Benito Karbone (54), jedan od italijanskih pionira u Engleskoj danas je trener Interove Primavere, koju sutra čeka četvrtfinalna utakmica Lige šampiona mladih protiv Benfike. Leta 1996. napustio je isti taj Inter da bi ostavio trag u grubljoj Premijer ligi, u vreme kada su ofanzivni vezisti poput njega bili retki među snažnim defanzivcima.
Inter danas ozbiljno ulaže u mlade. Benijevo iskustvo je šlag na tortu.
“To je cilj vlasnika i tako treba da bude. Inter mora da ima značajan omladinski pogon, kao uvek. Sa U23 timom možemo da razvijamo igrače kod kuće, umesto da ih šaljemo po Italiji“, rekao je Karbone u intervjuu za Gazetu delo Sport.
Meridian sport ti donosi NOVI BONUS DOBRODOŠLICE – do 26.000 DINARA uz dva dana igre bez depozita!
Pre trenerskog života, Karbone je bio talentovana desetka između Napolija i Intera, i Italijan koji je impresionirao Premijer ligu. Naročito u Šefild Venzdeju.
“Ali ostao sam isti momak iz Kalabrije sa snom u koferu i privilegijom da ga ostvarim. Majka me je sama podizala sa još petoro dece, prodajući ulje – uspeh me nije promenio. Dresovi koji su nekad pripadali Dijegu i Mateusu bili su mee opterećivali, ali nikad nisam imao tremu. Jedno žaljenje ipak imam: otišao sam prerano iz Intera. Sa Rojem Hodžsonom sam igrao van pozicije, ali da sam čekao šest meseci, došao bi Điđi Simoni, pa Ronaldo – sve bi se promenilo. Ponekad je potrebna strpljivost, ali tad nisam znao”.
Karbone je treći najbolji italijanski strelac u istoriji Premijer lige posle Paola Di Kanija i Đanfranka Zole sa 36 golova.
“Recimo da se malo govorilo o tome… Tada nije bilo društvenih mreža i pažnje kao danas. Sad, ako Italijan postigne gol u Premijer ligi, svi znaju. Ali Engleska je ostala prelepo iskustvo, čak sam uspeo da naučim engleski kroz gestove. Posle početnog mraka, gledajući TV i razgovarajući sa saigračima, za šest meseci sam se oslobodio”.
U Šefildu mu je Paolo Di Kanio mnogo značio.
“Kada je Paolo došao, promenio mi je život. Naše porodice su stalno bile zajedno, deca su nam bila istog uzrasta. Na terenu smo se razumeli odmah, dovoljan je bio pogled: Di Kanio je bio najjači saigrač sa kojim sam igrao. Spasavanja sa Šefild Venzdejom su bila kao osvajanje trofeja”.
Pravi trofej je, međutim, izostao.
“U Aston Vili sam izgubio finale FA kupa 2000. od Čelsija, prvo posle 26 godina za klub. Tada sam dao tri gola Lidsu i završio kao najbolji strelac turnira zajedno sa velikim Alanom Širerom. Greška je bila što nisam produžio ugovor. Nudili su mi ugovor na četiri godine, a ja sam želeo da odem u Fiorentinu kod Trapatonija i Batistute. Na kraju sam završio u Bredfordu gde sam izgleda služio vojni rok”.
Pripreme u Bredfordu su bile striktno vojne.
“Trening je bio kao vojni kamp. Umesto terena, bila je kasarna. Od trenutka kad si sišao sa autobusa, marširao si kao u ratu – 15 dana marširanja, ledena voda, teške staze, lažne bombe. Loptu sam video tek na kraju. Recimo da ta atmosfera nije baš pomogla”.
Premijer liga tada nije bila globalna kao danas, ali bila je veoma zahtevna.
“Bilo je mnogo Engleza i igrala se druga lopta. Duži pas, agresivnost, srce. Suočavao sam se sa tvrdim defanzivcima kao što je Toni Adams. Jednom mi je Rio Ferdinand rekao da noć pre utakmice protiv mene nije spavao. Lep kompliment”.
Najteži protivnik je bio Fabio Kanavaro, prijatelj kome je Karbone neizmerno doprineo.
“U Napoliju protiv Torina mi nije dao da dodirnem loptu i od tada je krenuo njegov uspon”.
Italijanskih ofanzivnih vezista poput njega danas je malo.
“Postojalo je vreme kada se u omladinskim sektorima previše gledala taktika, a premalo kvalitet. Treneri su hteli da pokažu koliko su dobri, umesto da razvijaju igrače. Srećom, danas nije tako: niko ne sme da ograničava kreativnost”.
Za reprezentaciju Italije nije debitovao. Ostao je žal.
“Zadržavam pobedu sa U21 selekcijom 1994. protiv Francuske Zinedina Zidana, u polufinalu sam dao penal. Ali tada su u istom položaju bili Bađo, Zola i Manćini, a iza su stizali Toti i Del Pjero. Pritom sam bio u Engleskoj, van radara selektora. Šta sam mogao? Možda, da sam ostao u Interu”.
Inter mu je uvek bio u srcu.
“Oduvek mi je bila omiljena ekipa. Vraćanje da branim taj dres zatvorilo je krug. Inter je porodica koju nikad ne bih napustio“, poručio je Benito Karbone, nekadašnji igrač Torina, Ređane, Kazertane, Askolija, Napolija, Intera, Šefild Venzdeja, Aston Vile, Bredforda, Derbija, Midlzbroa, Koma, Parme, Katancara, Vićence, Sidneja i Pavije.
Bonus video:
