Počeo je i završio karijeru u rodnom Smederevu. Branio boje Sartida tokom njegovih najslavnijih dana. Igrao za Partizan, mladu reprezentaciju Srbije, a mogao je da ostvari i daleko uspešniju karijeru da je prihvatio ponude Ajaksa ili kijevskog Dinama.
Dragan Radosavljević se u razgovoru za Mondo prisetio igračkih dana i brojnih anegdota iz fudbalske karijere. Ispričao je svoju životnu priču i kako je od perspektivnog levog krila završio na traktoru u svom voćnjaku.
“Ono što smo mi doživeli kao Smederevci kada je krenuo razvoj fudbala u Smederevu i kada se igrala Evropa i Superliga, to je stvarno bilo neopisivo. Posle je to već krenulo nekim drugim putem, doživeo sam dosta nepravde u fudbalu i na kraju krajeva igrao sam ga 13-14 godina profesionalno. Došlo je do zasićenja. Hvala Bogu tako sam vaspitavan, znam dosta stvari da radim i totalno sam se okrenuo drugim stvarima. Tako me sad nema u fudbalu“, sumirao je 42-godišnji Radosavljević igračku karijeru, pre nego što je ušao u detalje.
Meridian Sport te časti – POTPUNO BESPLATNO! Registruj se i odmah preuzmi 6.000 FREEBET!
Kao klinac je bio desetka ili klasično levo krilo, ali se na kraju pronašao u ulozi ofanzivnog levog beka. Debitovao je mlad za prvi tim Sartida, a vrlo brzo došli su i dueli sa Zvezdom i Partizanom, evropske utakmice, interesovanje stranih klubova, uspesi… Pamti prvu evropsku utakmicu u Smederevu odigranu 23. juna 2001. godine protiv škotskog Dandija, ali posebno mu je u sećanju ostao urezan meč u Sarajevu 2003. godine – posebno zbog Marka Pantelića.
“Prvi put posle rata neka naša ekipa se sastaje sa timom iz Bosne i Hercegovine. Sećam se prve utakmice na Koševu, policijska pratnja, jedan policajac na motoru… Došlo je 1.000 navijača, olupali su nam autobus, strašne scene! Bilo je baš dosta mržnje. Međutim izašli smo tamo, Dostanić je tada dobro spremio utakmicu. Tačno nam je svakom nacrtao šta ko treba da radi i odigramo 1:1. Sećam se da je tada Pantelić došao i prekrstio se ispred tribine. Posle su nas gađali navijači, delegat je iznosio telefone, upaljače… Katastrofa. To smo tamo igrali 1:1 i ovde se igrao revanš.”
Seća se i dvomeča sa Ipsvičom od pre više od 22 godine. U Engleskoj je bilo 1:1, dok su Traktoristi revanš dobili 1:0 posle penala u ranoj fazi susreta i tako otišli u drugi krug tadašnjeg Kupa UEFA. Pamti te dane po sjajnoj atmosferi u ekipi.
“Tad je bila stvarno jaka ekipa Smedereva, sve su bili top igrači. Da krenemo od Goše Bogdanovića, Zečevića, Coke Antunovića, Spasić pozadi, Kekezović u sredini i Kocić, Mudrinić… Imali smo hemiju, dugo smo igrali zajedno. Mi smo znali ponedeljak, utorak, sreda da umesto treninga igramo na dva gola. Podelimo se: oženjeni, neoženjeni; Zvezda, Partizan… I onda dođe subota i damo tri komada. Živeli smo zajedno, znali smo jedan drugog, a klub je bio finansijski stabilan, znali smo za šta igramo.“
Igrao je u finalu Kupa protiv Crvene zvezde 2002. i doživeo poraz, a godinu dana kasnije presedeo reprizu na klupi, kada je Pantelić doneo Smederevu trofej.
“Ovde nas je dočekao pun trg ljudi… Fenomenalno, nismo mi još ni bili svesni da smo osvojili taj kup. Neopisiv osećaj, ne znam koliko je ljudi bilo, ali celo Smederevo je došlo tu. Baš mi je drago da smo ostali upisani kao osvajači tog kupa.“
Dobre partije Radosavljevića privukle su pažnju klubova iz inostranstva. I to ne bilo kojih klubova… Kucao je na vrata holandski velikan Ajaks.
“Bila je ta ponuda. međutim nisu hteli da me puste. Čeda Jevtić, tadašnji direktor kluba, tražio je 5.000.000 maraka. To je tad baš bila cifra. Ovi su davali oko 3.000.000, međutim, paralelno me je tražio i Dinamo iz Kijeva. Otišao sam, bio sam na pregledima i kod pokojnog Valerija Lobanovskog, on me je lično tražio. Odradili smo sve te preglede, međutim nije Istok tada bio što je sad. Ja sam bio mlad igrač, Rusija i Ukrajina nisu bile dobre zemlje za razvoj mladog fudbalera. Ovamo me sa druge strane traži Ajaks i ja sam hteo pošto-poto da odem tamo. Nisu hteli da me puste i na tome se završilo. U međuvremenu sam imao problema, tri puta mi je pucala metatarzalna kost, malo sam tu i pogrešno lečen dok nisam otišao u Belgiju da me operišu i da mi stave šraf. Izgubio sam dve godine fudbala, baš kad je trebalo da se napravi bum. Ne krivim nikoga ni za šta. Samo sebe. Tako je moralo, tim putem. Nisam nezadovoljan šta sam napravio, moglo je mnogo više, ali meni je u redu“.
Na kraju je iz Smedereva otišao – u Partizan. Iako je prethodno imao dogovoren prelazak u švajcarski Šafhauzen. Presudio je poziv Miodraga Ješića.
“To je bilo 2006. godina, ja imam ponudu Šafhauzena iz Švajcarske. Gotovo, bio sam na pregovorima i vratio se, treba da potpišem ugovor. Zove me zajednički prijatelj koji je dobar bio sa pokojnim Miodragom Ješićem. Kaže mi: ‘Ej, Ješić te traži, da dođeš u Partizan!’ Čoveće, sad sam sa pregovora… Rekao sam Partizan te traži jednom u životu! To je san svakog igrača, da zaigra za dva najveća naša kluba, a ja sam još kao i otac Partizanovac. Odlučim se da pređem u Humsku. Sve što je Bjeković na pregovorima rekao, klimnuo sam glavom. Potpišem ugovor na četiri godine“.
Nije ipak imao sreće u crno-belom dresu.
“Tada je bila priča da Lomić ide u Dinamo iz Moskve, a namestilo se da on nije ni otišao. Međutim problem je bio što je u tom prelaznom roku došlo 11 novih igrača. Niko se ni sa kim nije znao, a još veći problem je bio što su navijači smenjivali upravu, Zeku i Bjeku. Bukvalno su svi bili protiv nas. Nisam mnogo igrao, ali igrao sam ovde protiv Groningena, kada je Luis Suarez bio u ekipi. Ušli smo u Kup UEFA, ali nam u prvenstvu baš nije išlo. Nije se namestilo. Nisu nam se poklopili rezultati, sve je to krenulo nizbrdo. Ispala je jedna jako loša atmosfera. Bila je situacija da nam naši navijači kamenuju autobus i eto otišao sam odatle iako sam imao ugovor na četiri godine“.
Igrao je potom za Banat i Slobodu iz Užica, ostvario se i u inostranstvu nastupajući za Aris iz Limasola, a nakon kratke epizode u kragujevačkom Radničkom, karijeru je završio u Smederevu.
“Nije bilo para u klubu, bila je teška priča i to nije moglo da se izgura. Desi se šta se desi, ja sam dobio crveni protiv Zvezde. Sudija nam nije svirao neke faulove, meni je pala roletna, šutnuo sam Kadua, dobio sam crveni i tu sam otprilike i završio sve to“, opisao je Radosavljević poslednje igračke dane.
Imao je i zdravstvene probleme.
“Imao sam tri potresa mozga u karijeri i desilo mi se kod kuće – vezao mi se jezik, ruka mi se oduzela, uslovi pred moždani udar! Srećom supruga je bila tu, imala je neke komšinice doktorke i posle sam sve moguće kontrole uradio. Na VMA, glava, skener… Sve je bilo u redu, ali mi je neurolog rekao: ‘Vidi, ti si imao ta tri potresa mozga, ja na tvom mestu više se ne bih igrao tog tvog fudbala.’ Doktore je l’ tako? Tako je. I tu sam ja i završio, a i već mi je bilo dosta“.
Bio je i jedan od heroja omladinske reprezentacije, kada je u baražu za plasman na Evropsko prvenstvo protiv Slovačke postigao i namestio gol. Slavili su naši momci 4:1 i obezbedili mesto na kontinentalnoj smotri, ali Radosaljević nije dobio poziv za završni turnir…
“Tad sam osetio prvu fudbalsku nepravdu, plakao sam celu noć. Ti očekuješ tu kao jedan od najboljih igrača, siguran si da igraš… Otišli na Evropsko prvenstvo, ja dao gol, namestio gol i mene nema na spisku! Ijao… Ceo svet mi se tad srušio, san svakog igrača je da igra na nekom veliko takmičenju. Ja sam to baš teško preživeo“.
Posle svega, fudbal mu više ne privlači pažnju.
“Ljudi me pitaju kako možeš da ne gledaš više fudbal? Jednostavno nemam ni toliko vremena, a i vidim šta se sve radi. Nije to više kao što je bilo, ne vidim više sebe tu“.
Danas vreme provodi sa porodicom, u kaminonu ili na traktoru u svom voćnjaku.
“Pre nego što sam završio karijeru počeo sam da se bavim voćarstvom. Nakupovao sam zemlju, zasadio voće, tako da nije mi bilo teško. Kada sam završio karijeru imao sam više vremena da se posvetim tom voću i porodici. Samo sam se posvetio tome tamo. Nisam imao tih problema, ‘ej šta ću sad da radim. Iako mnogi moji drugari koji su čak i milioneri nisu znali šta će. Čovek mora da nastavi da živi i da radi. Ne stidim se nijednog poštenog posla, ništa mi nije strano. Imam kolege na poslu, mislim da 90 odsto njih ni ne zna da sam igrao fudbal. O fudbalu stvarno ne pričam ni sa kim. Bukvalno sam se prebacio na neki drugi život, porodičan, normalan. Sednem na traktor, pustim mozak, nema nikoga, nema telefona, nema ničega, ugasim traktor, ptičice cvrkuću, priroda…To je ono u čemu uživam.”
Zbog svega što je iskusio, mladim igračima poručuje:
“Nije fudbal sve! Prvi moj savet je da ako mogu da paralelno završe i školu. Drugo, kažem da 80 odsto zavisi kakav će čovek biti od kućnog vaspitanja. Ja sam imao strogog oca i majku, ali su uvek bili pravedni. Tako su me vaspitavali, tako sam rastao i zahvalan sam im na tome. Nisam bio zvezda u kući kada sam igrao fudbal. Živeli smo normalno, mada ja kao klinac koji je zarađivao dosta para nisam baš mogao da ostanem toliko na zemlji. Malo sam i ja poleteo, to vidim iz ove perspektive. Generalno savet? Nek slušaju svoje roditelje. Ja iks puta nisam poslušao svoje, mislio sam da sam najpametniji, to je tako, ali iz ove perspektive su sigurno bili u pravu. Kada si u usponu imaš milion prijatelja, sad imam pet-šest dobrih“.
Na kraju, ni za čim ne žali.
“Uživao sam u svakom tom trenutku, nekako je to brzo prošlo. Zaključak? Mogla je mnogo bolja karijera da se napravi, ali mogla je i gora. Kako bi bilo, šta bi bilo… Zadovoljan sam, živim jednim normalnim životom, imam sve što mi je potrebno“, zaključio je Dragan Radosavljević.
Bonus video:
