“Sunce tuđeg neba, neće vas grijat k’o što ovo grije”, stihovi su Alekse Šantića koji su u jednom trenutku postali simbol svih mladih, tek punoletnih srpskih fudbalera koji su se odlučili za tuđinu. Nisu prazne priče da u inostranstvu moraš da budeš daleko bolji od domaćeg igrača da bi imao ravnopravan tretman, a zubato sunce Austrije na svojoj koži osetio je i Dragoljub Savić, danas ofanzivni vezista RFS-a, koji je do Letonije stigao preko bečkog Rapida.
Stadion Karađorđe ga je tek ovlaš upoznao, tada kao golobradog mladića spremnog da dobrano oznoji crveno-beli dres, pre nego što se odluči za departuru, a utabana staza je trebala da se završi odlaskom u neku od liga petica. Cilj je isti, samo je put za nijansu drugačiji.
“Iz ove perspektive, žao mi je što sam rano otišao iz Vojvodine i što se nisam afirmisao u mom klubu. Ipak, u tom trenutku sam imao ponudu Rapida iz Beča i bilo mi je teško da je odbijem. Bio je to poziv najvećeg kluba u Austriji. Imao sam ipak tu čast da zaigram za prvi tim Vojvodine, i to na Karađorđu protiv Partizana. Trener je bio Radovan Krivokapić i hvala mu što mi je pružio priliku da debitujem za voljeni klub“, počinje za Meridian sport razgovor Savić.
Meridian Sport te časti – POTPUNO BESPLATNO! Registruj se i odmah preuzmi 6.000 FREEBET!
Rapid ga je žarko želeo u svojim redovima, ali nije imao dovoljno strpljenja za mladog stranca, što je Savić u tom trenutku bio u Austriji.
“Pratili su me skauti Rapida i posle nekog vremena su doneli ponudu u klub i dogovorili detalje za moj prelazak. Tada sam mislio da je to pravi sledeći korak za mene, ali sada smatram da sam prerano otišao. Mislim da mi je bilo pametnije da sam ostao u Vojvodini, igrački se afirmisao u Srbiji, a zatim otišao u inostranstvo. Ipak, ne mogu da kažem da se kajem, jer sam proveo četiri lepe godine u Rapidu. Neverovatna organizacija unutar kluba i konstantna glad za trofejima, što je sa jedne strane dobro, ali za mladog igrača poput mene nije bilo. Usled tog imperativa pobede, nisam dobio šansu u kontinuitetu, jer se mladima, pogotovo strancima, po automatizmu manje veruje.”
Najbolji dani u Austriji su došli, ali je povreda sve pokvarila.
“Meni je zaista bilo lepo u Austriji, neverovatno iskustvo, i fudbalsko, i životno. Počeo sam u drugom timu, ali sam se brzo izborio za prelazak u prvu ekipu. Očekivao sam da ću imati više prostora, jer sam već u prvoj godini u Rapidu debitovao, ali iskreno, u tom trenutku nisam bio spreman da odgovorim određenim zahtevima. Nastavio sam da radim na sebi, verovao da ću ubrzo dobiti šansu i zaista se to i desilo u trećoj sezoni. Odigrao sam fantastično za drugu ekipu, priključen sam ponovom prvom timu i moj život se u tom trenutku zaista promenio. Postigao sam gol Volfsbergeru, potpisao i novi ugovor, ali se desio peh sa povredom koja me je od terena odvojila neko vreme. Nakon toga nisam uspeo tako brzo da se vratim na nivo koji su oni u klubu očekivali.”
U Rapidu je delio svlačionicu sa Filipom Stojkovićem, dočekao ga je i Srđan Grahovac, sve to mu je olakšalo adaptaciju.
“Stojković je fantastičan čovek i igrač kome dugujem veliku zahvalnost za sve ono što je uradio za mene dok smo obojica bili u Rapidu. Isto važi iza Grahovca koji me je dočekao u Rapidu. Mnogo dobrih saveta mi je dao, to se ne zaboravlja. I dan danas smo u kontaktu, što dovoljno govori o tome da ih smatram drugarima za ceo život.”
Ipak, u jednom trenutku je morao da okrene drugi list, a nova stranica u fudbalskim memoarima Savića bila je Letonija.
“Mene su iz RFS-a zvali dve godine pre nego što sam zaista i otišao tamo. Na kraju sam pristao, smatrao sam da mi trebaju minuti i da je to prava sredina za mene. Opet sam imao koloniju igrača sa ovih prostora, što mi je izuzetno značilo za adaptaciju.”
Liga je ipak slabija od srpske, ali RFS bi mogao da veoma uspešno odmeri snage sa većinom superligaša.
“Ne može realno da se poredi letonska liga sa Austrijom i Srbijom, jer je prvenstvo slabije. Nezgodno je i to što dosta protivničkih ekipa taktički loše stoji, a verujte mi da je teže igrati protiv takvih timova. Fudbal onda i ne može da dođe do izražaja. Što se tiče RFS-a, mislim da možemo da pariramo većini timova u Srbiji. Imamo dobru ekipu, nismo slučajno izborili grupnu fazu Lige Evrope. Ovo je druga godina zaredom da osvajamo titulu, sad je tu i kup, iz ove sezone. Uspeli smo da uđemo u grupnu fazu Lige Evrope, što nikome u Letoniji nije pošlo za nogom. Meni su trofeji veoma bitni, volim da pobeđujem i želim da kada okačim kopačke o klin, imam vitrinu sa peharima. Zato i igram fudbal uostalom, naravno uz to što ga volim. Ipak finiš sezone, nisam zadovoljan…Nisam imao minutažu kakvu zaslužujem, ali na to su uticale neke stvari koje i nisu za komentarisanje. I to je fudbal, i uvek morate biti spremni i na takve stvari. Videću za dalje, za sad sam u RFS-u. Prelazni rok je živa stvar.”
Bio je Savić deo selekcije Srbije do 17 godina koja je igrala na prvenstvu Evrope.
“Takve uspomene ostaju za ceo život. Predstavljati Srbiju na Evropskom prvenstvu je neverovatno, pogotovo jer smo se na isto plasirali zahvaljujući mojim golovima protiv Češke. Eraković i Ilić su bili lideri te generacije, videlo se odmah da će biti vrhunski fudbaleri. Izuzetno mi je drago zbog njih, dobri su momci i baš su tamo gde zaslužuju. Krasila nas je dobra hemija, igrali smo lep fudbal, ali žreb nas je stavio u “grupu smrti”. Holandija je te godine osvojila prvenstvoo, a bili su sa nama u grupi.
Sve je počelo u rodnom Kovilju.
“Počeo sam da treniram fudbal sa sedam godina, u Šajkašu iz Kovilja. To je moje rodno selo, a prvi trener mi je bio Saša Todorović. Posle odlazim u čuvenu školu fudbala RMR Vojvodina kod profesora Radivoja Mike Radosava gde sam počeo da skrećem pažnju. Tada me iz Vojvodine primećuje Duško Grujić koji prepoznaje moje kvalitete i zahvaljujući kome dolazim u klub. Iskreno sam najlepši period karijere proveo baš u Vojvodini, i imam sjajne uspomene na to vreme. Imali smo odličnu generaciju 2000. i 2001. iz koje su izašli Dejan Zukić, Mirko Topić, Igor Jeličić, Marko Bjeković…Ako se vratim unazad i razmislim od koga sam najviše naučio, definitivno bih izdvojio trenera Dušana Bajića i pomenutog direktora škole Grujića koji me je i doveo u klub. Zahvalnost dugujem i Vasi Tepšiću, kao i Nikoli Kovačeviću. Lepo vreme”, počinje Savić razgovor za Meridian sport.
Bonus video:
emir.zujovic
Nasa deca kao klinci odu u inostranstvu, mesto da ostvare malo ozbiljniju karijeru u zemlji….
kluka4002
Ogroman potencijal je bio nije napredovao mnogo jer je rano otišao preko ne stasaju kao igrači nego ponude za parama i slavim i tu se saletu mnogiiii