Odbio Mančester Siti i čuvao Ronalda Fenomena: Austrijanci mi spremili papire, a onda me je Savićević pozvao u reprezentaciju

Boban Dmitrović je ostavio veliki trag u austrijskom fudbalu, gde je tokom devet godina branio boje GAK-a i Šturma iz Graca, a to se ogleda i u tome da je 13. na listi inostranih igrača po broju nastupa u Bundesligi.

Najviše vremena, čak sedam sezona, proveo je špartajući uz levu aut liniju u dresu GAK-a sa kojim je uspeo da osvoji po dva Kupa i Superkupa Austrije.

Bivši reprezentativac Jugoslavije govorio je za naš portal uoči duela baraža u Ligi nacija između Srbije i Austrije i tom prilikom uporedio fudbal u dve zemlje, a dotakao se i brojnih anegdota iz karijere, nastupa u dresu sa državnim grbom, igranju protiv Ronalda, ponudi Mančester sitija i životu posle igračke karijere.

Meridian sport te časti – registruj se, uplati 500 i preuzmi odmah bonus od 3.000 DINARA!

Kako sam kaže uvek je imao jasan cilj pred sobom, posle Konareva da zaigra u kraljevačkoj Slogi, zatim da se oproba u prvoj ligi, kasnije da okusi igranje u inostranstvu, da postane reprezentativac, pa da okonča karijeru u rodnom gradu.

“Sve u šta sam verovao i ka čemu sam iskreno težio uspeo sam da ostvarim i sa te strane sam zadovoljan. Išao sam korak po korak, uz maksimalno davanje fudbalu, a to pokušavam da prenesem i na decu koju treniram. Mora da postoji reciprocitet između uzimanja i davanja, ne možeš da očekuješ mnogo od fudbala, a da mu daš malo”, počeo je Dmitrović za Meridian sport.

Povod za razgovor sa nekadašnjim defanzivcem je duel srpske i austrijske selekcije (četvrtak, 20.45), a Dmitrović je izneo razlike između dva tabora.

“Oni imaju filozofiju sličnu Nemcima, sa nemačkim selektorom, uz to je veliki broj igrača iz Bundeslige i naviknuti su na takav rad, disciplinu, što prenose i u reprezentaciju. Kod nas je obrnuto, igrači mnogo više daju za klubove nego kada dođu u reprezentaciju. Ne znam šta je tu u pitanju, da li se vrate na naš mentalitet ili ne mogu da iskažu svoj kvalitet kao u klubu, ali razlika u izdanjima je evidentna”, kaže Kraljevčanin i dodaje:

“Mi smo više imali sreće nego što smo fudbalski očarali u prethodnim utakmicama i možemo da budemo u velikim problemima protiv Austrije. Prevaga na našu stranu bi mogao da bude individualni kvalitet, dok su oni u prednosti što se tiče timske igre, odrađivanja prljavog posla i taktičke discipline. Kod njih svi igraju odbranu, sem Arnautovića, ali on je ikona Austrije, Rangnik mu je našao ‘žicu’ i ovaj mu vraća kako na terenu, tako i u svlačionici gde je veoma važan faktor”.

Uz napadača Intera, dres Austrije je dugo godina nosio još jedan as srpskih korena – Aleksandar Dragović, međutim, on nije više u planovima kod Rangnika.

“Dragović je igrao odlično u Zvezdi, sada je nosilac bečke Austrije i opet ga nema u reprezentaciji. Oni gledaju tačno po pozicijama šta im treba i tako biraju. Nemci ne vole da imaju u ekipi više od dvojice igrača na IĆ. Po njima jedan je top, dva su onako, tri je već cirkus. Kada se spoje naši, ne priča se nemački, vuku na drugu stranu, dok kada je manji broj onda mora da se prilagode ostalima. To mi je pričao i Klaus Augentaler koji kaže ‘vi kad se spojite u ševu to ne liči na ševu, nego na za.ebanciju'”.

Najveći broj utakmica Dmitrović je odigrao pod trenerskom palicom upravo Augentalera, nekadašnjeg asa Bajerna iz Minhena, a početak saradnje bio je turbulentan.

“Prvih šest meseci kod njega bio sam na ledu. Na zimskoj pauzi igrači sa malom minutažom su igrali neku ligu u hali i ja sam tu odigrao odlično, posle sam izgarao i na pripremama u Dubaiju gde sam igrao tri utakmice dan za danom i dokazao mu da može ozbiljno da računa na mene. Kada smo se vratili nastavio sam u istom ritmu i postao standardan. Vaspitno je delovao na mene i mnogo sam naučio iz te situacije, kako treba da se ponaša na terenu i u ophođenju sa trenerom”.

Naravno, nije moglo da prođe bez “peckanja” na račun Augentalera koji je u čuvenom revanš meču polufinala Kupa šampiona 1991. godine na Marakani postigao autogol kojim su crveno-beli eliminisali Bajern i nastavili pohod na evropski tron.

“Bilo je situacija kada popijemo neko pivce i gledamo Ligu šampiona – on me pita koliko sam puta igrao na Santjago Bernabeu, a ja mu uzvratim kontrapitanjem kako je bilo 1991. na Marakani”, uz osmeh će Dmitrović.

Posle fudbalskog školovanja u Kraljevu i odrastanja u beogradskom Radu, leta 1996. godine počelo je usavršavanje u inostranstvu, Gracu – rodnom mestu slavnog Arnolda Švarcenegera.

“Kada sam prelazio u GAK oni su tek jednu sezonu bili u najvišem rangu, ali sam tražio da mi se u ugovor ubace premije za utakmice u Evropi i Ligi šampiona – verujući da u narednim sezonama možemo to da ostvarimo. Predsednik kluba se smejao na i pristao je da upišem bilo koju cifru. Za sedam godina koliko sam bio u GAK-u, pet puta smo igrali Kup UEFA i dva puta kvalifikacije za Ligu šampiona. Na kraju se smejao koliko sam mu para uzeo na te premije”.

Dmitrović je posle sedam sezona u tadašnjem Graceru obukao dres gradskog rivala Šturma, dok je njegov bivši klub u narednoj sezoni postao šampion Austrije.

“Prelazak u Šturm je bio iz čistog revolta, jer nisu hteli da produže ugovor sa mnom. Posle kada su čuli gde odlazim ponudili su mi da ostanem, ali ja sam već bio obećao predsedniku Šturma i nisam hteo da pogazim reč. Zanimljivo je bilo da smo u poslednjem kolu igrali sa Austrijom u Klagenfurtu i ukoliko pobedimo – GAK igra sledeće sezone Evropu, u suprotnom igra Šturm. Naravno, ja sam odigrao kao da mi je poslednje u životu, pobedili smo, iako je to značilo da neću sledeće sezone igrati na međunarodnoj sceni. Bilo mi je žao kada su postali šampioni bez mene, ali tako se desilo”.

Kod nekadašnjeg defanzivca je bila ukorenjena radna etika, što mu je pomoglo da se odlično adaptira i kasnije ostavi ogroman trag u austrijkom fudbalu.

“Od početka karijere sam bio veliki radnik, retko kada sam propuštao treninge ili radio s pola snage, bio sam Spartanac u tom smislu. Dok sam bio u Radu prozvali su me Brigel sa Banjice, jer sam bio plav, neumoran i radio sam kao Nemac. Nisam bio virtuoz, ali sam mogao da špartam uz liniju koliko hoćeš. U Austriji to vole, a dve stvari trener neće nikad da ti kaže – da trčiš i da se boriš. To se kod njih podrazumeva, dok se kod nas često koristi samo kao fraza bez pokrića na terenu”.

Dobrim partijama u klubu zaslužio je poziv u reprezentaciju, debi u dresu sa državnim grbom imao je u junu 2001. na meču sa Rusijom.

“Imao sam sreću da je Dejan Savićević pre nego što je postao selektor igrao u Rapidu i igrali smo jedan protiv drugog. Krstajić i Dragutinović su bili povređeni i ja sam dobio poziv umesto njih. Završilo se prvenstvo u Austriji, vratio sam se u Kraljevo, izašao sa društvom u grad i kad sam se vratio video sam na papiru poruku da se javim Savićeviću. Ja sam pomislio da se radi o drugu tu iz kraja i rekoh javiću mu se sutra. Ujutro zvoni telefon, ja se javljam kad ono Dejo i pitanje da li sam spreman da igram za reprezentaciju. Kao iz puške sam odgovorio da sam spreman. Inače, pre toga su mi u Austriji spremali papire da zaigram za njihovu reprezentaciju“, kaže Dmitrović i dodaje:

“Kada sam dobio poziv selektora ja sam potpuno smetnuo s uma da sam se povredio na poslednjoj utakmici u sezoni i na okupljanju je doktor reprezentacije utvrdio da imam rupturu mišića na listu i da nema šanse da igram sa Rusijom. Kad je Dejo to čuo, razgalamio se i pitao me još jednom da li mogu da igram bez obzira šta kaže doktor. Bio sam zbunjen, ali sam rekao da mogu i sa povredom sam odigrao taj meč. Deju sam zahvalan do neba i ispunio mi je san da zaigram za reprezentaciju”.

Višegodišnja dobra izdanja za GAK privlačiča su pažnju velikih klubova, a posle nastupa za reprezentaciju usledili su i pozivi i iz najjačih evropskih liga.

“Bio sam čvrsto na tlu, znao sam gde mi je mesto i nisam se zaletao. Imao sam ponude Selte, Monaka i Mančester sitija, ali sam ih odbio jer sam mislio da mi je mesto u austrijskom fudbalu i da tu mogu više da se istaknem, dok bih u tim jačim ligama verovatno nestao. Nisam zažalio što sam odbio te ponude. Žao mi je samo što nisam prešao u Rapid iz Beča kada je postojala prilika, taj klub i dalje smatram najvećim u Austriji”.

Pored toga što je imao čast da nastupa zajedno sa asovima poput Vladimira Jugovića, Siniše Mihajlovića, Slaviše Jokanovića, Dejana Stankovića, Sava Miloševića, Mateje Kežmana, Nemanje Vidića, Miroslava Đukića, Zorana Mirkovića, Dmitrović je imao priliku da odmeri snage sa nekim od najboljih fudbalera svih vremena pošto je sa reprezentacijom igrao protiv Brazila – koji je nekoliko meseci kasnije postao prvak sveta.

“Sećam se prvog treninga reprezentacije u Zemunelu kada sam pomislio Bože, šta radim ja ovde? Super su me prihvatili, pomogli mi savetima i sve je bilo odlično. Na treningu pred utakmicu sa Brazilom bilo je 20.000 ljudi. Mi smo se šalili da su promašili termin utakmice, međutim, to samo odražava njihovu ljubav i fanatizam prema fudbalu. Bio je pun stadion, sjajna atmosfera, drago mi je da sam to doživeo i da mogu da prepričavam deci”, kaže bivši defanzivac i priseća se duela sa legendarnim Ronaldom:

“Pričali su Zuba debeo i slične stvari, ali je bio sav u mišićima. Čuvao sam ga na prekidu, ali sam se odbijao kao od stene. Impresionirao me je i slobodnjak Roberta Karlosa, naš golman se odbranio od lopte, ja je nisam ni video kad je prohujala pored mene. To su klase igrača, bili su stvarno moćni, u duelu sa njima vidiš gde ti je mesto i koja je njihova veličina”.

 Po povratku iz Austrije uspešno je nosio dres čačanskog Borca sa kojim je uspeo da zaigra i na međunarodnoj sceni, a nakon što je okačio kopačke o klin u Slogi posvetio se trenerskom poslu.

“Trenutno radim sa mlađim kategorijama Ibra, odmaram mozak… Deca su dobra, slušaju, rade i nadam se da ću pomoći nekome od njih da napravi dobru karijeru. Ovo naše podneblje i ceo Raški okrug ima veliki broj talentovane dece, ali problem je što nema ko da ih usmeri, pa se ta deca kasnije uguše i nestanu sa fudbalskog puta zbog pogrešnih ambicija raznih ljudi oko njih“, kaže Dmitrović i dodaje:

“Nikada nisam jurio za novcem, bilo mi je važno da obezbedim familiji da živi lagodno, što sam uspeo u Austriji i preporučio bih svakom mladom igraču da izabere takve zemlje za razvoj karijere, pa da kasnije idu u jače klubove. Pogrešno je da deca iz Lučana, Čukaričkog, pa i iz Zvezde, idu direktno u Mančester, Ameriku, tu se gledaju samo obeštećenja za klubove, da klupski funkcioneri budu zadovoljni, ali se ne vodi računa o razvoju karijere dece. Zbog toga mnogo fudbalera ode iz Srbije, ali se mnogo i vrati, jer pogreše u odabiru zemlje gde idu“.

Bonus video: