Igor Spasić - tvorac brojnih bisera Partizana, veruje u bolje dane: Mi smo kuću zamenili za stadion, a sada treneri ogovaraju jedni druge na tribinama

Turbulentan period je prošao Partizan od osvajanja poslednje šampionske titule. Moglo je ponešto da se zamaskira osvojenim Kupom Srbije ili evropskim prolećem, međutim, evidentno je bilo da klub ne ide dobrim putem. Vremenom, kako je slabio prvi tim, tako je počela da štuca i čuvena Omladinska škola crno-belih.

Nekada su se u Humskoj ponosili fudbalskom fabrikom i decom koja su izlazila iz iste, međutim, izvor je vremenom počeo da se smanjuje, nije ni saradnja sa Teleoptikom bila na zavidnom nivou, bilo je i loših procena, te je postalo jasno da su promene neophodne. Sidro je digao direktor Vanja Radinović, potraga za zamenom je u toku, ali trebaće dosta vremena da se sanira nastala šteta i povrati sjaj koja je škola imala.

Meridian Sport te časti – POTPUNO BESPLATNO! Registruj se i odmah preuzmi 6.000 FREEBET!

U trenucima kada je doživljavala vrhunac, deo škole u Zemunelu bio je Igor Spasić, fudbalski učitelj pod čijim nadzorom su oblikovani igrači koji su zablistali u domaćim i evropskim okvirima, a usput i ostavili trag u prvom timu Partizana. Upućeni u rad škole tvrdili su čak da je zajedno sa pokojnim Dušanom Trbojevićem imao zasluge što su omladinske selekcije radile na izuzetan način i izbacivale plejadu sjajnih asova.

Gledajući ostvareno, jasno je da je teško naći kompetentnijeg sagovornika o Omladinskoj školi crno-belih u ovom trenutku od Spasića koji je silom prilika napustio Humsku 2016. godine, a u razgovoru za Meridian sport je za početak pozdravio nedavne promene, tačnije dolazak Privremenog organa na čelu sa Rasimom Ljajićem, kom su se pridružili Predrag Mijatović i Danko Lazović.

“Gledam kao pozitivnu stvar što su se dogodile promene. Kada nešto radite u životu, potrebno je da postavite ciljeve. Ko god da je bio pre dolaska Mijatovića, Ljajića i Lazovića morao je da ispostavi račun, finansijski i rezultatski, pa sve do toga da obrazlože kako i zašto su oterali mnoge od sebe te nije bilo ni navijača na tribinama. Očekujem sada pomak nabolje, da se ljudi vrate u svoje prirodno stanovište. Nemam ništa protiv ljudi koji su bili prethodnih sedam, osam godina, koji su oterali mene, ali i legende kluba, što me je najviše bolelo. Očigledno je da su radili na najbolji način na koji su znali, ili ne, pa kako ko protumači. Nisu ostavili dobre stvari, sledi teška borba. Partizan je veliki klub i siguran sam da će stati na noge. Potrebno je vreme i treba biti strpljiv. Mislim da ćemo uspeti nešto da napravimo vrlo brzo, moguće čak i od leta. Ima dosta ljudi koji mogu da pomognu. Može da se napravi homogena priča i da se Partizan vrati na stare-nove puteve.”

Za sada, poziv o potencijalnoj saradnji nije stigao. Podsetimo, Spasić je bio jedan od potpisnika apela za spas Partizana, koji je najviše inicirao Đorđe Tomić.

“U ovom trenutku verovatno imaju pregršt drugih obaveza. Ispratio sam da će povesti računa o školi. Moguće da će doći do priče jednog dana, možda i ne, ko zna. Lepo je što zovu navijače u saradnji sa klubom da se dođe na utakmicu. Dugih godina nas niko nije ni zvao, niti nam pružao legitimitet. Ljudi poput Zvonka Živkovića, Zvonka Varge, Nikice Klinčarskog, Đoleta Tomića, Miloša Đelmaša i mnogih drugih nisu uvažavani bili na pravi način i nadam se da je ovo početak slaganja jednog mozaika, koji bi mogao da ispadne dobro. Velika energija Đorđa Tomića je bila oko apela, nije bilo lako okupiti bivše igrače. Mnoge stvari je pomerio sa mrtve tačke. Napravio je zdravu priču, od ljudi koji su sportski orjentisani i vole Partizan. Svakog su boleli neuspesi prethodnih godina, a uz to su se ponašali kao da smo vazduh.”

Evidentno je da Omladinska škola poslednjih godina nije radila kako je mogla. Bilo je i dosta propusta što se tiče samih procena dece, pogotovo prilikom prelaska u prvi tim, a najviše u svemu tome je patio Partizan.

“Vrlo je specifična tema, škakljiva. Isto kao i prelazak igrača iz omladinskog u seniorski fudbal. Dosta toga se promenilo u studiji. Sada se postavlja pitanje da li igrač može ili ne može? Ako je igrač kvalitet, nema tu da li je mlad ili star. Pozivanje igrača na pripreme prvog tima samo da bi se predstavilo kako su škola i seniori kompatibilni je čist marketing i nije iskreno. Treba znati kako uvoditi mladog igrača u taj fudbal. Mijatović je daoizjavu o tome koliko mu je vremena bilo potrebno da proradi kada je potpisao za Partizan, a već je bio formiran igrač. Sad, zamislite mladog fudbalera… Ako si mu video pozitivne i neutralisao negativne stvari, moraš da staneš iza njega i daš mu maksimalnu podršku. Jedan od poslednjih pravih primera je i najmlađi kapiten u istoriji kluba – Stevan Jovetić. Imao je i on svojih oscilacija, ali bitno je sa kim pričaš… Ko će njega bolje da poznaje od trenera koji ga je vodio šest godina, ili direktora škole. Mora da postoji kompatibilnost koja će biti implementirana na trećeg, koji se pita u vrhu i mora da ima poverenje u sve. E to se zove projekat. Da se napravi model ako ga vodiš na pripreme, kako ćemo da uvodimo tog igrača i da procenimo da je to pravi produkt za klub, koji će posle da se proda za ozbiljan novac.”

Krizu u Partizanu i stagnaciju iskoristila je Crvena zvezda i počela da pravi rezultate.

“Ne mogu da pričam o situaciji koja je u Partizanu jer nisam upoznat. Vanju Radinovića poznajem 40 godina, ali nisam nikada radio sa njim. Ne znam kako se radilo, ali vidim koji su rezultati celokupnog rada. Možda je i tu nešto bilo dobro, ali ste došli u situaciju da vam Zvezda preuzme primat i da sve ono što je bio Partizan, sada je Zvezda. Izgubili su skauting, nema zbrinjavanja i pružanja pažnje deci, nema amaterskih radnika i sastanaka sa trenerima jednom mesečno. Atmosfera je hladna što je uzrok negativnog rezultata. Ili, da budem precizniji, pada kriterijuma kada su se selektirali igrači. Ne verujem da je neko od tih skauta i direktora želeo loše, ali… Postavio bih pitanje, šta danas znači CV? Ako si radio mnogo godina negde i imao rezultate, valjda onda moraš da imaš prednost u odnosu na nekog ko je počeo juče. Šta je to što tebe preporučuje da postaneš skaut, zamenik direktora ili direktor? Moraš nešto da prođeš da bi došao do toga. Primetio sam da u ovo vreme neke privatne škole razbijaju neke generacije Partizana. To u moje vreme nije moglo da se dogodi, bilo je bespredmetno pričati o tome. Ne znam kako škola funkcioniše, gde stanuju deca iz unutrašnjosti, da li im se plaća nešto? Ne znam da li ih neko kontroliše, šta jedu, piju, kada dolaze kući. Ne znam ni da li se plaćaju kirije. U moje vreme je moralo sve da bude izmireno. Morao si da budeš domaćin u svojoj kući.”

Purić omiljeni defanzivac u Galiciji: Učim od Nalda, tandem smo… Kod prošle uprave Partizana nije bilo dovoljno samo da si dobar igrač

Mlađim trenerima je potrebno mentorstvo, čega je bilo ranije u Partizanu. Pogotovo kroz sastanke, gde su mogla da se čuju mišljenja i prikupi dragoceno iskustvo. Novo vreme, ipak, donelo je i neku drugu politiku rada u nekada jednoj od najboljih evropskih škola.

“Naravno da osoba koja tek počinje treba da ima uvek uz sebe nekog iskusnijeg. Ko će mu pričati i prenositi znanje van terena, ali i na terenu. Ne da mu se meša u posao, već na fin i kulturan način da mu pomogne. Sa nama je ranije bilo drugačije. Svaki dan smo bili u kancelariji direktora. Imali smo slobodu, niko nas nije osporavao, uz određenu diskusiju. Sve mi se čini da to danas nije tako. Previše se sve usmerilo na laptop. Ne bežim od njega, ali čemu će se Partizan razlikovati ako liči na Juventus, Bajern… Mi smo bili prepoznatljivi po formiranju igrača. Prvi kriterijum je bio da budu talentovani, pa su se gledale motoričke sposobnosti i razvijali smo im sportsku inteligenciju. Neki su pravili selekcije po telesnoj građi, želeći rezultate. Tada smo hteli da plenimo igrom, da nam svaki igrač bude obučen da zna da igra, da prođe osnovnu i primenjivu tehniku, jer smo imali problem da nam tehnika jedno vreme stagnira. Bio sam u Barseloni gde sam video kako deca rade, svi su u pokretu, uvek igraju pod blagim pritiskom na zagrevanju. I u pauzi imaju oko tri minuta da rade šta hoće, možda da piju vodu, istegnu se… Ali kada se radi, svi su pod blagom dozom pritiska, stalno su aktivni, tako ih obučavaju. Mi smo drugačije naučeni. Želim da Partizan bude Partizan. Ako je pre 15 godina moglo da radi šest trenera na osam selekcija, ne vidim da je potrebno sada da taj posao radi 50 trenera. Do tri trenera po selekciji maksimalno je dovoljno. Imali smo jednog trenera za fizičku pripremu i to se implementiralo da bude sve povezano sa trenerom prvog tima. Ako ih ima previše, svako ima svoje mišljenje i onda kreću ogovaranja iza leđa na tribinama. A to nije lepo uopšte.”

Nije se tu zaustavio…

“Partizan treba da bude u koraku sa vremenom, ali mora da zadrži ono što je on zapravo. Inače će da bude Vardar ili CSKA Sofija… Zato je bitno da se vrati DNK o kom pričaju ljudi koji su od malih nogu prošli kroz Partizan… Uz implementaciju tehnologije, ali će ona biti u funkciji, neće potisnuti tu srž. Biće u korist nama.”

Podsetio je 53-godišnji stručnjak kako se radilo kada je on bio deo Omladinske škole crno-belih, koju su nekada predvodili Vladica Kovačević i Nedeljko Kostić.

“Šta je rezultat? Partizan ih je tada imao kroz domaća i evropska takmičenja, ali ono što je za mene najbitnije – to su produkti iz škole. Prvenstveno, direktor i amaterski radnici su bili zaokupirani praćenjem igrača po celoj Srbiji. To su bile mreže ljudi, koji su poznavali sve od severa do juga. I stizale su nam dojave. Potom je direktor išao da ih gleda, pa se uspostavljao kontakt na utakmicama regiona i posle toga se nastavljalo sa praćenjem, pa se onda procenjivalo da li je za Partizan. Ako se možda izgubi negde, pravite kontakt da vidite gde se dete izgubilo. Neko sazri pre ili kasnije, neko nikad. Bilo je propusta, ali su bili svedeni na minimalnu notu, u odnosu na ovo danas. Tada je to bio entuzijazam, ali moralo je da bude znanja i iskustva. Postoje kriterijumi šta je profil igrača koji bi mogao jednog dana da bude produkt Partizana. Uvek smo stajali iza talentovanijeg deteta i ispostavilo se da je u naše vreme to bilo ispravno, ali nije da nije bilo grešaka. Eto, desio se Nemanja Matić”, rekao je Spasić i nastavio u istom dahu:

“Znao sam vrlo dobro Nemanju Matića jer je bio 1988. godište i bio je kapiten Zvezde. Igrao je sve moguće pozicije. Plenio je do pionira, bio apostrofiran kao veliki talenat. Međutim, u jednom trenutku je naglo izrastao i odjednom nije bio ni na mapi. Uspeo sam da ga dovedem u Partizan, igrao je čak i za omladince. Ipak, bio je dosta usporen zbog tog naglog rasta. Tada je i on rekao da sam sebe ne bi trenirao. U tom momentu sam otišao da radim sa prvim timom i preuzeo ga je jedan moj kolega. Kada se pravila revizija omladinaca, dogodilo se da Matića nema na spisku. To je ono što pričam o kontinuitetu rada. Neko ga nije prepoznao jer ga je našao u zatečenom stanju, a ja sam ga znao od malih nogu. Trebalo ga je sačekati, ne može on da zaboravi da igra fudbal. Nedostajalo je strpljenja i možda razgovora da se to ne dogodi.”

U “klasi 1988” su igrali Miralem Sulejmani, Ivan Radovanović, Ivan Obradović, Miloš Bosančić… Ipak, nisu svi stigli da debituju za prvi tim Partizana, iako se nesumnjivo radilo i neverovatnoj ekipi.

“U tom trenutku je bila jača konkurencija igrača. Svi su bili apostrofirani kao talentovani, čak su toliko odskakali da su prevazišli da igraju za Teleoptik. Na meni je bilo da iznesem raport i dam mišljenje, na nekom drugom je bilo da li će da ga uvaži. Tada je bilo dosta igrača reprezentativnog kalibra u prvom timu, koji su igrali standardno i bili su za prodaju, ali je već počeo veliki upliv menadžera. Pripremao sam ih na sve, ali neko je možda imao drugačiju situaciju. Čekao se momenat da uđu u prvi tim, međutim možda nije bilo razumevanja i strpljenja. Nisam ni ja mogao više da pazim na njih jer sam izveo u prvi tim, morao sam da se okrenem novoj generaciji. Istina je negde između, teško je kriviti neku stranu. Možda je tada klub morao da stane više iza igrača, ali mladost i pritisak neki put ne dozvoljavaju strpljenje. Ipak, mislim da je klub trebao da nađe model kako da ih zaštiti, da ne odu. To su sve bili reprezentativci, ne mogu tek tako da ti odu.”

U nekim lepšim vremenima su igrači pre izlaska u seniorski tim Parnog valjka imali priliku da stiču iskustvo igrajući za Teleoptik – recept koji je davao rezultate. I to je prošao Igor Spasić.

“Teleoptik ili stadion smo jedno vreme zamenili za kuću. Živeli smo za tu priču. Ako imate dobar pravac i dobru nameru teško da ćete napraviti grešku. Plašim se da danas ima sujete, svojeglavosti, da niko ne sluša. Imao sam sreću da imam odličnu saradnju sa Krčmarevićem u dve generacije, imali smo povratne informacije i uzajamno poštovanje. Danas to ne postoji. Kako da funkcionišete bez razgovora? Morate da imate malo više sluha za kompoziciju, a mislim da je fudbal to, jer morate da ukompunujete tim, da ne deluje kao raštimovani orkestar. Individualni rad sa mladim igračima je vrlo bitan. Neophodan je trener koji poznaje igrače, koji će izdvojiti vreme da priča sa njima, ali da ih ne preoptereti. Takođe, psihološki momenat je veoma važan faktor. Nije to mazanje očiju, to je racionalna priča, gde dobijate poverenje igrača. Verovaće vam ukoliko pokažete znanje, usmerite ga, date mu motiv. Najbitnije je da znaš koliko ne znaš i onda vidiš da li postoji način da anuliraš greške.”

Teleoptik u hladnjači već šest godina, Dankov put kao primer mnogima

Jedan od izuma Igora Spasića je Nikola Milenković, kojeg je trenirao u omladinskim kategorijama posle čega ga je poveo i u Teleoptik. Posle toga je razvoj reprezentativca Srbije poznat i široj javnosti.

“Imao sam sreću da sam trenirao Nikolu Milenkovića od petlića. To je dete koje je obećavalo. Na prvim seniorskim pripremama sa Teleoptikom me je pitao tadašnji predsednik Optičara, sada već pokojni Koviljko Hajdar o njegovim kvalitetima. Ja sam rekao da će biti bolji od Nemanje Vidića po svim performansama i da je prvi koji treba da potpiše ugovor kada se vratimo. Ivan Tomić ga je isto video posle, svideo mu se. Isto sam mu sve ponovio i evo ima dva svetska prvenstva, jedno evropsko, igra za Notingem Forest i standardan je reprezentativac. To je stvar studioznosti.”

Nije mogao, a ni želeo Spasić da izdvoji igrača od koga je možda očekivao više, ali mu se karijera nije razvila u pravom smeru. Ipak, i tada se može čuti kakve fudbalere je tražio dok je gradio selekciju.

“Bilo je sijaset igrača, jer sam vodio mnogo generacija. Bilo je pregršt talentovanih momaka, predviđao sam im lepu karijeru, ali su se izgubili u nekim svojim pričama – fudbalskim i nefudbalskim. Bilo je mnoštvo pozitivnih slučajeva, gde smo iznedrili mlade momke, zato što je bila primarna stvar kvalitetna selekcija i dobar uzajamni odnos. Ne bih apostrofirao nijednog, ali što sam i tada naglašavao, morao je da postoji pobednički mentalitet, kao i da preuzimaju odgovornost nekada. U nekom povoju je okej da nisu bitni rezultati, ali to mora da nestane i da tražiš pobednike kroz njihov mentalitet.”

Sećaju se svi Skupštine Partizana održane 2016. godine, kada je na mesto predsednika stigao Milorad Vučelić. Neposredno pre toga, Spasiću su pokazana vrata kluba od strane Miloša Vazure, jer je bio na strani Nenada Bjekovića, a vremenom su neki ljudi iz tog tabora prešli da sarađuju sa tadašnjom upravom.

“To je različitost u ljudskim stavovima, principima. Pojedinci su na neki način dali legitimitet osobama sa kojima nisu saglasni, tačnije bili u prethodno apsolutni protivnici te priče. Neki ljudi su možda sebe ili svoje članove familije zaposlili i obezbedili. Svako ima svoju glavu, možda je toliko širok u shvatanjima da ga je neko ubedio da može da pomogne klubu, pričom da se Partizan ne odbija.Partizan i ne treba da se odbije, ipak ostao sam pri svojim stavovima i da sam bio pitan, kao što nisam, mislim da ne bi izašlo na dobro, jer smo se odmah na početku mimoišli. Znalo se ko šta o kome misli, a ostao sam dosledan. Svakome želim sve najbolje, ali otišli su na svoju stranu, rezultati su tu koji su odneli račun.”

Definitivno je da Spasić ima šta da ponudi srpskom fudbalu i Partizanu. Rezultati njegovog rada to govore.

“Fudbal je moje prirodno stanište. Silom prilika sam osetio drugu stranu medalje. Navikao sam da plivam u sportskim vodama. Život sam posvetio tome, entuzijazam postoji. Šta nosi dan ili noć to niko ne zna, videćemo šta će biti. Ne zavisi sve isključivo od mene, mislim da može da se napravi nova, zdrava priča”, podvukao je Spasić u razgovoru za naš portal.

Bonus video:

4 Komentara

    Ima nade, trerba verovati međutim nešto mi novo rukovdstvo ne uliva poverenje

    Pa sto ste dozvolili da se unistava Partizan,sto niste stali na put tome?!

    Nece Partizan dugo da oporavi od ovoga haosa u kojem je nazalost

    Toliko je dobar da niko cuo za njega nije hahahaha

Postavi odgovor