Kako se kalio Zvezdin Nagelsman: Autoritet nema veze sa godinama, niti je problem što sam mlad trener

Već godinama važi nepisano pravilo da ukoliko ste se uželeli dobrog fudbala na srpskim terenima, treba samo da odete na terene iza juga Marakane i pogodite satnicu kada igra ekipa Marka Neđića.

Fudbalska filozofija koja ide u korak sa Ligama petica, zahtevi koje retko ko u Srbiji može da objasni igračima, a kamoli sprovede u delo i mnogo, mnogo golova.

Ako je Zvezda imala dugoročne projekte u liku i delu recimo Andrije Maksimovića i Veljka Milosavljevića, onda je kada govorimo o trenerima to definitivno Neđić, koga na Marakani čuvaju kao malo vode na dlanu.

I onda se postavlja jasno pitanje, kada će Zvezda baciti u vatru talentovanog stručnjaka?

Meridian sport ti donosi BONUS DOBRODOŠLICE – do 6.500 DINARA uz dva dana igre bez depozita

“Klupa Crvene zvezde mi je najveći san. Zapravo, ne samo san – već i cilj. Ali o tom potom. Zvezda ima trenera Vladana Milojevića koji beleži sjajne rezultate. Ne mislim za sebe da sam mlad u tom smislu. To se samo u Srbiji potencira, u Evropi se to ne gleda tako u smislu godina. Meni su i za klupu Grafičara pričali da sam mlad, ali smatram da je možda došlo vreme da nove generacije krenu polako da preuzimaju srpski fudbal. Javnost je kritična, pogotovo u sportu, a rezultati su uvek u centru pažnje. Ako nemaš rezultate – sigurno će da te kritikuju. Ali i to treba istrpeti. Za mnoge je javnost bila kritična, pa kada neko krene dobro da radi, promeni se ploča. Ne mislim ni da je autoritet usko vezan za godine, već za znanje i neke druge faktore”, počeo je Neđić razgovor za Meridian sport i nadovezao se na činjenicu da je najdugovečniji trener u Srbiji:

“Velika je čast provesti u jednom klubu tri, četiri godine u kontinuitetu, pogotovo u srpskom fudbalu gde se treneri često menjaju. Pre toga i četiri godine u Zvezdi, gde se postepeno išlo sa čitavom pričom. Krenuli smo od pionira, na kraju završili sa dve godine u omladincima, gde je kao svojevrsna nagrada stigao Grafičar. Veliku ulogu u svemu je imao Nikola Jelić koji je pokrenuo čitavu priču kada je u pitanju naš dolazak u Grafičar, a sada evo vidimo kakve benefite svi imaju od toga. Sijaset igrača je kroz prvi tim Grafičara stiglo do Zvezde, Superlige ili inostranstva. Eto, i mnogo trenera imamo u prvom timu Zvezdu, ni to ne sme da se zanemari. Ovde se osećam kao kod kuće. Za mene je ovaj klub porodica, a Marakana je ceo život bila druga kuća. U neku ruku sad možda i jesam sinonim za Grafičar, ali ništa od toga ne bi bilo da nemam slobodu u radu i odlučivanju. Zahvalan sam na tome Slobi Govedarici, Nikoli Ristanoviću i Dušanu Anđelkoviću sa kojima imam odličnu saradnju. Tu je naravno i fantastična saradnja sa Zvezdanom Terzićem. Kroz taj zajednički rad dolazi i do rezultata, do mnogo mladih igrača u prvom timu Zvezde… Kažem – kada nešto gledaš kao svoje – uvek imaš motiv više”.

Nastavio je Neđić naširoko da govori o svojoj, ne samo fudbalskoj, već i ljudskoj filozofiji koju doživljava kao vrlo značajnu kada je u pitanju razvoj mladih igrača.

“Mnogo fudbalera je prošlo kroz naše ruke i sistem. Nama je bio cilj da napravimo dril od koga nema odstupanja i koji ako igrač uspešno prođe – računamo da je spreman za Zvezdu. Veliku pažnju posvećujemo tome da igračima usađujemo pobednički mentalitet, jer sutra treba da istrče u crveno-belom dresu na Marakanu, a tada se očekuje da pobediš svakog. Taj pobednički mentalitet je bitan i za život. Nije samo teren suština u fudbalu, bitno je i kako ćeš da razmišljaš kada sediš kod kuće. Kako ćeš da doživiš poraz, pobedu… Šta je suština mog rada? Pa upravo predan rad. Nastojimo da kod igrača razvijemo radne navike i spremimo ih za izazove. Naravno, tu su i neki fudbalski zahtevi, u smislu dinamike i tempa. Pratimo moderne tokove fudbala, želimo da iz Grafičara izlaze igrače koji će biti spremni da se prilagode svakom zahtevu i sistemu. Negujemo i međuljudski odnos sa igračima. Ako tražim od igrača da “izgine” za mene na terenu, moram nešto da mu dam zauzvrat. To je međusobno poverenje. Nekad ga zagrliš, nekad podvikneš, ali to je priprema za život. Ništa ne radimo što ih neće sutra dočekati u svakodnevnim situacijama. Ako igrači prepoznaju da si pošten, onda ti višestruko to vrate na terenu.

Atipičan sistem, romb formacija koju retko ko igra (uspešno) u Srbiji, ali ipak fokus na prilagodljivosti i polivalentnosti. Bez trenerskog uzora, kaže Neđić.

“Volim borbene, ali i lucidne igrače. Volim kad je fudbaler gladan golova, i uspeha. Insistiram na igri, posedu, dominaciji na terenu, ali volim da budemo i direktni. Nema pravila. Mislim da smo atipični. Nekako se kroz čitav trenerski put trudim da ne budem rob sistema, već da izgradim sposobnost da se prilagodim kada je to potrebno kako bi se od ekipe izvukao maksimum. I kroz taj proces dobijanja licence sam stalno u razgovorima sa kolegama pokušavao da im objasnim svoje zamisli. Ne mogu da kažem da sam se ikada ugledao na nekog trenera posebno, ali sam pobornik toga da od svakog može da se izvuče nešto dobro. Ako mi se svidi neki princip nekog trenera i smatram da to mogu da iskoristim – nemam problem da to pokušam da implementiram u svoj sistem. Dodam u trening, probam na utakmici, vidim da li prolazi… Meni je bitno da fudbaler oseća slobodu u igri, ali i da bude svestan odgovornosti koju nosi, jer – nije sam na terenu. Pravi opis mog stila fudbala bi bio organizovani haos. Volim da uđem u utakmicu sa rombom u formaciji 4-4-2, ali kroz sam tok igre, mi promenimo dvocifren broj formacija. Volim zato da imam polivalentne igrače, da mogu da zamene pozicije, a da opet budu sposobni da se prilagode. Dajem igraču ideju i rešenje, a na njemu je da na terenu odabere šta i kako će da uradi. Veoma važna je i komunikacija sa stručnim štabom. Volim da saslušam svakog, da razmenimo mišljenje, da pričamo o fudbalu. Nemam problem da uvažim sugestiju, nisam zatvoren u tom smislu.”

Uživa u Grafičaru, oseća se kao kod kuće na Marakani i za sada odbija sve ponude. Bilo ih je, ali veruje Neđić da može još mnogo da pruži Zvezdi.

“Mene to motiviše, iako ne volim u tom smislu mnogo da pričam o sebi. Bitno mi je da se razvijam zajedno sa igračima. Nedavno sam položio i za “PRO licencu”, mislim da sam čak i najmlađi trener u Srbiji sa tom diplomom. Bilo je poziva sa raznih strana prethodnih godina, ali ne bi bilo korektno da pričam o imenima klubova. Uvek su to bili isti razgovori, ali sebe smatram vernim i lojalnim čovekom. Smatram da kada sam u sredini koju volim, uvek mogu nešto dodatno da pružim. Ne treba menjati ono što valja, a sve što treba da se desi – desiće se kada dođe vreme. Meni je lepo u Grafičaru i ne žurim nigde. I dalje imam poseban osećaj kada mi se javi neki igrač koji je kroz naš sistem prošao i sada gradi karijeru negde drugde. To je satisfakcija koja ne može da se meri ni sa čim.”

U Zvezdi je sve krenulo od generacije koja je bila strah i trepet u mlađim selekcijama. Barut prvog tima Zvezde osetila su posle braća Mituljikić, Đurić, Knežević, Stanković, kao i nešto mlađi Lazetić, Leković, Radojević…

“Sve je krenulo od te generacije dečaka rođenih 2003. godine. Maltene je ona bila pilot novog sistema omladinske škole Zvezde koji se kasnije ispostavio kao fantastičan, jer je sijaset mladih fudbalera stiglo do prvog tima. Od naše generacije je krenula saradnja sa Zavodom, pa smo uveli psihologa, individualne treninge i sva moguća testiranja. I kad pričam o broju igrača koje smo iznedrili, nije to samo prvi tim Zvezde. Meni je satisfakcija kada vidim da je igrač od nas otišao osposobljen da igra fudbal na ozbiljnom nivou, da može sutra da živi od toga. Kažu da je uspeh kada iz jedne generacije izađe dva, tri igrača, a kod nas je lansiran dvocifren broj. Ponosan sam stvarno na te momke, mi smo posle priključivali i godinu i dve godine mlađe fudbalere, kako bi i oni kroz rad sa tim momcima osetili šta znači biti rođeni pobednik. Ta generacija zaista to jeste i verujem da će mnogi koji možda sada nisu u žiži javnosti, uspeti da naprave iskorak malo kasnije.”

Uprkos tome što je u martu napunio 35. godina – Neđić je u trenerskom poslu, skoro pola svog života.

“Mene je oduvek trenerski posao privlačio. Još dok sam bio igrač u Čukaričkom, često sam znao da pomažem glavnom treneru. Privlačilo me je to da vodim računa o svemu, da gledam kako se trening sa stručne strane vodi… Nije to kao danas, tada si imao glavnog i eventualno pomoćnog trenera, sada su stručni štabovi maltene dvocifreni. Mlad sam ušao u trenerske vode, ovo mi je več 14. godina u poslu. Kada sam video da igranje fudbala ne vodi u smeru koji želim, odlučio sam da se okušam kao trener. Krenuo sam da radim kao pomoćnik Marka Savića u Žarkovu kod Nikole Jelića. Bila je to 2001. generacija… Posle sam sa Veliborom Đurićem radio u školici fudbala… Kako sam se osamostavljivao, krenuo sam od najmlađih selekcija, bukvalno sam vezivao pertle dečici od šest godina dok se igraju fudbala. U Zvezdu me je potom pozvao Nikola Jelić koji je pratio moj rad i želeo da dođem. Kada sam bio igrač, rekao sam pokojnom ocu da ću kad tad biti u Zvezdi. Drago mi je što sam to ispunio, ne kao igrač, ali kao trener. I on je mnogo voleo Zvezdu, kao i ja, i čitava moja porodica.”

Važio je Neđić i za talentovanog fudbalera, bio je desetka Čukaričkog, deo mlađih reprezentativnih selekcija…

“Tu sam sa Čukarice, i maltene svi iz kraja smo krenuli da treniramo u Čukaričkom. Proveo sam 11 godina u klubu, bio sam kapiten, igrao na poziciji desetke. Bio sam lucidan, dobar asistent, kreator. Zato sam možda danas “najslabiji” na takve igrače. Ipak, kao fudbaler nisam imao disciplinu, i znam koliko me je to koštalo. Na osnovu svojih grešaka, učim igrače koje treniram da je disciplina izuzetno bitna. Posle juniorskog staža sam otišao u Radnički iz Obrenovca… Da li je to bio dobar potez, eto i tu možemo da pričamo o tom prelasku iz juniora u seniore. Nije bilo lako, jer ti od igranja u tom rangu ne možeš da živiš. Bukvalno – igraš fudbal i pokušavaš sa strane da zaradiš novac. Krenulo je to da mi smeta i samo sam jedan dan prelomio da ću da pokušam kao trener. Ali eto, i tu u Obrenovcu sam ostvario neke kontakte koji su mi pomogli u trenerskom poslu kasnije, tako da – u svemu uvek vidim nešto dobro“, podvukao je Neđić.

BONUS VIDEO: