Rastao je Aleksa Janković u mlađim selekcijama Partizana kao jedan od najvećih talenata Humske. Očekivalo se da rođeni Požarevljanin danas deli svlačionicu reprezentacije Srbije sa sugrađanima – Veljkom Milosavljevićem i Đorđem Petrovićem, ali – nikada nije kasno.
Svestan je Janković da se suočavao sa određenim pehovima, ali i da trenutno igra najbolji fudbal u karijeri, nastupajući u azerbejdžanskom Sumgaitu kao glavni adut Saše Ilića.
U dva navrata je nosio dres voljenog Partizana, a da li će doći treća sreća i to u tandemu sa nekada legendarnim kapitenom crno-belih, a danas trenerom – Ilićem, ostavlja kao otvorenu mogućnost. Međutim, krenimo od aktuelnog trenutka…
Meridian sport ti donosi NOVI BONUS DOBRODOŠLICE – do 26.000 DINARA uz dva dana igre bez depozita!
“Stigao je poziv Sumgaita, ali u početku nisam bio preterano zainteresovan. Zvali su me već u dva, tri navrata ranije. U međuvremenu sam čuo da će Saša Ilić preuzeti ekipu. Rekao sam da ukoliko će zaista Saša biti trener, želim da dođem i opet sarađujem sa njim. Imali smo odličan odnos u Čukaričkom, a poznanstvo datira još kada sam kao klinac bio priključen prvom timu Partizana”, počinje Janković razgovor za Meridian sport i otkriva:
“U suštini, interesovanje Sumgaita za mene datira pune četiri godine. Odmah posle priprema u Sloveniji smo igrali protiv njih. To mi je bila druga zvanična utakmica u dresu Čukaričkog. Iznudio sam penal u Azerbejdžanu”.
Poznanstvo sa Ilićem datira, kako i sam kaže, još iz tinejdžerskih dana.
“Upoznali smo se kada sam imao 16 godina. Pamtim sve. Trenirali smo, ali nikada nismo zajedno odigrali utakmicu. Sašu svi doživljaju kao legendu – kako igračku, tako već i terenersku. Zaslužio je takvu dozu poštavanja. Svaki put kada spomenem njegovo ime – to je u najlepšem mogućem kontekstu. Ne znam šta bih mogao da dodam drugo, jer o njemu je moguće govoriti samo u superlativu”.
Legendarni kapiten Partizana ga je na pravi način dočekao u prvom timu.
“Bilo je milijardu zanimljivih sitaucija, ali ostala mi je urezana anegdota sa mog prvog treninga u seniorima Partizana. Došao sam na trening, a on mi je odmah rekao: ‘Samo čekaj, gurnuću ti kroz noge danas’. Nasmejao sam se, onako dečije, nisam znao šta da mu kažem na to. Lopta je išla ka njemu i odlučio sam da ga napadnem. Viknuo je: ‘Ne napadaj me’. Sledeće čega se sećam je kako mi lopta prolazi kroz noge. Smejali smo se zajedno. Često se prisetim toga. Komentarisali smo jednom prilikom tokom saradnje u Čukaričkom”.
Navodi da se u Azerbejdžanu igra visokim intenzitetom, te da je i on sam napredovao zbog toga.
“Ne želim da zvuči kako veličam ovdašnje prvenstvo samo zato što trenutno igram u Azerbejdžanu. Ali, moram da kažem, intezitet je na zavidnom nivou, mnogo jači nego u Srbiji. Za vreme boravka u Radničkom, pod komandom trenera Feđe Dudića, naš Dži-Pi-Es je bio najjači u ligi. Najviše smo trčali, imali najviše sprinteva po meču… Svi su tražili naše podatke, kako bi se upoređivali. Sada gledam svoje rezultate ovde i u Kragujvcu – danas je sve duplo više. Ne samo kod mene – već kod svih članova tima. Svi su zaista spremni da trče. Igra se otvoren fudbal, prisutna su prelivanja. Taktička disciplina nije kao u Srbiji, ali fizička sprema je na vrhunskom nivou. Nema 15, već četiri, pet kvalitetnih timova, kao i kod nas”.
Smatra da je šampionat Azerbejdžana najsličniji onome što se igra u Ligi 1. Makar kada se govori o intenzitetu.
“Nikada nisam igrao u Francuskoj, ali po onome što sam gledao, podseća me na njihovu ligu. Po kvalitetu svakako nije ni blizu, ali govorim isključivo o fizičkoj spremi i intezitetu”.
Smatra Janković da su očekivanja premašena. Napadaju se prve tri pozicije i izlazak u Evropu.
“Premašili smo očekivanja. Kada je Saša došao odmah smo postavili ozbiljne ambicije. Idemo korak, po korak – da nastavimo u istom ritmu. Nadam se da ćemo biti u TOP 3, kako bi bili u prilici da se borimo u evropskim kvalifikacijama. Tu nas i vidim na kraju sezone, u kvalifikacijama za Ligu konferencije. To je sadašnja ambicija kluba. Ako nastavimo ovako, verujem da je to realan domet. Takođe – cilj je da u Kupu doguramo što dalje, ali i da probamo da ga osvojimo”.
Treba biti iskren i reći da Janković nije opravdao očekivanja koja su postavljena kada je još kao kadet Partizana priključen prvom timu. Očekivalo se da danas možda bude baš u toj pomenutoj Francuskoj – Ligi 1.
“Ne mislim da je problem u našem prvenstvu, već u pehovima sa kojim sam se suočio prethodnih godina. Najpre govorim o miokarditisu, koji me je šest meseci odvojio od terena. Pre toga – nisam imao baš nikakve probleme sa povredama. Ako ne daj Bože pokidaš ligamente, 15 dana posle operacije ti krećeš sa vežbama, radom u teretani… Tokom bolesti koja se iznenada pojavila, nije da nisam smeo da ustanem iz kreveta, ali nisam smeo da dignem teg, da potrčim… Šest meseci aspolutno ništa nisam radio. Telo se automatski opusti po prirodi. Mesec dana nakon dozvole za povratak odmah sam krenuo u maksimalnom ritmu. Nije moglo telo da isprati takav napor. Nakon tri, četiri utakmice, dogodila se prva povreda – tetiva zadnje lože. Od tada sam samo gledao se vratim što pre, da budem na raspolaganju timu. Iz te žurbe događale su se druga, pa treća povreda. Sve je potrajalo oko dve godine i zaista me ozbiljno sputavalo u kontinuitetu. Smatram da ništa drugo nije bilo problem”.
U fudbalskom svetu Aleksu Jankovića ljudi znaju kao Nemca. Obavezama i pristupa na takav način.
“Uvek pružam maksimum, nebitno da li je u pitanju inidvidualni ili timski trening. Tako je bilo i kada sam radio sa Androm Milutinovićem, ali i u svakom klubu za koji sam nastupao. Čak i nakon povrede trudio sam se da stalno budem na 100 odsto. Zato me i zovu Nemac – red, rad, disciplina. Odatle datira poreklo nadimka, još pre nego što sam došao u Partizan. Od šeste godine, kada sam krenuo da igram, dobio sam nadimak od prvog trenera Vladimira Vlajevića iz Požarevca. Reć je o školici fudbala Presing”.
Iz Požarevca su i dvojica prvotimaca Bornmuta – Veljko Milosavljević i Đorđe Petrović.
“Velja je malo mlađi – upoznao sam ga tek pre dve godine, ali sa Đoletom sam igrao dugi niz godina. Sve dok se nismo preselili u Beograd. Kasnije su nam se putevi ponovo ukrstili u Čukaričkom. Znamo kako se njegova karijera dalje odvijala. Srećan sam zbog njega i želim mu sve najbolje u nastavku sjajnog puta kojim ide”.
Smatra Janković da se u njegovom gradu radi na sjajan način.
“Da – imaju odličnu selekciju mlađih kategorija. Vode računa o svojoj deci. Obraćaju pažnju na detalje koji su izuzetno važni za razvoj igrača od malih nogu. Sve pohvale za Presing, želim im da nastave da rade tako dobro”.
Nema dilemu – u dresu Sumgaita igra fudbal života.
“Saglasan sam – najzreliji i najozbiljniji fudbal u dosadašnjem delu karijere. Postigao sam četiri pogotka i četiri asistencije od dolaska u Sumgait. Nisam imao kontinuitet, pa su golovi verovatno zato izostajali do sada. Kada sam uhvatio ritam, hvala Bogu, golovi su stigli kao šlag na tortu. Nadam se da će sve ići samo na bolje”.
Smatra da je danas lakše doći do prvog tima Partizana, i to zbog pravila bonusa koje je na snazi.
“Dok smo bili u Partizanu mnogo je bilo teško ući u prvi tim. Samo nekoliko igrača iz generacija rođenih od 1999. do 2002. godine je dobilo ozbiljniju šansu u seniorskom pogonu. Mogu da ih nabrojim na prste. Danas je zaista lakše, pogotovo otkako važi pravilo za bonuse. Takođe – Partizan je u situaciji da može da gura decu. Nisu bili dovoljno takmičarski moćni da pariraju Zvezdi u prethodnom periodu, ali smatram da će se to vrlo brzo promeniti i ja bih voleo da dođe do toga”.
Nada se da će i treći put u karijeri obući dres Partizana.
“Uvek bih voleo da se vratim – naravno da postoji želja. Ukoliko se ukaže prilika, voleo bih čak i karijeru da završim u Humskoj. Nikad se ne zna gde put može da te odvede, ali iskreno voleo bih da se vratim i ostavim dublji trag u Partizanu. Oduvek navijam za Partizan, volim taj klub. Od malena me je Partizan hranio i vaspitao”.
Ilić na klupi, a Janković na terenu u Humskoj?
“Nikad se ne zna, ništa nije isključeno. Videćemo šta će se desiti u budućnosti”.
Sa još jednim velikim navijačem Partizana i bivšem prvotimcem kluba iz Humske deli svlačionicu u Sumgaitu.
“Džigi je ozbiljan profesionalac. Baš sam prijatno iznenađen o kakvom profesionalcu je reč. Nikada do sada nisam trenirao sa njim. Gledao sam ga na terenu i slušao o njemu, ali tek sada imam uvid kakav je to zapravo majstor. Kakav prijem, pas, centaršut, lucidna lopta u prostor… Stvarno je milina gledati. Talenat nad talentima. Možda nije iskoristio to na najbolji način, ali on nije star, u sjajnim je godinama. Samo nek nastavi ovako. Zategao se, u formi je, ide mu baš odlično. Napravio je svakako ozbiljnu karijeru, ali mogao je i može još više”.
Pobedili su i Karabag koji pravi zapažene rezultate i u Ligi šampiona, te napada evropsko proleće.
“Iznenadili smo ih u prvoj utakmici. Oni su iznad svih u našoj ligi, ali iskoristili smo činjenicu da su izašli sa praktično drugim sastavom. Odigrali smo odličnu utakmicu, bili vrlo disciplinovani i taktički gledano odradili sjajan posao. Stigla je adekvatna nagrada. Ispunili smo zahteve trenera i vratilo nam se uz dozu sreće. Mislim da smo sada u revanšu odigrali mnogo bolje nego kada smo ih pobedili, ali Karabag je Karabag. Impresivan kvalitet. Pobedili su sa 4:2. Mislim da su napravili razliku individualnim kvalitetom. Ponovo nam je malo nedostajalo da se nešto promeni. Idemo dalje, imaćemo još prilika da odmerimo snage”.
Voleo bi da posle Azerbejdžana krene put Pirineja.
“Voleo bih da zaigram u Španiji – možda u Betisu. To je ekipa koja ima dušu“, rekao je Janković u razgovoru za Meridian sport.
Bonus video:
djurdja
Mali Janković je u Azerbejdzanu u Sumgajtu, vodi ga Sale Ilic i igra fudbal živote moze se reci, bas mu prija kao trener