Nažalost – fudbal je vrlo često veoma surov. I premalo se priča o onima koji to osete na sopstvenoj koži. Godinama slušaš jedno, a onda se nađeš u naizgled bezizlaznoj situaciji, gde si praktično otpisan u klubu koji te je do juče “mazio i pazio”.
Sve to je prošao Petar Manojlović, kapiten Zvezdine generacije dečaka rođenih 2007. godine, i deo “Elitne grupe” koja je bila predviđena za probrane talente iz Ljutice Bogdana.
Ipak, sve se promenilo preko noći, kada je za šest meseci, dva puta, i to na veoma bizarne načine saznavao da je višak u Zvezdi. To ga je navelo da se vrati u rodne krajeve, i pojača šabačku Mačvu. Ne krije u razgovoru za Meridian sport, da i dalje mašta o Zvezdinom dresu.
Meridian sport ti donosi NOVI BONUS DOBRODOŠLICE – do 26.000 DINARA uz dva dana igre bez depozita!
“Bio sam standardan kroz čitavu školu, sve do omladinaca. Bio sam i u “Elitnoj grupi” koja je izdvajala najtalentovanije igrače iz škole, i doslovno sam prošao sve što je moglo da se prođe. Nažalost, u Zvezdi već u kadetima, a posle i u omladincima isključivo gledaju rezultate, i to ko je viši, snažniji i krupniji. Kasnije sam fizički stasao u odnosu na vršnjake, i zbog toga sam izgubio mesto u timu. Za omladince Zvezde sam odigrao prvu polusezonu, otišao na pripreme, a onda u medijima saznao da idem na pozajmicu u Grafičar, iako mi niko iz kluba ili stručnog štaba to nije rekao. Prvenstvo samo što nije počelo, a ja sam na neobičan način saznao kakva me sudbina čeka. Nikad neću zaboraviti kad mi je trener rekao: “Nećeš moći da se izboriš za sledeća tri, četiri kola da igraš”. Mislim – kako neko može unapred da zna da se neću izboriti? Bolelo me je sve to”, počeo je Manojlović razgovor za Meridian sport i u dahu nastavio:
“Završio sam sezonu u Grafičaru i dobio iz Zvezde informaciju da se vraćam u omladince crveno-belih, da ću biti lider ekipe, i da ništa ne brinem. Otišao sam na pauzu, bio na moru, kada je trener napravio novu grupu na “Whatsappu” za narednu sezonu. Video sam da me niko ne dodaje – i ništa mi nije bilo jasno. Iskreno sam mislio da su me zaboravili, jer sam znao šta mi je rečeno pre samo tri nedelje od tada. Prošlo je dva dana – i ništa se nije dešavalo. Tata se čuo sa ljudima iz kluba koji su mu rekli da trener ipak ne računa na mene. Bio sam u čudu, ali doslovno. Ponudili su mi da opet odem u Grafičar, ili na pozajmicu u još neke klubove, ali nisam želeo ništa od toga. Odlučio sam da se vratim u rodni kraj – u Mačvu gde sam prvo bio na pozajmici, a od nedavno prešao i za stalno.”
Priznaje da mu je krivo što se sve izdešavalo na takav način, ali veruje da će se jednog dana vratiti na Marakanu i ostvariti najveći fudbalski san.
“Mnogo mi je teško palo što sam na takav način otišao iz Zvezde, jer znam da se očekivalo da zaigram za prvi tim, i da su me doživljavali kao projekat kluba. Bio sam punih osam godina na Marakani, otišao kao dete od kuće, ginuo na terenu za taj klub, lomio ruku – i naravno da me boli što se to tako završilo. Ali, mislim da nije gotovo. Vratiću se kad-tad u Zvezdu i ostaviću pečat u prvom timu, to mi je najveći fudbalski san. Znam da sam na Marakani vaspitan i da sam tu upoznao prijatelje za ceo život. Zvezdu volim svim srcem, i to ništa ne može da promeni. I dan danas zaplačem kad čujem od Bore Đorđevića pesmu “Ne veruj im sine i ponosan budi”.
Ne vidi da je povratak u rodne krajeve – korak nazad. Smatra da će baš u Šapcu dobiti prostor da se razvije na pravi način.
“Ne mislim da je odlazak u Mačvu negativna stvar. Verujem da ću tu dobiti prostor koji mi je neophodan da se dokažem u seniorskom fudbalu. Za sada igram za omladince, mada sam odigrao i jednu prijateljsku utakmicu za prvi tim gde sam ostavio dobar utisak. Cilj je da se uđe u Superligu, i nadam se da ćemo uspeti u tome. Imam želju da ljudima iz Zvezde pokažem da su napravili grešku, i naravno – da se jednog dana vratim na Marakanu.”
Evocira uspomene na sve ono što je prošao u mlađim selekcijama Zvezde. Pamti traku, ali i dva gola Totenhemu.
“Od naše generacije se zaista mnogo očekivalo u klubu. Igrali smo dobar fudbal, bili kompaktan tim, i što je najvažnije – družili se i van terena. Retko ko je u toj ekipi bio iz Beograda, većina nas je selektirano sa strane, i svi smo došli u Zvezdu sa velikim snovima. Kao deca smo se praktično odselili od kuće da bismo uspeli u fudbalu, i to nas je povezivalo. Tu je bio i trener Milorad Vilotić čije reči pamtim i dan danas. Naučio me je mnogo toga o fudbalu, ali i životu. Imao je filozofiju da smo svi kapiteni, i onda smo se menjali od utakmice do utakmice. Doduše, na turnirima sam najčešće bio ja kapiten, ali kažem – nikog nije izdvajao, i svi smo bili jednaki za njega. Velika je šteta što više nije u Zvezdi, jer je takvih trenera malo. Ume da prepozna talenat, i hvala mu što je uvek verovao u mene. Mislim da ga nisam izneverio. Pamtim naravno i pobedu u derbiju rezultatom 6:2 kad smo bili mlađi kadeti, kao i dva gola koja sam postigao Totenhemu na turniru u Štutgartu.”
Odrastao je sa momcima koji su već sada mnogo toga pružili Zvezdi.
“Maksimović i Milosavljević su odlični igrači, ali i ljudi. Kažem – od malih nogu smo se nekako spojili, i sve dobre i loše stvari prolazili zajedno. Sa Milosavljevićem sam i dalje u kontaktu, i siguran sam da je za njega ovo tek početak i da će igrati u najvećim evropskim klubovima. Sa Avdićem sam doslovno odrastao, prošli smo apsolutno sve selekcije Zvezde zajedno – od baze do omladinaca. Tu je i Kostov koji će sigurno biti rekordan transfer Zvezde. Zajedno smo počeli da igramo u kadetima, i od starta se videlo da je neverovatan talenat u pitanju. Drago mi je kada vidim gde je, jer mislim da je to sve zaslužio. Odskakao je i Mateja Ostojić dosta u mlađim selekcijama, ali se mučio sa povredama. Verujem da će i njegovo vreme doći. Takođe, i Danilo Bulatović je sjajan talenat. Došao je u pionirima u Zvezdu, ali više nije u klubu.”
Zbog povrede nije išao ni na Euro za kadete.
“Trebalo je da idem na prvenstvo Evrope do 17 godina, ali sam bio povređen. Oporavio sam se tik pred start turnira, i nije bilo pošteno da krenem pre bilo koga ko je sve vreme bio na pripremama.”
Sve je počelo u rodnom Mačvanskom Belotiću, odakle je Manojlović.
“Počeo sam da igram fudbal kada me je deda odveo na prvi trening. Imao sam četiri ili pet godina, i prvi klub mi je bio Dadeks. Trener Ivan Isaković je tada primetio moj talenat i odveo me u Šabac, u klub koji se zove Admiral. Posvetio mi se baš, video je da mogu da postanem fudbaler, i zaista smo mnogo radili u tom uzrastu. Sa devet godina sam skrenuo pažnju Zvezde na jednoj prijateljskoj utakmici, kada me je zapazio trener Aca Andrić. Kasnije sam dobio poziv Zvezde da dolazim na utakmice, i tako je sve krenulo. Korak po korak, i prešao sam za stalno na Marakanu. Lepi dani, pogotovo kad se uzme u obzir da sam ceo život veliki zvezdaš”, zaključio je Manojlović razgovor za “Meridian sport”.
BONUS VIDEO:
natasa
Pa ne dobiju uvek svi svoju šansu u Zvezdi, da je imao bolje rezultate ili da je bio krupniji i okretniji sigurno bi zadržao mesto u timu ovako najbolje je što je odlučio da ode iz Zvezde i sebi negde drugde napravi šansu.
Zoran
Ništa novo ovdje sve tako nažalost funkcionišem