Krasnodar, 13. jun 2018. godine.
Zvoni telefon u hotelskoj sobi španske reprezentacije. Sa druge strane žice je Florentino Perez. Taj jedan, naizgled običan telefonski poziv, pokrenuo je lančanu reakciju koja će Đulena Lopetegija pretvoriti u najomraženijeg čoveka na Pirinejima i fudbalskog izgnanika.
Dva dana pred početak Svetskog prvenstva u Rusiji, predsednik španskog saveza Luis Rubijales uručuje mu otkaz. Lopetegi pakuje kofere i ulazi u avion za Madrid. Let od pet sati tokom kojeg, kako će kasnije priznati prijateljima, nije progovorio ni reč. Nije se vraćao kao selektor, već kao zatočenik sopstvene ambicije. Fudbalska javnost mu je već obukla ludačku košulju – proglasili su ga izdajnikom koji je prodao nacionalni ponos za ugovor sa Real Madridom.
Meridian sport ti donosi NOVI BONUS DOBRODOŠLICE – do 26.000 DINARA uz dva dana igre bez depozita!
Usledio je najmračniji period. U Realu je izgoreo pre nego što je i počeo, oteran posle nekoliko meseci. Etiketa „čoveka koji uništi sve što dotakne“ postala je njegov stalni saputnik.
Da, došla je kasnije ona titula u Ligi Evrope sa Seviljom… Da, bilo je solidnih epizoda u Premijer ligi sa Vulverhemptonom. Ali, svaki put kada bi došla godina Mundijala, Lopetegi bi osetio onaj isti grč u stomaku. Svetsko prvenstvo je bilo njegov nedovršeni posao. Njegov lični demon i rupa u biografiji koja je zjapila otvorena.
A onda je stigao poziv Katara…
Za mnoge, to je bio klasičan potez trenera na zalasku karijere – uzimanje arapskih miliona i lagani odlazak u penziju. Vođenje reprezentacije koja je na svom domaćem turniru 2022. godine izgledala kao grupa amatera koja je slučajno zalutala na najveću scenu. Ali za Đulena, to su bila vrata. Zadnji ulaz, sporedni prolaz do pozornice sa koje je nasilno skinut pre osam godina.
Švajcarci neće spavati pred derbi sa BiH: Katar vlasnik prvog iznenađenja na Mundijalu
I tako dolazimo do američke subotnje večeri. Katar protiv Švajcarske…
Kada je Bril Embolo u 17. minutu zakucao loptu sa bele tačke, stadion je očekivao rutinsku egzekuciju. Očekivao je da se Katarani, po starom običaju, predaju i prime još tri komada. Međutim, ekipa na terenu nije ličila na onu uplašene debitante od pre četiri godine. Imali su nešto od one španske tvrdoglavosti. Lopetegi je stajao miran, poput čoveka koji je u svojoj glavi ovaj scenario odigrao hiljadu puta. Nije paničio. Godine provedene u fudbalskom čistilištu naučile su ga da preživi udarce.
Bura se ne stišava: Čak 11 članova iranske reprezentacije ne može u Ameriku
Vreme je odmicalo, a nada delovala sve tanje. Igrala se duboka nadoknada, momenat kada slabiji obično padnu na kolena. Semafor je pokazivao 94. minut. I tada – katarza. Defanzivac Bualem Huhi pronalazi put do mreže i postavlja konačnih 1:1!
Igrači su trčali u teren, pomoćnici su se grlili u delirijumu – prvi, istorijski bod za ovu državu na Mundijalima. Ali, kamera je u tom haosu tražila samo jedno lice. I nije skakao, niti trčao po terenu. Sedeo je na klupi, ispijao gutljaje vode i samo disao. U jednom dahu izašlo je osam godina gorčine, osuda, naslova u novinama i onog predugog, tihog leta iz Krasnodara.
Verovatno on sa Katarom neće osvojiti Boginju i već u narednoj rundi spakovati kofere. Ali to više nije ni važno. Osvojivši taj jedan, naizgled mali bod – Đulen je pobedio sopstvene demone.
BONUS VIDEO:
