Enver Alivodić je jedan od najboljih domaćih krilnih fudbalera u ovom veku, ako se uzmu u obzir igrači koji tokom karijere nisu nosili dres Crvene zvezde ili Partizana.
Vešti dribler je najveći trag u srpskom fudbalu ostavio u dresu Novog Pazara, Vojvodine i Napretka, dok je branio boje i niškog Radničkog, BSK-a iz Borče, Čukaričkog, a u inostranstvu se oprobao u redovima Paralimnija, Apolon Smirnija, australijskog Njukasla i danskog Horsensa.
Po završetku igračke karijere Alivodić se obreo u Danskoj gde živi sa porodicom. Nekadašnji reprezentativac Srbije u skandinavskoj zemlji prati fudbalska dešavanja, ali se našao u drugačijoj ulozi pošto je travnate terene zamenio magacinom JYSK-a gde je trenutno tim lider na onlajn odeljenju.
Meridian sport te časti – registruj se i osvoji 5.000 dinara za sport i 500 besplatnih spinova!
U razgovoru za Meridian sport evocirao je uspomene iz bogate igračke karijere, a na početku se dotakao novog poglavlja u životu.
“Ovde sam već pet godina, dobro se snalazim i veoma sam zadovoljan poslom. Počeo sam kao običan radnik magacioner, ali želeo sam da probam nešto odgovornije i ušao sam u program za tim lidera. Na toj sam poziciji skoro godinu dana, a mnogo mi znači što sam tokom bavljenja fudbalom igrao sa različitim profilima ličnosti i karakterima, tako da mi to iskustvo koristi u ovoj ulozi”, počeo je Alivodić za naš portal i nastavio:
“Kad sam privodio kraju karijeru razmišljao sam i o trenerskom poslu, ali nije me vuklo jer nemam X faktor za taj posao. Želeo sam više da se posvetim porodici, da imam više vremena za njih, a u fudbalu su česta odvajanja i odlučio sam se da probam nešto potpuno novo. Nisam pogrešio.”
Bogata karijera ukrašena i jednom utakmicom za reprezentaciju Srbije sada je iza ofanzivca, ali kolege nisu imune na Alivodićevu prošlost.
“Imaju drugačiji odnos sa mnom, poštuju me zbog ostvarenog u fudbalu, kako radnici, tako i svi koji su na višim pozicijama.”
Najveći trag i najzapaženije partije pružao je u Novom Pazaru, gde je počeo i završio sa profesionalnim igranjem fudbala, dok se u Vojvodini domogao trofeja u Kupu Srbije i igranja na evrosceni.
“Gde god sam igrao zaista sam davao maksimum, to me je krasilo kroz karijeru, a navijači su cenili. Novi Pazar i Vojvodina su mi dva najdraža kluba. Sa Vošom sam osvojio Kup, a u Pazaru sam ponikao i završio karijeru. Kad sam osetio da ne mogu više da pružam maksimum odlučio sam da prestanem da igram.”
Poseban odnos gaji prema klubu iz rodnog grada – Novog Pazara.
“Od malena sam bio tu, igrao i kad je bilo najteže i najlepše, narod je znao da ceni što sam uvek davao poslednji atom snage na terenu.”
Klub kraj Jošanice je ove sezone jači za velemajstora Adema Ljajića za kojeg Alivodić ima samo reči hvale.
“Adem je promenio ne samo kvalitet Novog Pazara nego cele lige i pravo je osveženje za naš fudbal.”
Novi Pazar je poznat kao sredina koja ima sjajne navijače, ali isto tako i klub koji je redovno na tapetu disciplinaca FSS pa je stadion često zaključan.
“Što se toga tiče mislim da nisu uvek navijači krivi, jer i na drugim stadionima se dešavaju i gore stvari, ali se uvek Pazar kažnjava, iako ima najbolje i najbrojnije navijače koji samo bodre svoj klub i grad.”
Najbolje partije pružao je u Vojvodini, gde je bio strah i trepet za protivničke odbrane i sa kojom je dva puta zaredom igrao finale Kupa, a 2014. je podigao pehar namenjen osvajaču najmasovnijeg takmičenja.
“To je bio poseban i nezaboravan period u mojoj karijeri. U stogodišnjici postojanja smo osvojili prvi Kup, bio sam u najboljoj formi i zbog toga uvek kažem da Vojvodina ima posebno mesto kod mene.”
Sa Lalama je igrao i na međunarodnoj sceni, a malo je falilo da 2014. na poslednjoj stepenici izbace moldavski Šerif i uspešno prođu kvalifikacije za drugo po kvalitetu evropsko takmičenje.
“Ostaje žal što nismo uspeli da se plasiramo u grupnu fazu Lige Evrope, jer smo možda imali i najlakšeg rivala u tom trenutku, ali sreća nije bila na našoj strani.”
Ne krije Alivodić da je pod trenerskom palicom Marka Nikolića igrao najbolji fudbal.
“U karijeri sam sarađivao sa više od 25 trenera, međutim najbolje iz mene je izvukao Marko Nikolić. On je izvanredan trener u svakom smislu, što je pokazao kasnije gde god je radio i što i dan danas pokazuje u velikom klubu kakav je CSKA.”
Inostrano iskustvo sticao u Grčkoj i Kipru, ali uspeo je da oseti i život na drugom kontinentu – dalekoj Australiji.
“To je bilo nezaboravno iskustvo, skroz drugačiji mentalitet i fudbal. Tamo mi se rodio prvi sin, pa me i zbog toga za Australiju vežu prelepe uspomene.”
U to vreme je veliki broj evropskih fudbalskih zvezda na zalasku karijere odlazio u zemlju kengura, ali srpskih asova poput Miloša Ninkovića i Miloša Dimitrijevića.
“Sa Ninkovićem se znam iz dana omladinske reprezentacije Srbije, on i Dimitrijević su veliki majstori fudbala, nije bilo lako igrati protiv njih i veliki trag su ostavili nastupajući za Sidnej.”
Nekadašnji krilni fudbaler otkrio je i ko mu je bio najteži rival i sa kim se najbolje razumeo na terenu.
“Bilo mi je veoma teško da igram protiv Taje Taiva iz Burse kada smo bili direktni rivali u kvalifikacijama za Ligu Evrope. Generalno gledano, protiv ostalih u domaćim takmičenjima nisam imao velikih problema, pogotovo kada sam igrao zajedno sa Miroslavom Vulićevićem sa kojim sam najbolje sarađivao po desnom boku.”
Odličnim izdanjima na Karađorđu privukao je pažnju Partizana i malo je nedostajalo da sa Nikolićem i Vulićevićem sarađuje i u Humskoj.
“Bio sam blizu prelaska u Partizan, ali se promenila uprava i transfer je stopiran. Nije bilo sreće da tada obučem crno-beli dres.”
Nadavao se golova Alivodić u srpskom fudbalu, a najdraži mu je baš protiv crno-belih u Humskoj.
“Gol za Vojvodinu protiv Partizana u Humskoj mi je omiljeni jer nam je trasirao put ka pobedi, uz to je bio i veoma efektan. I sada ga često pogledam i pokazujem kolegama.”
U Čukaričkom je igrao sa Aleksandrom Kolarovim, u BSK-iz Borče sa Stefanom Savićem, u Vojvodini sa plejadom vrhunskih fudbalera koji su se dokazali i na najvišem nivou evropskog fudbala, pa se nameće pitanje – ko je bio najbolji?
“Uf, teško pitanje… Igrao sam sa velikim brojem fudbalera koji su nastupali u najboljim evropskim klubovima, pa mi je teško da izdvojim bilo koga. Sa mnogima od njih sam prijatelj i dan danas, poput Stefana Savića sa kojim se znam iz zajedničkih dana u BSK-u”.
Fudbal prati i dalje, a redovan je na utakmicama Horsensa gde bodri bivšeg saigrača iz Vojvodine – Mateja Delača.
“Matej je izvanredna osoba i prijatelj, sada se i porodično družimo. Već sedam godina je u Horsensu, kapiten je ekipe i ima značajnu reputaciju u danskom fudbalu. Ranije je tokom karijere branio za veliki broj klubova, bio je član Čelsija i to dovoljno govori o njegovim kvalitetima.”
Nekadašnji fudbaler se na kraju osvrnuo na rezlike između danskog i srpskog fudbala.
“Ovde je drugačiji mentalitet i tim se uvek bodri – bez obzira na rezultat. Nekada bude i nervoze, ali sve protekne u sportskom duhu. Danski fudbal je u usponu, imaju klubove koji se redovno takmiče u evropskim takmičenjima, a ovdašnji fudbal je mnogo brži i sa više duela nego u Superligi Srbije. Infrastruktura je na neverovatnom nivou i stadioni su u velikoj meri posećeni”, zaključio je Alivodić.
Bonus video:
