Mnogi kažu da je fudbal najvažnija sporedna stvar na svetu. Nije uvek baš tako. Oni kojima je lopta spasila život mogu da izgovore pomenutu frazu bez reči “sporedna”. Jedan od njih je Fric Valter, za mnoge najbolji nemački fudbaler uz Franca Bekenbauera. Životni put legendarnog veziste Kajzerslauterna i nemačke reprezentacije išao je prilično turbulentnim tokom. Jedno naizgled obično baratanje loptom promenilo je sve.
Fridrih “Fric” Valter je rođen 1920. u Kajzerslauternu, kao najstariji od trojice sinova Ludviga Valtera, nekadašnjeg vozača kojeg je saobraćajna nesreća koštala oka. Ludvig je od tog trenutka otvorio restoran u blizini stadiona Kajzerslauterna, što je i uticalo na to da se mali Fric zaljubi u loptu. Već sa osam godina postao je član klupske fudbalske akademije, a sa 17 je debitovao za seniorski tim, ubrzo se nametnuvši kao jedan od ključnih igrača.
Njegove bravure s loptom posmatrao je prekaljeni fudbalski stručnjak Sep Herberger, čovek koji će deceniju i po kasnije obeležiti jednu fudbalsku epohu i dobar deo Valterove karijere. Golobradi tinejdžer je ubrzo postao omiljeni igrač iskusnog trenera. Ipak, nije samo Valterova karijera bila u usponu tih godina. Nacistička ideologija sa Adolfom Hitlerom na čelu dostigla je vrhunac u tom periodu, ubravši simpatije velikog broja Nemaca.
Mračna ideologija čačkala je žar, s ciljem da raspali vatru po čitavoj Evropi. Planovi za sistematsko uništavanje i progon su uveliko pripremani, koncentracioni logori su čekali nove stanare, tako da se Valterova karijera od bajke pretvorila u košmar. Projekat “Konačno rešenje” je utvrđen, a Stari kontinent je sve dublje klizio u ponor.
U godini kada je Valter postao punoletan (1938), usledila je “Kristalna noć”, koja je simbolično predstavljala rađanje Holokausta i otvaranje Pandorine kutije. Demoliranje jevrejskih radnji, linčovanje Jevreja od strane razjarene rulje, ubistva, deportacije, sve je to bila slika i prilika Valterove domovine u to vreme.
Nacistički virus se ubrzo proširio izvan granica Nemačke, Hitlerovom invazijom na Poljsku 1939. godine, zemlju sa najbrojnijom jevrejskom zajednicom u Evropi u to vreme. Godinu dana kasnije, ratni vihor zahvatio je i Valtera, koji je mobilisan u redove padobranskih jedinica Vermahta. Fudbalski dres zamenio je maslinasto-zelenom uniformom, a loptu “šmajserom”.
Kao vojnik Trećeg rajha, Valter je prošao borbena poprišta širom Francuske, Korzike, Sardinije i Rumunije do 1942. Ipak, pre nego što je poslat na front, debitovao je za reprezentaciju Nemačke 1940. godine na meču sa Rumunijom, gde je u pobedi svoje zemlje rezultatom 9:3 postigao tri gola. Selektor Nemačke bio je njegov stari znanac, Sep Herberger, koji je kao član nacističke partije izvlačio vojnike sa ratišta kako bi igrali za reprezentaciju.
PROVERI BONUS KVOTE 3+1 I 5+1!
Herberger je koristio svaku priliku da svog miljenika izvuče iz rova i dovede na teren. Tako je Valter odigrao 23 od 25 utakmica, koje je nacistička Nemačka odigrala u tom periodu. Bili su to mečevi isključivo sa zemljama članicama sila Osovine.
Tako je aprila 1941. u Kelnu Nemačka predvođena Valterom slavila protiv Mađarske rezultatom 7:0. Revanš je odigran u Budimpešti maja 1942. Panceri su na poluvremenu gubila sa 3:1. “Nemojte da dozvolimo da se ovo pretvori u katastrofu”, rekao je zabrinuto Herberger svojim igračima, znajući da bi eventualni poraz od Mađara značio “raport” kod nadređenih po povratku.
Drugo poluvreme bilo je dijametralno suprotno. Na čelu sa Valterom Nemci postižu četiri gola i dolaze do preokreta – 5:3. Ispostaviće se kasnije da je to bila najvažnija Valterova utakmica u životu.
Ubrzo su svi reprezentativni mečevi suspendovani, pošto je ministar propagande Jozef Gebels proglasio stanje totalnog rata. Nemačka je polako pucala po svim šavovima, što ju je 1943. stavilo u defanzivnu poziciju nakon poraza kod Staljingrada i Kurska i iskrcavanja američko-britanskih snaga na italijansku teritoriju.
Nemačka komanda je tražila što više vojnosposobnih lica kako bi se ojačale odbrambene pozicije na okupiranim teritorijama, što je značilo da za selektora Herbergera više nema posla. Od fudbala u Nemačkoj, ostala su samo lokalna takmičenja koja su prema pisanju novina služila kako bi se održala radna etika.
U međuvremenu Valter se pridružio Crvenim pilotima, fudbalskom timu ratnog vazduhoplovstva, koji je osnovao ratni heroj i bivši golman Major Graf. U periodu od 1943. do 1944. nije bio mnogo izložen borbenim dejstvima, ali su sovjetska ofanziva i približavanje granicama Trećeg rajha početkom 1945. značili kraj tima. Maja iste godine, Nemačka je kapitulirala. Usledio je Attero Dominatus. Evropa je oslobođena.
Članovi Crvenih pilota ubrzo su zarobljeni od strane Amerikanaca i predati Sovjetima. Nacisti su uglavnom priželjkivali da ih zarobe Amerikanci ili Britanci, pošto bi pad u ruke Crvenoj armiji značio deportaciju u radne logore širom Sibira. Valtera je čekao pakao gulaga, prinudni rad na -40 u tankoj odeći, put u stočnom vagonu, hleb tvrd kao kamen i čorba poput vode u kojoj su prali tanjire.
Usledio je obrt koji je pokazao zašto je meč sa Mađarskom od pre tri godine najvažniji u njegovom životu. Dok je boravio u jednom od ukrajinskih logora za ratne zarobljenike, čekajući transport u jedan od sibirskih radnih logora, igrao je fudbal sa zatvorenicima i stražarima. Na poluvremenu ga je prepoznao jedan mađarski čuvar i prišao mu. “Ja tebe znam! Bio sam na stadionu ’42 kada si igrao protiv nas. Izgubili smo 5:3”, rekao mu je čuvar.
Sledeći dan, Valterovo ime uklonjeno je sa spiska zarobljenika koje je trebalo poslati u Sibir. Sreća ga je pogledala i krajem godine vratio se u, sada već podeljenu Nemačku. Fric je posle rata nastavio da igra za Kajzerslautern. Francuski Nansi je nudio rekordnih 100.000 maraka za njegov potpis, a Atletiko Madrid predvođen Eleniom Ererom čak 225.000. Valter je obe ponude odbio, jer je njegov klub našao način da mu obezbedi finansijsku stabilnost.
Valter je sa Kajzerslauternom osvajao prvenstvo 1951. I 1953. godine, a godinu dana kasnije je zajedno sa selektorom Sepom Herbergerom predvodio Zapadnu Nemačku na Svetskom prvenstvu u Švajcarskoj. Bio je to prvo posleratno učešće na Mundijalu za ovu zemlju, nakon zabrane igranja na SP u Brazilu četiri godine ranije.
Reprezentacija je u Švajcarsku putovala vozom. Avion je izbegnut kako se Valteru ne bi vratila traumatična sećanja na iskustvo sa padobranskim jedinicama Vermahta. Tokom rata je oboleo od malarije pa su mu letnje temperature veoma smetale, zbog pojačanog znojenja i moguće dehidratacije.
Zapadna Nemačka je bila smeštena u grupu sa Južnom Korejom, Turskom i favoritom turnira, Mađarskom. Na startu prvenstva “panceri” su deklasirali Tursku sa 4:1, da bi u narednom meču doživeli najveći debakl na Svetskim prvenstvima, kada ju je pregazila mađarska “laka konjica” rezultatom 8:3, predvođena Ferencom Puškašom, Šandorom Kočišem, Nandorom Hidegkutijem, Zoltanom Tiborom i selektorom Gustavom Sebešom.
Za prolaz u četvrtfinale bio je neophodan baraž meč protiv Turske, pošto je tadašnji sistem takmičenja nalagao da se igraju dve utakmice u grupi umesto tri. Nemci su pregazili Turke kao plitak potok – 7:2. Fric Valter i njegov brat Omar su blistali, tako da su zakazali četvrtfinalni duel sa Jugoslavijom čiju su okosnicu činili Vladimir Beara, Branko Stanković, Stjepan Bobek, Vujadin Boškov, Miloš Milutinović i ostali.
Nemci su slavili sa 2:0, a u polufinalu ih je čekala Austrija, na čelu sa Erihom Probstom. Izabranici Sepa Herbergera su slavili sa čak 6:1, a Valter je postigao dva gola, oba sa bele tačke.
U finalu ih je čekala Mađarska, čija je konjica maestralno galopirala do finala pobedivši Brazil i Urugvaj (po 4:2). Mađari su golovima Puškaša i Cibora već posle osam minuta igre vodili sa 2:0.
Poslovićna nemačka upornost je izbila na površinu pa su Maks Morlok i Helmut Ran anulirali rezultat do kraja poluvremena. Ran je u 84. minutu fintirao šut desnom nogom, a levom pogodio mrežu Gročiša za prvu titulu svetskog šampiona u istoriji nemačkog fudbala (3:2) koja je vratila samopouzdanje narodu koji se suočavao sa posledicama vladavine nacista.
Valter nije bio isti čovek nakon rata. Njegovi fudbalski instinkti su ostali netaknuti, ali je postao mnogo osetljiv i lako je gubio samopouzdanje. Mnoge stvari su ga izbacivale iz takta: od lošeg suđenja, preko vrućine koja ga je mučila zbog malarije, tako da je najproduktivniji bio po kiši, koju su Nemci zvali “Fric Valterovo vreme” (“Fritz Walter wetter”). Imao je sreću da je u Bernu tog 4. jula kada se igralo finale, pala kiša.
S obzirom da su ožiljci Drugog svetskog rata još uvek bili sveži, Nemci su na Mundijal došli sa negativnom reputacijom. Čudom u Bernu i pobedom nad favorizovanom Mađarskom koja je tih godina gazila sve pred sobom, osvojili su simpatije publike i fudbalske Evrope.
Valter je 1956. godine okačio kopačke o klin. Teško je podneo sovjetsku okupaciju Mađarske te godine, koja je značila kraj za najbolji mađarski fudbalski tim ikada, jer su mnogi igrači iz te generacije bili primorani da napuste domovinu. Valter se tih godina trudio da obezbedi finansijsku podršku za mađarske fudbalere u izgnanstvu.
Na molbu Herbergera vratio se fudbalu dve godine kasnije, kako bi pomogao “pancerima” na Svetskom prvenstvu u Švedskoj. Nemci su učešće završili u polufinalu porazom od domaćina (1:3) u izuzetno kontroverznoj utakmici. Švedski mediji su uoči utakmice huškali javnost protiv Nemaca, praveći od njih neprijatelje. Kao posledica toga usledila su ksenofobična skandiranja protiv Nemačke. Pored atmosfere i suđenje je bilo diskutabilno.
Mađarski arbitar Ištvan Žolt nije svirao očigledan penal za Nemce nakon igranja rukom Nilsa Lidholma. Šveđani su igrali prilično grubo, što je za posledicu imalo povredu Valtera i isključenje Juškovjaka, koji je “planuo” jer sudija nije sankcionisao nijednog švedskog igrača zbog oštrih startova.
Predsednik nemačkog fudbalskog saveza Peko Bouven je razočarano konstatovao da “nikada više neće igrati u Švedskoj”. Ova utakmica dovela je čak do zategnutih diplomatskih odnosa dveju zemalja.
Fric Valter se definitivno nakon “bitke kod Geteborga” kako su mediji zvali spornu utakmicu, oprostio od nacionalnog tima. Za reprezentaciju je odigrao 61 utakmicu i postigao 33 gola. Klupski fudbal je napustio godinu dana kasnije, a čitavu karijeru proveo je u Kajzerslauternu, gde je odigrao 379 utakmica i postigao 306 golova. Stadion ove ekipe nosi njegovo ime.
Jedan je od pet počasnih kapitena nemačke fudbalske reprezentacije uz Uvea Zelera, Franca Bekenbauera, Lotara Mateusa i Betinu Vajgman.
Preminuo je 2002. u 82. godini života.
Bio je igrač ispred svog vremena, ofanzivni vezni pre nego što je ova pozicija izmišljena kako neki tvrde.
Valter je za Nemce neka vrsta “fudbalskog Prometeja”. Grčki je narodu doneo vatru a nemački “Zlatnu boginju”. Zajedničko im je to što su svojoj zemlji doneli nadu…
