bjelica, benvenuto Kanavaro!
Poput Benetona, prelakiran svim bojama, Marćelo Lipi je pronašao pravu žicu i ukrotio ego velikih zvezda, sklopivši savršen mozaik saktan od ratničkog karaktera, beskompromisa i italijanske lucidnosti, a ogromnu ulogu u celom projektu imali su Fabio Kanavaro i Đenaro Gatuzo – nekada saigrači, sada ljuti rivali u borbi za presto hrvatskog fudbala.
Da, HNL je dobio tandem svetskih prvaka na klupama dva najveća kluba – Dinama i Hajduka.
Zagrepčani su smenili poljuljanog Nenada Bjelicu i ekspresno postavili nekadašnjeg kapitena Azura na mesto trenera, a ujedno i odgovorili Splićanima na njihovu letošnju akviziciju u liku Gatuza.
Za današnji fudbal ova priča je nešto potpuno drugačije, pogotovo zbog svih poveznica i svega što spaja dva velika prijatelja, rođena na italijanskom jugu, koja su zajedno odigrala 209 utakmica za reprezentaciju i gotovo pola života proveli blizu jedan drugom.
Meridian Sport te časti – POTPUNO BESPLATNO! Registruj se i odmah preuzmi 6.000 FREEBET!
Gatuzo, sa očima koje gore kao Etna, uvek je bio onaj koji ne zna za granice – u borbi, u požrtvovanju, u ljubavi prema zelenom tepihu. I baš zbog toga, niko ga nije mogao ostaviti na terenu, nijednu sekundu. A, Kanavaro je bio miran kao jutarnja magla koja prekriva Napulj. Bistar, precizan, tačan – pravi kapiten.
Ratovali su između drugarskih dana, baš su ratovali… Kanavaro u dresu Intera i Juventusa, Gatuzo u bojama Milana. Dueli, psovke, udarci ispod pojasa i još svašta nešto, odlikovali su tih godina popularni Kalčo, a nijedna utakmica za razliku od danas nije bila nezanimljiva.
Sada će ponovo morati da se podsete starih dana, a nekako slikovito deluje to da su i Fabio i Đenaro u klubovima koji su nešto najbliže njihovoj ličnosti. Dinamo – hladniji, odmereniji, oprezniji i sistemski kao i Kanavaro, dok je Hajduk upravo onakav kakav i Gatuzo. Vatren, divlji, emotivan i strastven.
Goreće i Maksimir i Poljud narednog proleća, a Hrvati su oduvek i imali neku vrstu fetiša prema Italijanima, bilo da je to muzika, moda, sport, pa i žene. Pred obojicom trenera je šansa karijere, pošto nijedan još nije uspeo da napravi neki veći poduhvat u trenerskoj odiseji.
Nekada fudbal zaista može da bude sirovi bezdušan sport, ali na kraju kada se svetla ugase i dalje će biti umetnost, a Gatuzo i Kanavaro, dva simbola Italije. Svako od njih nosi u sebi ponos, borbenost, želju za pobedom, a kada se sutra budu gledali na suprotnim stranama – sve će na trenutak stati kao te noći 2006. i videće se samo poštovanje koje se rečima ne opisuje.
A, posle uz tompus, vino i note Enija Morikonea živeće život…
Bonus video:
Petar Markovic
Iz celog teksta bih podvukao jednu rečenicu koja mi se najviše sviđa kako zvuči “Goreće Maksimir i Poljud”